najlepše pesme

Srpska ljubavna poezija: Najlepše pesme Jovana Dučića

Njegov život je bio roman za sebe: od rođenja u Trebinju, diplomatske karijere koja ga vodi u Carigrad, Sofiju, Rim i Madrid, Kairo pa do smrti u Sjedinjenim Američkim Državama

Knjige 14.06.2019. - 16:23h Autor: Stil.kurir.rs
Foto: Wikipedia

Jovan Dučić je bio srpski pesnik, pisac i diplomata. Stvaralaštvo Jovana Dučića unelo je u srpsku poeziju osveženje i inovaciju. 

 

Prvu zbirku pesama Jovan Dučić objavio je u Mostaru 1901. godine, zatim drugu u Beogradu 1908. godine, kao i dve knjige u sopstvenom izdanju, stihovi i pesme u prozi – "Plave legende" i "Pesme".

Najpoznatije pesme su mu: "Pesma ženi", "Jablanovi", "Zalazak sunca", "Refren", "Susret", "Poezija", "Ljubav".

 

Njegova najpoznatija prozna dela uključuju nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, "Blago cara Radovana" i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije.

 

Celokupan rad Jovana Dučića bogat je sjajnom formom, izrazima i slikovitošću. 

 

Ljubav

 

Je li ovo ljubav, ili bolna jedna
Potreba da ljubim? Ova želja plava,
Je li želja srca moćnoga i čedna?
Ili napor duše koja malaksava?

 

Je li ovo žena koju ljubim, zbilja?
Il' sen na prolasku preko moga puta,
Tumaranje misli bez svesti i cilja,
I sve delo jednog bolnoga minuta!

 

Ne znam; no na međi toga sna i jave,
Vidim moje srce da čezne i pati.
I suze kad dođu, rane zakrvave -
Ja ni onda od tog ništa neću znati.

 

Jovan Dučić čuveni ženomrzac: Da li ih je prezirao ili vanzemaljski voleo?

foto: Shutterstock

Srce

 

Srešćemo se opet, ko zna gde i kada,
Nenadno i naglo javićeš se meni –
Možda kad u duši bolno zastudeni,
I u srcu počne prvi sneg da pada.

 

Na usnama našim poniknuti neće
Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
Što ne osta više od negdašnjih snova
Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.

 

Ali starom strašću pogledam li u te:
To nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer što srce hoće to je njegov deo –
Uvek novi deo od nove minute.

 

Moja ljubav

 

Sva je moja duša ispunjena tobom,
kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
kao večni pokret nevidljivim dobom.

 

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
svugde si prisutna, svemu istodobna.

 

Kad pobele zvezde, u suton, kad lugom,
rađaš se u meni kao sunce noći,
i u mome telu drhtiš u samoći,
raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

 

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,

celo moje biće to je trepet sene;
O ljubljena ženo silnija od mene
– ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

 

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
i moj glas je eho tvog ćutanja. Ja te
ni ne vidim gde si, a sve duge sate
od tebe su moje oči zasenjene.

 

Ljubavne afere Jovana Dučića: Šantiću preoteo verenicu, nikada nije priznao vanbračno dete!

foto: Shutterstock

Strofe jednoj ženi

 

Gledaću tvoj sjajni sen na talasima,
I stope na pesku; s jutrom na vrhuncu,
Kao prvo gnezdo budno među svima,
Ja te pevam kao himnu zemlje Suncu.

Ti si iskra moga mača pobednoga;
Sto muzičkih vrela što bruje i plave;
Pogled koji hoće da sagleda Boga;
Pehar iz kog pijem strašno piće Slave.

Kroz tamnu je pustoš moje krilo seklo,
Gde sad sja tvoj pokret i tvoja reč zari;
I kao da svemu ti beše poreklo,
Sunce što mi otkri mesto sviju stvari.

Sve vode postaše za odsev tvog stasa,
Prostor, da imadneš dušu začuđenu,
Mir tamnih dolina za eho tvog glasa,
Sunce da na svetu baciš svoju senu.

Ti si kao lađa s krupnim jedrilama,
Što nosi podneblja drugih kopna; o, ti,
Što se, neumitna, javi među nama
Da daš svoj dah zemlji i svoj glas lepoti.

 

(Stil.kurir.rs)

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...