Intervju

Vesna Stanojević: Živimo sa nasilnicima

Rijana i Maja Marijana. Prva je planetarana muzička zvezda, druga srpska narodna pevačica, a obe su žrtve zlostavljanja. Nasilje nad ženama stoji iza zatvorenih vrata, a epilog zna da bude masakr od 13 žrtava u Velikoj Ivanči u režiji Ljubiše Bogdanovića. Prema rečima naše sagovornice, Vesne Stanojević, koordinatorke Savetovališta za borbu protiv nasilja nad ženama, latentnih Ljubiša ima svuda oko nas
Lifestyle 23.05.2013. - 18:35h

Srbija se grčevito bori da uđe u Evropsku uniju i diči se jakom borbom protiv kriminala i korupcije. Ipak, razgovarajući sa Vesnom Stanojević pokazalo se da je epitet država zakona samo ukras koji leži u blatu zbog činjenice da smo na vrhu liste zemalja sa najslabijom primenom kaznene politike u Evropi. Pitanje Kosova i Metohije ne može da hvata neki drugi voz, ali zato pitanje nasilnika koji slobodno koračaju ulicama, očigledno može.

 

- Nasilnici dobijaju kazne u skladu sa zakonom, ali većina sudija pribegava najnižoj kazni. I, tu se postavlja pitanje kaznene politike. Vrlo često se izriče kazna ispod zakonskog minimuma, što ne bi smelo, ili se postavlja uslovna kazna. Nama se obraćaju za pomoć žene čiji su muževi kažnjeni uslovno na dve, tri godine. Oni, u međuvremenu, ponovo naprave krivično delo i ništa, policija prosto ne reaguje. Ja mogu reći, kao neko ko radi ovaj posao dugo godina, da takvih primera ima mnogo - nečinjenja i u policiji, i u pravosuđu, u zemlji koja se smatra zemljom zakona. Uhvatite sebe da ne verujete da je tako nešto moguće. Zakoni postoje, primena zakona je nikakva. U jednom trenutku se pitate da li se neko sa vama šali - poručuje naša sagovornica, Vesna Stanojević, koordinator Savetovališta za borbu protiv nasilja nad ženama.

Nažalost, daleko smo od pošalica. U Srbiji je svaka druga žena pretrpela neku vrstu nasilja. Ali, patrijarhat u kome živimo stavlja lepljivu traku preko usta žrtava. Vesna Stanojević kaže da tradicionalna sredina time nasilje opravdava i klasifikuje ga kao normalan model ponašanja. A, onda nas sačeka crna hronika u medijima sa vešću da je dečko zadavio uzornu studentkinju medicine koju je čekala karijera, kao i da je momak tek pušten iz zatvora na smrt pretukao svoju devojku. Tu ne zaostajemo za svetom. „Želim da budem srećna", rekla je Rijana (Rihana) kada se, nakon brutalnog prebijanja, vratila svom nasilnom dečku, Krisu Braunu (Chris Brown). Čini se da su demokratija i zaštita ljudskih prava, ipak, samo teorijski ideal.

 

- Jedna starleta je izjavila da nije ništa strašno ako te dečko udari, jer je sve to ljubav. Ako je to poruka ovim devojkama koje tek ulaze u neke veze i tek treba da dožive ljubav, onda je to strašno. Ja ne znam da li devojke to uopšte vide kao nešto ozbiljno ili misle da se te stvari dešavaju ko zna kome. Milion puta sam ponovila i još milion ću - nasilje se ne dešava samo drugima, kao i bolest. Ne znaš šta te čeka, to su stvari na koje ne možeš da utičeš. Nasilnika možeš na vreme da prepoznaš, lako je uočljiv čovek koji nema toleranciju ni za šta. Kada su ženu Ljubiše iz Velike Ivanče posetili u bolnici i pitali za muža, rekla je da je on preke naravi. Šta znači preke naravi? U Srbiji bi se to reklo ima kratak fitilj. Ta preka narav prelazi u nasilje. Žene gaje iluziju da mogu da promene muškarca, i onda smatraju da je on takav, imao je pogrešne devojke, ali da su te žene tu da mu pomognu da lepše živi, da ga vole, da mu ispunjavaju svaku želju, onda će on biti bolji. Verujte da neće, agresivan muškarac neće. Njega nijedna žena ne može promeniti, on je takve prirode. Ako si ga takvog prihvatila, onda prihvataš i ono što uz to treba da trpiš - kaže naša sagovornica.

 

Na ljubav često pada uloga glavnog krivca zbog kojeg se nasilje trpi. Međutim, prisustvo partnera treba da vas ojača, a ne oslabi i psihički i fizički. To mnoge žene ili zaboravljaju, ili jednostavno nemaju svest o tome šta je poštovanje i granica tolerancije.

 

- Ovo što ću sada reći, neće me mnogo popularizovati među ženama, ali mislim da su žene same dosta krive za to što se dešava. U velikom broju emisija u kojima sam gostovala, videla sam da žene često i brane muškarce, napadaju druge žene da ne znaju kako da se ponašaju i da nisu tolerantne. To je jedan veliki apsurd. Čak i žene koje se nama javljaju, najčešće kada su batine već u toku, nasilnika pravdaju. Možda to nije bilo iz loše namere, možda je on u pravu. Osnovni znak da ste sa nasilnikom jeste muškarac koji će ti u svakom momentu staviti neku primedbu, bilo na ono što si rekla, bilo na to kako izgledaš, bilo na ono što radiš, bilo na to s kim se družiš. Verovatno se većina žena na početku povinuje zahtevima, jer je ljubav u celoj toj priči vrlo bitna stvar. Onog trenutka kada bude prestalo ženino udovoljavanje, muškarac će početi da je šamara, da je naziva pogrdnim imenima, da je eliminiše iz društva, da je zatvara, da je tuče. Da ne bi do toga došlo, žena mora da prekine najpre psihičko maltretiranje u samom startu. Najčešće, kada neko jednom izvrši nasilje, to će u većini slučajeva uraditi ponovo, bio to šamar, bilo to guranje, ružne reči, omalovažavanje.

Crni humor ili zabrinjavajuća činjenica, žene se žale na sopstvenu kreaciju. One stvaraju muški rod takav kakav je, i ostaju u začaranom krugu pretvaranja prinčeva u krvoločne zveri koji su ljudskost ili potisnuli, ili izbrisali iz svog rečnika.

 

- Paradoksalno je da su ovakve muškarce, kakve mi danas imamo, stvorile žene. A, sve kreće od najranijeg detinjstva. Deca koja se agresivno ponašaju u školama retko budu kažnjena od strane roditelja. Oni će pre da odu i brane svoje dete napadajući druge i neće detetu ukazati pravi put. Nije suština u napadanju, suština je u usmeravanju. Ako ti sad staneš iza deteta i pokrivaš sve njegove greške, slično će biti i kasnije, u srednjoj školi, na radnom mestu, kada vam dođe i traži pare ili prebije nekog. Nije opravdanje prezauzetost roditelja i nedostatak vremena za decu, ako nemaju vremena, bolje da ih i ne rađaju. Po mom mišljenju, nije greh ne roditi dete, greh je roditi ga i unesrećiti. Nemojte da pravimo problematičnu decu samo da bismo povećali brojke u stopi nataliteta.

Svet se danas vrti oko onih drugih novčanih brojki. Zato, ne čudi činjenica da je materijalna zavisnost sve češća svakodnevnica muško-ženskih odnosa. Vesna Stanojević upozorava da nezdrava sredina stvara od dece buntovnike koji se transformišu u silovatelje ili ubice. A, taj svoj status opravdavaju ne samo psihičkim i fizičkim, već i ekonomskim nasiljem.

 

- Kod ekonomskog zlostavljanja žena pretvara sebe u objekat, kako bi se odbranila od psiho-fizičkog nasilja. Žena koja ne radi očekuje, recimo, novac da spremi mužu i deci ručak, on joj ostavlja male pare, a onda, kada se vrati sa posla, očekuje ručak i bije je ako mu se nešto ne sviđa. Sve je manje žena koje se vraćaju nasilniku, ali ih ima. Njih je najviše bilo u vreme kada je počela ekonomska kriza. Znate, kada pustite TV i predsednik države vam kaže ovo će biti jako teška godina. Tada se naravno i te žene uplaše, naročito ako finansijski zavise od svojih muževa. Ipak, najlakše prepoznajemo fizičko nasilje, prebijenu ženu, modru ženu. Silovanje u braku je poslednji, najbrutalniji čin. Kada muž prebija ženu, ispitujući je celu noć, praveći ljubomorne scene i onda, na kraju, traži od nje da ima sa njim seksualni odnos. Ona nekada i prihvati to ne bi li ga smirila. Postoje i one druge modrice na duši koje se ne vide. Psihičko nasilje je u Srbiji zastupljenije nego fizičko.

Zauvek staviti tačku na sva maltretiranja i poniženja nekada se graniči sa penjanjem na Mont Everest. Želja da uradite šta ste zacrtale i prepreke u činjenju istog. Samo što u slučaju nasilja te prepreke osećate na svojoj koži.

 

- Jako je teško otarasiti se nasilnika, često i nakon prijave on prati, zove ženu. Znam gde si, znam s kim si, znam šta si obukla - to je nastavak psihičke torture. Žena koja trpi nasilje može, i treba, da pozove policiju ili makar da to uradi neko iz komšiluka ko čuje ili vidi nasilje. Ipak, imamo primere gde nasilnici stoje ispod prozora ceo dan i kada vi pozovete policiju, oni nemaju prava da ga sklone jer on ne radi ništa loše. Srećom, pre nekoliko godina je predloženo da se pretnja i praćenje uvedu kao krivično delo. To još uvek nije urađeno, što samo govori o tome koliko je problem nasilja nad ženama u Srbiji poprilično marginalizovan. Predmet Nasilje u porodici u školama treba biti obavezan. Na taj način će deca koja dođu kući i zateknu oca kako tuče majku biti sigurni da je to nešto loše o čemu ne bi trebalo da se ćuti.

U suprotnom, porodični dom postaje noćna mora. Nasilje eskalira u toj meri da je Sigurna kuća jedini put da se probudite iz košmara bez posledica.

 

- Žene koje dođu u Sigurnu kuću najčešće nam kažu: "Ma, ništa me više ne zanima, samo da ga nikada ne vidim". One ovde uglavnom provedu 5 do 6 meseci. Imaju sve uslove za normalan život, ali moram da napomenem da je to kolektivni smeštaj i svim ženama koje očekuju da će tamo naići na hotel, odmah poručujem da ne dolaze. Mi tamo nudimo pristojnu hranu, pristojan smeštaj, obdanište u okviru kuće, odlazak u školu za decu, i u većini slučajeva uspevamo da nađemo privremeni posao za žene u okviru kvalifikacija koje one imaju. Dakle, generalno gledano, trudimo se da im pomognemo da se osećaju zaštićeno i prihvaćeno, da žive mirno i normalno. Imamo psihoterapeutkinju, psihologa, medicinske sestre. Žene imaju mogućnost da vreme provedeno u Sigurnoj kući iskoriste da stvarno pomognu sebi. 

Jedini način da se razbiju sve loše strane patrijarhata kojim smo okovani jeste da žene shvate da pravo glasa nemaju samo na izborima. Ako je Vesna Stanojević mogla da svoje Savetovalište drži otvorenim za vreme bombardovanja, iako joj je rečeno da je to legitimna meta, može svako da stisne pesnicu i pruži otpor. Za osudu je ništa ne preduzeti, a ne usprotiviti se nasilju.

 

- Potrebna je hrabrost da vi promenite nešto, postanete neko drugi i preuzmete odgovornost. Nije svaka žena spremna da preuzme odgovornost. I sa tim nema veze socijalni status žrtve. Mi smo imali žene sa doktoratima koje su sedele u Sigurnim kućama. Najviše ima neobrazovanih, ali i obrazovana žena trpi, i žena koja je materijalno obezbeđena trpi. Svima njima je možda majka pričala: „Ćuti ti si žena, mora da se zna ko je glava kuće, on je domaćin". Moja baba je to isto govorila. A ja kažem da sve to odbacite i da se borite. To je vaše pravo, vaš život. Apelujem i na državne organe da shvate da ovo nije problem porodice, ovo je problem društva. Zato se suočite sa njim, to je vaša obaveza. Hajde svi zajedno da pokažemo ozbiljnost, odgovornost i da zaista gradimo jedno novo sutra sa ženama koje će jutro dočekati nasmejane.

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...