Džoan Baez rođena je 9. januara 1941. godine u Njujorku.
Njen otac, Albert Baez, po zanimanju je bio fizičar (inače jedan od izumitelja x-rej mikroskopa) te je kao zaposlenik UNESCO-a bio prisiljen da se često sa porodicom seljaka.
Džoanina majka Džoan ili ‘Big Joan’, kako su je obično zvali, sa svojim ćerkama (Polinom, Džoan i Mimi) u stopu je pratila supruga na njegovim putovanjima. Porodica je živela svuda: od Engleske i Španije, preko Kanade i SAD-a, do Bliskog Istoka.
Brojna su putovanja mladoj Džoan proširila vidike i zainteresovala je za društvene probleme i borbu za ljudska prava, kojima se Džoan i dan-danas bavi. Istovremeno se prilično rano počela interesovati za muziku. Očev prijatelj poklonio joj je jednom prilikom ukulele, a ona je u svega nekoliko dana naučila par osnovnih akorda i krenula da svira svoje omiljene r’n’b stvari.
Možda prelomni trenutak za njenu buduću karijeru dogodio se kada je imala trinaest godina, na koncertu folk muzičara Pita Sogera na koji ju je povela tetka. Džoan se vratila potpuno opčinjena i uskoro je na svoj repertoar dodala skoro čitavu njegpvu diskografiju.
Njeni roditelji na početku nisu bili naklonjeni njenim interesom za muziku jer su verovali da će je ona zasigurno odvesti u zavisnost o kojekakvim opijatima, ali, ali su popustili i odlučili da je podrže. Šta više, bili su deo malobrojne publike na Džoaninom prvom koncertu, održanom 1958. u Klubu 47. Baez je prvom svirkom zaradila svega deset dolara, ali svojim je glasom očarala prisutne i uskoro dobila stalan angažman.
Početak nekog većeg uspeha vezuje se za njen nastup na Newport Folk Festivalu 1959. godine, kada je s Bobom Gibsonom otpevala “Virgin Mary Had One Son” i “We Are Crossing Jordan River”.
‘Bosonoga madona’, kako su je tad prozvali zbog njenog nebeskog glasa, već je sledeće godine potpisala ugovor s izdavačkom kućom Vanguard, a 1960. i izdala svoj prvi album Džoan Baez, sačinjen uglavnom od tradicionalnih folk balada.
Usledile su tri ‘zlatne ploče’, Joan Baez, Vol. 2 (1961), Joan Baez in Concert, Part 1 (1962) i Joan Baez in Concert, Part 2 (1963). Iako se radi o albumima snimljenim uživo, dva su specifična jer su sastavljena isključivo od novih pesama, uključujući i prvi kaver tada nepoznatog Boba Dilana.
Sredinom šezdesetih, Džoan je postala središnja ikona folk scene; družila se i sarađivala s muzičarima poput Džudi Kolins, Emelaou Haris, Džoni Mičel i Boni Rait, a 1962. se našla na naslovnici Tajm Magazina, što je za muzičarku u to vreme bila posebna čast.
Kada joj je akustična gitara pomalo dojadila, Džoan je započela saradnju sa kompozitorom Piterom Šikelom. Usledili su albumi Noël (1966), Joan (1967) i Baptism: A Journey Through Our Time (1968), njen prvi konceptualan album na kojem je Džoan pevala poeziju brojnih književnih velikana, kao što su Džejms Džojs, Federiko Garisja Lorka i Volt Vitman.
Na albumu Džoan je pak prepevala rok hitove svojih savremenika: Džona Lenona i Pola Makartnija, Tima Hardina, Pola Sajmona i Donovana.
Godine 1968. otputovala je u Nešvil, gde je u maratonskoj studijskoj sesiji snimila čak dva albuma: Any Day Now, sastavljen isključivo od Dilanovih pesama i David’s Album koji je više naginjao kantri muzici.
Godine 1968. izdala je svoje prve memoare nazvane Daybreak, a sledeće je godine nastupila i na Vudstoku. Negde u to vreme Džoan počinje da piše i svoje pesme, počevši sa “Sweet Sir Galahad” i “A Song For David”, koje su 1970. našle na njenom albumu (I Live) One Day at a Time.
Godine 1971. Džoan izdaje svoju poslednju ‘zlatnu ploču’, Blessed Are… koju je obeležio jedan od njenih najvećih hitova, “The Night They Drove Old Dixie Down”. Iduće godine prekida saradnju s izdavačkom kućom Vanguard i prelazi na A&M Records, gde će izdati svojih narednih šest albuma.
Od brojnih albuma koji su od tada usledili, bitno je svakako spomenuti i Gracias a la Vida iz 1974. i Diamonds & Rust iz 1975., inače njen najprodavaniji album zahvaljujući naslovnoj pesmi koja aludira na njen odnos s Bobom Dilanom.
Zahvaljujući pre svega njenom nastupu na Vudstoku, a onda i istoimenom dokumentarcu iz 1970., Džoanina slava je u to vreme dosegla pozamašne razmere, a ona ju je odlučila iskoristiti kao oruđe u borbi protiv društvenih nepravdi.
Džoan je s aktivizmom zapravo započela još u 50ima, kada je učestvovala u brojnim demonstracijama koje je organizovao njen dugogodišnji prijatelj Martin Luter King.
Njena je možda najpoznatija politička akcija izvedba pesme “We Shall Overcome” za vreme slavnom Marša na Vašington 1963. godine, koja je spomenutu pesmu s Džoan zauvek povezala.
Krajem 60-ih bila je aktivna u antiratnom pokretu , a bila je i jedna od ključnih osoba zaslužnih za osnivanje Amnesty Internationala. Borila se protiv ratova, siromaštva i smrtne kazne te zalagala za prava LGBT zajednice i zaštitu okoline.
Godine 1976. dodeljena joj je nagrada Tomas Merton za aktivizam, 2006. Distinguished Leadership Award za dugogodišnju borbu protiv nasilja, a 2011. je Amnesty International njenim imenom nazvao nagradu koja se dodeljuje pojedincima za izvanredna dostignuća u svetskoj borbi za ljudska prava.
Nakon desetogodišnje pauze, 2018. objavila je album Whistle Down the Wind koji sadrži obrade muzičara kao što su Tom Vejts i Anohni.
Uprkos svim spomenutim dostignućima, Džoan će, kako to u istoriji često biva, zasigurno ostati zapamćena po odnosu sa svojim dugogodišnjim saradnikom i prijateljem, Bobom Dilanom.
Ovo je on rekao o njoj:
“Folk pevačice poput Pegi Siger, Džin Riči i Barbare Dejn nisu se mogle povezati s modernom publikom. Džoan nije bila poput njih. Nije bilo nikoga poput nje. .. Izgledala je poput religijske ikone, kao neko za koga bi poželio da se žrtvjuješ. Pevala je glasom koji se obraćao direktno Bogu.”
