- Njegoš je preminuo 1851. u 38. godini, ostavivši snažan trag u istoriji, književnosti i duhovnom životu Crne Gore.
- Na sahrani je majka Ivana poručila da se za sinom ne kuka, već da se pamti njegovo delo i slava.
- Otac Tomo je smrt sina doživeo kao gubitak za narod i poželeo da ona bude na dobrobit Crne Gore.
Smrt Petra II Petrovića Njegoša bila je jedan od najpotresnijih trenutaka u istoriji Crne Gore, ali način na koji su se njegovi roditelji oprostili od njega ostao je posebno upečatljiv. Dok su se hiljade ljudi okupljale da poslednji put odaju počast vladici, pesniku i gospodaru, njegova majka Ivana i otac Tomo pokazali su dostojanstvo i snagu kakva se retko viđa čak i u najtežim životnim trenucima.
Njegoš je preminuo mlad, u 38. godini, ostavljajući za sobom delo koje će nadživeti generacije. Njegova smrt nije bila samo porodični gubitak, već i veliki udarac za narod kojim je vladao. Ipak, dok su okupljeni plakali i naricali za voljenim vladikom, njegova majka imala je drugačiju poruku: nije želela da se za sinom kuka, jer je verovala da je svojim životom zaslužio slavu i poštovanje, a ne suze.
Upravo reči koje su izgovorili njegovi roditelji tokom poslednjeg ispraćaja otkrivaju koliko su bili ponosni na sina, ali i koliko su duboko razumeli njegovu ulogu i nasleđe koje je ostavio.
Njegoš je preminuo u 38. godini, samo šest godina nakon podizanja kapele na Lovćenu
Petar II Petrović Njegoš, u narodu poznat i kao vladika Rade, preminuo je 19. oktobra 1851. godine, u deset sati ujutru. Bolest je savladala velikog vladara i pesnika samo šest godina nakon što je na vrhu Lovćena podigao kapelu u kojoj je želeo da bude sahranjen.
Iako je imao svega 38 godina, iza sebe je ostavio neizbrisiv trag u istoriji, književnosti i duhovnom životu Crne Gore. Njegovo delo "Gorski vijenac" postalo je jedno od najznačajnijih ostvarenja srpske književnosti, a stihovi "Blago tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi!" dobili su posebnu težinu kada se sagleda način na koji su ga njegovi najbliži ispratili.
Na dan sahrane, dok je nepregledna masa ljudi tugovala za svojim vladikom i gospodarom, njegova majka Ivana nije dozvolila da žalost preraste u neutešno naricanje. Iako ni sama nije mogla da ostane ravnodušna pred gubitkom sina, smogla je snage da se obrati okupljenima.
Majka Ivana zaustavila je plač i održala govor pred okupljenim narodom
Njegoševa majka bila je slomljena bolom, ali je pred ljudima pokazala neverovatnu prisebnost. Umesto da se pridruži naricanju, obratila se okupljenim Njegušima i Crnogorcima, poručujući im da njen sin nije živeo život zbog kojeg bi trebalo samo tugovati.
"Braćo Njeguši, sokolovi Crnogorci, nije to lijepo što činite, što plačete i kukate za Vladikom. Nije se on rodio za kukanje, niti se rodio za plakanje. Radio je o dobru imena našeg srpskog, zato za njim ne treba plakati, prestanite sa plačem. Plač ne mogu slušati."
Nakon obraćanja okupljenima, starica Ivana okrenula se mrtvom sinu i izgovorila reči koje su ostale zapamćene kao svedočanstvo majčinskog ponosa, ljubavi i vere.
"Ja sam najsrećnija majka": Reči kojima se oprostila od Njegoša
Uprkos ogromnom bolu, Ivana je govorila o sinu sa ponosom, ističući da je njegov život bio ispunjen delima kojima je služio porodici, narodu i Bogu. Nije želela da ga pamte samo po preranoj smrti, već po svemu što je za života učinio.
"Veliki sine, diko moja, radosti mladijeh dana, snago, ponose i kreposti starosti moje i slavo roda našeg, zar doživjeh da te i takvog vidim? Bog ti dao rajsko naselje! Vaistinu Božiju i smrt ti je lijepa! Sve ti pristoji, pa i smrt! Ja sam najsrećnija majka, kad sam voljom Božijom rodila, odgojila i spremila tebe, koji si bio najljepši među najljepšima, ne samo tijelom, nego i dušom. Ti si se odužio svakome tvome, odužio si se Bogu i narodu. Ja vaistinu Božiju nikad za tobom neću plakati. Kad bih to učinila, ne bih bila tvoja prava majka… Treba da plaču one majke, koje rađaju izdajnike i pogani ljudske, a ne ja! Prosta ti sine materinska rana, prosto ti srpsko mlijeko. Slava Bogu koji te je tako lijepog uzeo, barem će i On od tebe imati šta tamo da vidi!"
Njene reči bile su izraz dubokog uverenja da je sin ispunio svoju životnu misiju i da je iza sebe ostavio delo zbog kojeg će ga narod pamtiti. U trenutku kada bi većina roditelja teško pronalazila snagu da izgovori ijednu reč, Ivana je govorila o njegovom životu kao o razlogu za ponos, a ne samo za tugu.
Otac Tomo se oprostio od sina rečima koje slamaju srce
Ni Njegošev otac Tomo nije dozvolio da ga bol potpuno savlada pred okupljenim narodom. Obratio se prisutnim Crnogorcima i poželeo da smrt njegovog sina bude na dobrobit zemlje i naroda, pokazujući da je i u najtežem trenutku mislio na zajednicu kojoj je Njegoš služio.
"Pomoga vi Bog, braćo Crnogorci! Dao Bog i Sveta Trojica da ova smrt mojega sina i vašega i moga gospodara bude srećna za sve nas i našu vitešku zemlju!"
Nakon toga, starac se sagao, poljubio krst i desnicu voljenog sina, a zatim izgovorio reči koje posebno svedoče o njegovom bolu, ali i poštovanju prema Njegoševom duhovnom položaju:
"Želio bih te i u obraz poljubiti, ali to ne mogu. Ti si u okruti vladičanskoj, ti si preosvešteno lice, sve ti prosto bilo!"
Oproštaj koji je postao deo priče o Njegošu
Poslednji ispraćaj Petra II Petrovića Njegoša ostao je upamćen ne samo zbog ogromnog broja ljudi koji su došli da mu odaju počast, već i zbog dostojanstva koje su pokazali njegovi roditelji. Njihove reči otkrivaju odnos prema sinu koji je prevazilazio običnu roditeljsku ljubav, jer su u njemu videli čoveka koji je svojim životom zadužio porodicu, narod i zemlju.
Majka Ivana nije želela da se za njim kuka, već da se pamti ono što je učinio. Otac Tomo je, uprkos gubitku, poželeo da smrt njegovog sina donese dobro Crnoj Gori.
Njihov oproštaj ostaje jedan od najupečatljivijih prizora vezanih za Njegošev život i nasleđe, a njegove misli o čoveku koji svojim delima zaslužuje večnost dobile su posebno značenje upravo pred njegovim večnim počivalištem.
