Dragi naši u tuđini, mi smo hvala Bogu dobro i zdravo, što i vama od sveg srca želimo. Ne sećamo se baš tačno kad ste otišli odavde i jeste li možda zaboravili na nas i naše mane i vrline, pa vas podsećamo ovim malim pismom kakav smo mi narod i kako nam je nemoguće udovoljiti.
Kod nas, naime, nikada ništa nije normalno kao kod ostalog sveta. Evo, na primer, slušao sam najmanje dve-tri godine kako Beograđani kukaju što se klima promenila i što više zima nije zima, a leto leto, i kako nema prelaznih perioda, nego pravo iz majica u džempere!
U ovom gradu se srpski jezik govori najpravilnije: Svi lingvisti se saglasili! (FOTO)
Stari Beograđani se sa nostalgijom sećaju nekadašnjih snegova, koji bi toliko napadali da se išlo kroz prave bele tunele. Pri tom zaboravljaju da su u to vreme bili mali i da su snežni zidovi bili viši od njih. Ali, svejedno! Evo, sad kada najzad pada sneg, nastade prava panika; saobraćaj u kolapsu, kao da su u pitanju snežne lavine, a ne svega tridesetak centimetara snega; lede se vodovodne cevi, a spikeri sa lokalnih radio-stanica upozoravaju Beograđane da ne izlaze napolje bez preke potrebe. Jednom rečju — katastrofa!
Klinike pune onih što su polomili noge na ledu ili onih drugi, kojima su ledenice sa krova pale na glavu. Gradske komunalne službe zaprepašćene i zatečene snegom u februaru koga niko nije očekivao, svi kukaju kako im je hladno i kako će se posmrzavati do proleća. Kod nas postoji čak i jedno selo, zove se Šavnik, koje je svake godine zatrpano smetovima i odsečeno od sveta da bi voditelji televizijskog dnevnika imali čim da počnu najvažnije vesti. Srbi sede ispred ekrana i ogovaraju sopstvenu zemlju.
Neki, koji su bili u Švajcarskoj i Nemačkoj, zažareno govore kako su tamo i usred najvećih zima putevi čisti kao da imaju podno grejanje, a vidite, kako je kod nas! — zaključuju, zaboravljajući da Švajcarsku nije pravio njihov deda, nego švajcarski.
Kako se Srpkinje svađaju sa muževima na moru: Urnebesna priča Mome Kapora!
Onda dočekamo nekako leto, kad ono vrućine — dva meseca ni kapi kiše, takođe katastrofa. Suša će nam uništiti sve živo, ovo je potpuno nenormalno! E onda počnu kiše, ali to nisu one kiše što padaju po normalnim zemljama, nego naše, srpske. To nije kiša, nego elementarna katastrofa, opšti potop. Seljaci sede na dimnjacima svojih kuća, deca se brčkaju po plićacima, a krave plivaju leđno sa sve četiri noge uvis. Čudo.
Isto tako je bilo i u socijalizmu za vreme koga smo čeznuli za kapitalizmom, pa da malo i mi živimo kao ostali svet. Ali, đavola, kad nam dođe dugo sanjani kapitalizam, to ni izbliza nije bilo ono što smo očekivali. Bitange se obogatiše preko noći, a po ulicama započe pucnjava kao u filmovima o Čikagu iz dvadesetih. Nove gazde pokupovaše sve živo i pootpuštaše pola zemlje: jednom rečju — katastrofa!
"Dođu vremena — pisao je Ivo Andrić — kad pametni zaćute, budale progovore, a fukara se obogati." Ima li išta tačnije od toga?
Jednom rečju, emisija Tražili ste, gledajte!
Ili što reče jedan: "Da prođe i ova demokratija, pa da živimo k'o ljudi!"
