Davnih vremena venčani prsten se nije nosio na prstu već oko članka ili zgloba. Stare civilizacije su bile jako sujeverne, životni vek je bio kraći i stopa smrtnosti veća nego danas. Bilo je popularno verovanje da duh čoveka može jednostavno da išeta iz tela. Kako bi svoju buduću ženu zaštitio, mladoženja joj je, kako običaj nalaže, vezivao grančicu ili travku oko članka ili zgloba, te joj je na taj način pokazivao ljubav. Dakle, težnja za nekim dokazom ljubavi, ili, bolje rečeno, potvrdom datira još od davnina.Prva burma koja se nosila na ruci javlja se pre više od 4.000 godina na obali reke Nil u Egiptu, a bile su pletene od trske i drugih trava, nasuprot današnjim od zlata, srebra ili platine. Neretko su bile ukrašene raznim detaljima. Materijali su bili kratkotrajnog veka, te su ubrzo zamenjeni drugim. Često je to bilo prstenje od kože ili slonove kosti. Stari Egipćani, kao i mnoge civilizacije posle njih, nosili su burmu na domalom prstu leve ruke. Tokom ceremonije venčanja, mladenci razmenjuju zavete kojima se zaklinju na večnu ljubav, ljubav koja će opstajati "i u dobru i u zlu", ljubav zvana "dok nas smrt ne rastavi". Simbol kruga, a kasnije prstena, među mnogim narodima i kulturama, ne samo Egipćanima, ima slično znacenje: večnost jer krug nema ni početak, ni kraj.
Kod Egipćana se verovalo da prsten ima natprirodne moći i da predstavlja obećanje na večnu ljubav i zajednički život. Rimljani su imali malo drugačiju simboliku burme. Naime, dok je kod Egipćana prsten bio simbol ljubavi, kod njih je bio dokaz posedovanja. Bio je simbol snage i izdržljivosti, te je i pravljen od gvožda. Postoji podatak da je ideja o graviranju prstena potekla upravo od njih.
Otkuda burma baš na domalom prstu? Postoji jedna interesantna priča u vezi sa tim. Običaj da se burma stavlja na domali, odnosno četvrti prst leve ruke potiče još od starih Grka. Izgovarajući reči: „U ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha", mladoženja prstenom dodiruje najpre mladin palac, potom kažiprst i srednji prst, da bi ga uz "amin" stavio na domali. Od tada se ustalio običaj da i mlada i mladoženja nose burme. Prema legendi, ljudi su verovali da vena od domalog prsta leve ruke vodi ka srcu, pa su je i nazvali na latinskom "vena amoris", odnosno "vena ljubavi". Ova tradicija je kod mnogih naroda prihvaćena i danas, nakon toliko vremena, možda upravo zahvaljujući pomenutoj asocijaciji. Danas se kod pravoslavaca burma tradicionalno nosi na domalom prstu desne ruke. Mnogi savremeni parovi burme odlažu u kutijice ili ih nose na lancu oko vrata.
Venčani prsten je vremenom menjao materijal od koga je pravljen, počevši od trske, preko kože, metala, slonove kosti, do zlata, srebra i platine, ali je i do danas zadržao svoju simboliku i još uvek predstavlja sastavni deo duge tradicije venčanja. Možda se izgled burme menja, ali svrha ovog prstena kao simbola ljubavi odoleva vremenu.
