Smeštena u samom srcu Egeja, bliže turskoj nego grčkoj obali, otprilike na pola puta između Mikonosa i Samosa, čudesna Ikarija privlači pažnju još od antičkog doba. Ostrvo je ime dobilo po mitu o Dedalovom sinu Ikaru, prvom ljudskom biću koje je letelo nebu pod oblake. Međutim, sunce je istopilo vosak kojim su bila zalepljena pera u krilima, i baš na ovom mestu pao je u more, koje ga je zauvek progutalo.
Priča iz grčke mitologije obezbedila je hrabrom Ikaru večni život. A da li je, možda, ovaj događaj zaslužan i za dugovečnost današnjih stanovnika ostrva u istočnom delu Egejskog mora, koje nosi ime u čast prvog mitskog letača? Jer, Ikarija može da se pohvali najvećim brojem devedesetogodišnjaka na svetu i ponosna je članica takozvane "Plave zone", što je termin koji se koristi za mesta širom planete čiji žitelji imaju najduži životni vek.
Prema poslednjim istraživanjima, svaka treća osoba na Ikariji doživi starost od 90 godina. Mislena imenica za dobar deo sveta. Još je interesantnija činjenica da je demencija ovde veoma retka pojava, skoro da je nema. Sunce, vreme, klima, nešto četvrto? Da li je Ikar nekako začarao plave vode Egeja u kojima se utopio kada mu je sunce spržilo krila prilikom bekstva sa Krita? Uostalom, otac ga je sahranio upravo na ostrvu koje je nazvao po njemu.
Divne plaže, kristalno more i jedna posebna atrakcija
Ikarija je poznata po lepim plažama, kristalno čistom moru, blagoj klimi, planinama i tradicionalnoj egejskoj arhitekturi, kućama snežnobelih fasada sa plavim prozorima i vratima. Među atrakcije se svakako svrstavaju i vitalni devedesetogodišnjaci, pa s razlogom nosi laskavi nadimak Ostrvo besmrtnih.
"U zlatnim satima septembarskog popodneva, puls mi se ubrzava dok se penjem preko vetrom oblikovanih granitnih stena i spuštam se u šume crnog hrasta na jugozapadnoj obali. Iznad mene, visoke i oblacima obavijene planine uzdižu se više od hiljadu metara, a ogromne litice ih presecaju i odaju mitski utisak – kao da su bogovi sa Olimpa igrali klikere i zaboravili da ih ponesu sa sobom", reči su poznate britanske novinarke i putopisca Keri Voker, koja je bila fascinirana lepotama egejskog ostrva.
Ljudi koje je usput sretala, već u poznom životnom dobu, brzi su i okretni poput divljih koza koje su, skrivene među strmim liticama, ne trepćući pratile njene pokrete.
"Kad sam bio mlad, morali smo da se penjemo starim pešačkim stazama ako bismo želeli da vidimo prijatelje i porodicu, ili da odemo u kupovinu namirnica. Pre nego što su ih devedesetih zamenili asfaltni putevi, to je bio jedini način da stignemo kući ili gde smo već naumili. I znate šta? Održavale su nas u formi", otkrio joj je ljubazni Aleksandros, čiju je dob teško odrediti jer izgleda, konstatovala je Keri, više nego mladoliko.
Način života ili nešto sasvim treće?
Ikarija, sa najmanje 30 stanovnika koji su proslavili 90. rođendan, a tek zanemarljiv procenat pati od hroničnih bolesti i demencije, svrstana je među pet "Plavih zona". U tom elitnom društvu dugovečnih našli su se i japansko ostrvo Okinava, italijanska Sardinija, poluostrvo Nikoja (Kostarika) i gradić Loma Linda u Kaliforniji.
U čemu je tajna gostoljubivih Ikarijaca? Da li se krije u genima, ili pak načinu života, suprotnom od svega što se u zapadnom svetu doživljava kao napredak. Kada je Keri razgovarala sa meštanima, većina joj je rekla da, pre svega, poštuju prirodu i nastoje da žive u harmoniji s njenim zakonima, da se ishrana zasniva na biljkama koje rastu u divljini, na povrću, mahunarkama, maslinovom ulju, ali i da uživaju u dobrom vinu kad god se ukaže prilika.
Izbegavaju stres, trude se da što više vremena provode na svežem vazduhu, što nije teško u ovom kraju Evrope gde je jesen blaga, a zima skoro da ne postoji, i drže se dalje od čuda 21. veka, bez kojih mnogi od nas ne bi mogli da zamisle dan, pomenimo tek mobilne telefone, mikrotalasne pećnice, brzu, gotovu hranu, automobile. Harmonična muzika koja se čuje iz zvonika starih crkava i pesma cvrčaka pravi su melem za dušu. Drugo im ne treba.
Ovde niko ne gleda na sat
Pored mora, možete da se kupate u toplim izvorima na južnoj obali, koji sa temperaturama između 31 i 58 stepeni Celzijusa spadaju među najradioaktivnije na svetu. Da li je i to jedan od faktora koji doprinose dugovečnosti stanovnika?
"Ovde niko ne gleda na sat, a vreme teče sporo, kao iz snova. Vino i ishrana igraju važne uloge, da, ali postoji i nešto u vazduhu", kaže gospođa Elefterija. "Nauka je dokazala da kada sunce obasja naš granit, ono oslobađa magnezijum, prirodni antidepresiv. Udisanje takvog vazduha nas čini srećnim. Stres i usamljenost gotovo da ne postoje. Porodica i druženje su veoma važni. Videćete ljude u osamdesetim i devedesetim kako se penju na voćke, zbijaju šale o seksu i plešu na seoskim zabavama. Niko ne pita za godine."
I radovi u polju su im jedna od omiljenih aktivnosti. Dok u drugim krajevima beže od seoskih poslova, na Ikariji jedva čekaju da počne berba. Med i kozje mleko koje sami proizvode takođe su bitan deo lanca ishrane, kao i riba, začinsko bilje (origano, timijan, žalfija, ruzmarin, menta), te jedinstveni taro koren – "kolokasi", koji se najčešće služi kao salata. Od davnina je poznat i "kikeon", magični koktel od Pramneios vina, lokalnog sira i ječmenog brašna, koji je, ako je verovati grčkoj mitologiji, pružao snagu ratnicima.
Šta god da je tajna dugovečnosti veselih ostrvljana, Ikarija je posebno mesto koje pre ili kasnije morate posetiti. Za kraj, pomenimo da ovde ima i stogodišnjaka. Najstarijom se smatra gospođa Fani Gerali, koja je živela neverovatnih 117 godina.
