Primetite li da ste pod velikim stresom, dobijate na težini, imate visok krvni pritisak i posećujete lekara češće nego ikada pre, a pritom ste svesni toga da niste često u društvu drugih ljudi koji vam čine dobro, reč je o usamljenosti.
Kako se definiše usamljenost, zašto se ona javlja i šta možemo napraviti kako bismo pobedili hroničnu usamljenost", pojasnio je dr. Andrej Prošev, specijalista psihijatrije.
Kako napominje, osećaj usamljenosti javlja se kad neka osoba nije u društvu ljudi s kojima bi želela biti, pa taj osećaj usamljenosti zbog toga i motivše osobu da potraži društvo ljudi koji su mu važni. Za osećaj usamljenosti nije toliko važna fizička prisutnost nekih ljudi, koliko odsutnost određene osobe ili osoba.
"Postoje dve vrste usamljenosti: situacijska i strukturirana. Prva dolazi do izražaja kada se osoba nalazi u situaciji u kojoj nisu prisutni ljudi za koje bi ona želela da jesu, dok se strukturirana odnosi na osećaj kada neka osoba uopšte nema drugih bliskih osoba s kojima bi se osetila povezanom. Oseća se kao da nikamo ne pripada", pojašnjava dr. Prošev.
Ipak, u današnjem ubrzanom načinu života osoba bi trebalo da nauči kako sama da provodi vreme, a hoće li ili ne kod nje doći do hronične usamljenosti, zavisi od toga da li je kao dete razvila mentalne i bihevioralne strategije koje su joj omogućavale da bude sama i da se pritom oseća dobro, kaže ona.
Zabrinjavajući rezultati studije: Usamljenost je opasna po život!
Takvim osobama samoća ne predstavlja problem u odraslom dobru, pa često i doziraju društvene kontakte. S druge strane, oni koji su tokom detinjstva baš uvek bili okruženi drugim ljudima i nisu naučili kako provoditi vreme sami sa sobom, često ne razviju toleranciju na samoću.
Zašto nam uopšte treba društvo drugih ljudi?
Međutim, nije slučajnost zašto osećamo da nam trebaju drugi ljudi. Evolucija je u tome imala značajnu ulogu.
Tokom evolucije preživeli smo upravo zato što smo se udružili u grupe. Tako smo mogli činiti stvari koje pojedinac ne bi mogao sam i time se između pripadnika grupe pojavila emocionalna povezanost koja je bila preduslov za
osećaj pripadnosti, solidarnosti, za pomoć bolesnima i potrebitima.
"Kada je pak neki pojedinac bio izbačen iz grupe, to je često značilo osudu na smrt jer sam nije mogao preživeti. Danas se pak sve više sami otuđujemo od zajednice. Ipak, još smo uvek društvena bića te je povezanost s drugima za većinu ljudi preduslov za ispunjen život", pojašnjava dr. Prošev.
Kako preživeti depresiju i usamljenost u starosti: Njihova najbolja terapija je pevanje u horu!
Kao što je već spomenuto, ubrzani način života često dovodi do hronične usamljenosti, ali velik broj ljudi ne prepoznaje ovo stanje. Često pogrešno definišu svoj problem.
Osećaju nervozu, napetost i pritisak. Misle da je za to krivo nešto drugo, a nikako usamljenost. Tada tu tenziju nastoje popuniti hranom, alkoholom, ostalim psihoaktivnim supstancama, avanturizmom i slično.
Međutim, usamljenost može imati i ozbiljne posledice po naše zdravlje.
Naučnici sa Univerziteta u Čikagu još su davne 1988. godin otkrili da usamljenost, upravo zbog razloga koje je spomenuo dr. Prošev, vodi do gojaznosti, nedostatka vežbanja brige za sopstveno telo, artritisa, dijabetesa tipa 2, depresije, a time i do života kraćeg za čak šest godina od proseka.
Najnovije istraživanje pak je pokazalo u kojoj je dobi usamljenost najizraženija.
Prema dr. Holt-Lunstadt, koji je bio na čelu istraživanja koje je obuhvatilo čak 70 različitih studija tokom godina i ukupno 3,4 miliona ljudi, osećaj usamljenosti najprisutniji je kod adolescenata i mladih odraslih osoba, potom opada u srednjoj životnoj dobi (ali, ne kod čitave populacije) i ponovo raste u starosti nakon 65. godine života. U tom je istraživanju upozoreno da usamljenost može zahvatiti baš sve uzrasne grupe, a ne samo one najstarije, kako se dugo mislilo.
U različitim grupama prisustni su i različiti tipovi ličnosti kod kojih se javlja usamljenost.
Prema rečima dr. Proševa, pasivno-zavisne ličnosti veruju da su nesposobne za samostalni život, pa se često vezuju za neku dominantu osobu koja brine o njoj jer sama nema inicijativu,te je blokirana anksioznošću.
Šizoidne ličnosti pak žive samotnjački, zaziru od drugih ljudi i pritom ne osećaju ni kakvu usamljenost.
Osamljivanje je njihov izbor, a bilo kakav kontakt s drugim ljudima smatraju nepotrebnim zlom. S treće strane, postoje izbegavajuće ličnosti koje se osećaju usamljeno, ali su paralizovane strahom da će biti odbačene pokušavaju li se približiti drugima.
Usamljenost bira najsnažnije ljude: Bore se kao lavovi, ali ove senke se ne mogu rešiti!
Šta možemo učiniti u vezi svoje usamljenosti?
Srećom, usamljenost ne mora biti trajno stanje. Kada samo svesni svog stanja, možemo raditi na njemu i time uticati na smanjenje šansi za razvoj ranije spomenutih bolesti.
Pre svega, ako osoba na ispravan način prepoznaje svoju želju da se poveže s drugim ljudima, razume da je usamljenost neugodan osećaj koji je motiviše da se približi drugim ljudima.
Međutim, kod nekih su prisutne misli koje blokiraju na akciju pa se kroz psihoterapiju može raditi na tome. To su misli poput „Drugi ljudi će me ionako odbaciti“, „Da je drugima stalo, potražili bi moje društvo“, „Ne želim biti nametljiv“, „Drugi bi mi prišli da nešto vredim“ i slično.
Najčešće su takve zablude povezane s ranijim traumatičnim iskustvima, roditeljskim porukama ili vršnjačkim nasiljem pa osoba tek treba krenuti učiti kako razviti socijalne veštine i izgraditi bolje odnose s drugima. To je proces, ali može potpuno promeniti život pojedinca, zaključuje dr. Prošev.
Plavi ponedeljak: Zašto je današnji dan najdepresivniji u celoj godini!
