Kada mi je majka umrla, nisam mogla da prestanem da je sanjam. U snovima me vodila kroz šume, preko ulica... Hodale smo kroz maglovita brda, ulazile u napuštene kuće gde drveće raste iz podova i prolazi kroz prozore.
Ti snovi su mi bili sve. U njima je moja mama bila zdrava. Mogla je da hoda bez kolica ili štapa. Nije imala potrebu za dijalizom i raznim lekovima koje je uzimala tokom sedam godina, pa čak i nakon transpatacije koja joj je spasla život kada sam ja imala samo 13 godina. Jedina želja tokom odrastanja mi je bila da moja majka ozdravi. Tokom godina ona je za mene postala stranac koji se bori sa okrutnom bolešću.
Sećam se da je mirisala na krv i trulo voće. Često nas nije najjasnije ni videla.
Kada se odlučila za transplataciju za nju je to bila žrtva. Dopustila je hirurzima da je otvore i u njeno telo stave organ stranca.
Ubrzo joj je telo odbacilo taj donirani bubreg pa je celu moju srednju školu provela na dijalizi tri puta nedeljno. Nije mogla da isprati na maturu ni mene ni moju sestru.
Često sam išla sa njom na dijalizu. Sve je tamo mirisalo na alkohol i čisto. U tim momentima sam zatvarala oči i zamišljala da smo u perionici veša, čekamo čist veš.
Kako sam sa trideset godina i diplomom u džepu otišla na Maltu da radim kao sobarica!
Međutim, samo sam se zavaravala. Njen život je bila bledunjava svetlost sveće, dok je moj život bio plamen koji je buktao sa željom da otera tamu iz naših života.
Izgubila sam je u periodu kada sam tek postala žena.
Kada mi je umrla majka, imala sma 21. godinu. Pala sam na pod i otvorila usta da vrisnem, ali nije bilo glasa. Međutim, osećala sam i jednu vrstu olakšanja.
Kroz glavu mi je prolazila jedna jedina reč: Gotovo! Gotovo je čekanje na smrt, gotovo je više sa odlaženjem u bolnicu na dijalizu, gotovo je sa mojim životom kao kćerkom....
Ustala sam sa poda i napravila jedan korak, pa drugi, pa treći... Shvatila sam da život ide dalje.
Ostala mi je jedna godina do diplomiranja na fakultetu, pa sam se vratila učenju i diplomirala na dan majki, tačno godinu dana od njene smrti.
Tokom te godine doživela sam avanture koje nisam smela ni sanjati dok se ona borila za svoj život.
Do svoje 23 godine, proputovala sam pola sveta, plesala sa dečkom na napuštenoj plaži i radila sve ono što bih želela da je moja majka uradila u životu. Da je živela.
Jaka žena bar jednom u životu uradi ovo: Živela sam kako sam htela, ne kajem se!
Međutim, tokom tih ludih godina života, imala sam grižu saveti. U svojim snovima sam je molila da mi oprosti što živim punim plućima. A ona bi smo stajala i smešila se. Znala sam da želi da mi kaže: U redu je, ne brini!
Nikome nisam pričala o svojim snovima. Niko ne bi smeo da oseća olakšanje kada mu umre majka. Niko ne bi smeo da juri kroz svet širom otvorenih očiju, da upija sunce, pleše, peva... Majka je u našim životima sidro koje nas drži blizu porodice. Ko smo mi bez nje? Kome pripadamo kada nam majka umre?
Sećam se jednog našeg razgovora, mesec dana pre smrti, kada sam je dovela na dijalizu. Noć pre toga nije spavala pa joj je iscrpljenost izbijala iz celog lica:
"Bojiš li se smrti?" pitala sam je.
"Ne", rekla je "šta može biti gore od ovoga?"
Okrenula sam glavu na drugu stranu da ne bi videla suze u mojim očima. Imala sma osećaj da sada kada je odustala od borbe, ona je odustala i od mene.
"Šta će biti sa mnom?"pitala sam je.
"Bićeš ti OK." rekla je sa istim tonom sa kojim mi je toliko puta govorila "volim te".
Ona je tada znala ono šta ja sada znam. Njena smrt me otrgla od sumornog života ispunjenog njenim bolestima, čekanjima na smrt. Onog momenta kada je ona umrla, ja sam počela da živim svoj život bez žaljenja, bez okretanja, hrabro gazeći napred, živeći i za nju i za sebe.
Rasplakaće vas priča ove bake iz Banja Luke: Molim za sve kojima je teže nego meni! (FOTO)
