Odlomak iz romana "Tvrđava" verovatno je jedan od poznatijih pasaža u istoriji naše književnosti koji govori o ljubavi između muškarca i žene. Retko ko je umeo da napipa puls tog uzvišenog, a jednostavnog osećanja kao Meša Selimović.
"Pobune su trajale kratko, toliko kratko, da ih nije vredelo ni dizati. Pogotovu što sam znao, ma koliko bio ljut, da mi ništa ne može zameniti nju, ovakvu kakva je, uskogrudu u svojoj ljubavi, netrpeljivu prema svemu što bi joj moglo uzeti ma i delić mene, njene svojine. I brzo sam se, iz traljave pobune i tobožnje želje za slobodom, vraćao u čvrstu tvrđavu njene ljubavi, kao smireni begunac koji nije ni odmicao daleko od kapije.
Život nam nije naklonjen, i sami stvaramo svoju malu zajednicu, svoj kosmos, u kojem namirujemo jedno drugome sve što nam nedostaje.
Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreći se njenim prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje. Kad osetim radost, trčim da je podelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje.
Meša Selimović: Kako su ljudi glupi! Čine zlo da im se zlo vrati!
Dobar je čovek, i lepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio. Čak i da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopustiti da to ne bude. Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem.
Ja sam osujećen, ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam više nego što sam želeo da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i lepšem od mašte.
Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odričući se. Nemoćan pred ljudima i slab pred svetom, značajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih. Nespokojan pred nesigurnošću svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osećanje.
Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahteva, moli i grdi.
Ova žena, ceo moj svet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osetim svoju moć. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pećinske vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zveri, ljudi, neba, samoće, da traži od njega obične stvari, ali da zahteva i nemoguće, da oseća oduševljenje, ali i ogorčenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvek svestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korena, radosti bez trajanja. Zbog nje, isključive, i ljudi su mi postali bliži", napisao je Meša Selimović.
