- Danilo Kiš je odrastao uz ratne traume, a očevo odvođenje u smrt i Aušvic obeležili su mu detinjstvo i kasniji rad
- To što mu majka nije bila jevrejka verovatno mu je spasilo život, dok je Kiš kasnije govorio da ga je poreklo trajno oblikovalo kao pisca
Danilo Kiš rođen je u Subotici u februaru 1935. godine. Majka mu je bila Crnogorka iz ratničke porodice, a ostalo je u legendi da je jedna od njegovih baba po majci odsekla glavu Turčinu nasilniku. Otac mu je bio Jevrejin, jedan od predaka po ocu bio je rabin.
"Ja sam pisac bastard, dospeo niotkud. Nisam jevrejski pisac kao majstor Singer. Jevreji su u mojim knjigama samo literarnost, oneobičavanje u značenju ruskih formalista (ostranenije). Pošto je svet Jevreja iz Centralne Evrope jedan potonuli svet, bivši svet i kao takav smešten u prostor stvarno-nestvarnog. Dakle, u prostor literature. A nisam ni pisac-disident. Možda pisac Srednje Evrope, ako to išta znači. Da nije bilo mojeg porekla, pitam se koje bih razloge imao da se bavim književnošću." - govorio je pisac o svom jevrejskom poreklu.
Već u ranom detinjstvu Kiš će osetiti sve užase Drugog svetskog rata, a te traume obojiće čitav njegov život. Naime iako je zakon nalagao da u mešovitim brakovima sin pripada očevoj veri, a ćerka majčinoj, Kiša su krstili po pravoslavnim obredima u Uspenjskoj crkvi kada mu je bilo pet godina.
"Sveštenik mi sipa vodu na teme, ja tražim pogledom svoju majku koja me je začas prepustila brizi krsnog kuma; miris tamjana, zapevanje sveštenika, treperenje sveća, lica svetaca na ikonama", prisećao se Kiš.
Čitavu sudbinu velikog pisca odredio Drugi svetski rat
"Postojali su izvesni predznaci, a pre svega naše učestale promene adrese. Seleći se iz jedne ulice u drugu, iz boljeg stana u sve gori, moj otac nije sledio samo logiku svog finansijskog kraha, nego se, pre svega ponadao da će time uspeti, sa malo sreće da prođe za autentičnog Arijevca."
O danu kada je njegov otac prvi put odveden na streljanje Kiš svedoči:
"Panorama zaleđenog Dunava… U ledu je, kao zasečena u staklenu masu, probijena velika rupa; preko rupe prebačena je daska trambuline. Naokolo vojnici; na brkovima im se nahvatala slana, iz nozdrva im izbija para. Iz pravca kabina pojavljuje se jedna mlada žena, gola; drži za ruku devojčicu. I devojčica je gola. Koža im je crvenomodra od hladnoće. Vojnici ih guraju na dasku od trambuline. Pucaju im u teme ili ih probadaju bajonetima. Žrtve padaju u tamnozelenu vodu Dunava. Jedan ih civil gura čakljom pod led…"
Toga dana Kišov otac je ostao živ zahvaljujući, kako piše Sanja Domazet, nekom čudu koje se sastojalo u tome što se rupa u otvoru bila začepila od leševa. Međutim, smrt ga, ipak neće zaobići. Godine 1944. Nemci ga odvode u Aušvic, iz koga se nikada neće vratiti.
Još jedan dogaćaj obeležiće Danilovo detinjstvo
Danilo Kiš nikada nije nosio žutu zvezdu, iako su nemački zakoni nalagali da sin preuzme očevu veru. Majka Danila Kiša bila je krojačica. Na svojoj singerici sašila je, od ostatka jorganskog čaršava, dve Davidove zvezde - jednu veću i jednu manju.
"Stajali smo pred njom, moj otac i ja, ukrućeni kao na probi odela, a ona je sa čiodama među usnama, premeštala zvezde gore-dole po reverima naših kaputa. Da li je moj otac smogao hrabrosti da u mom slučaju pređe preko naredbe vlasti ili je, zahvaljujući mom krštenju uspeo da nađe rupu u zakonu, ne znam. Ta žuta zvezda, nalik na maslačak, još dugo je stajala u fioci šivaće mašine među šarenim koncima, krpicama i dugmadima; no, osim tog dana na ‘generalnoj probi’, nikad je više nisam stavio", prisećao se Kiš.
U jednom od intervjua Kiš je pričao kako su se, u to vreme, kao deca, on i njegova sestra Danica pravili da spavaju, a zapravo su slušali roditelje, koji su se tajno dogovarali i odlučili da mu ne stavljaju zvezdu.
Posle rata, Danilo Kiš završio je gimnaziju, a zatim i svetsku književnost. Za vreme studija prevodi sa mađasrskog, ruskog i francuskog: Endrea Adijam Cvetajevu, Apolinera, Kenoa, Jasenjina, Bloka, Molijera…
Kiš nikada nije do kraja bio prihvaćen u ovdašnjoj knjižnjvnosti iako je u svetu sticao veliku slavu. Živeo je na relaciji Beograd-Pariz.
Među njegovim najpoznatijim delima izdvajaju se “Mansarda”, “Bašta, pepeo”, “Peščanik”, “Grobnica za Borisa Davidoviča”, “Rani jadi”, “Enciklopedija mrtvih” i “Čas anatomije”.
Ovako je Kiš pisao o svojim opsesijama
"Opsednut sam iskustvom iz detinjstva, holokaustom, nestankom oca, uspomenama na rano detinjstvo. Morao sam da se oslobodim te opsesije. Zato sam pisao. A kada se pedesetih-šezdesetih godina počelo govoriti o komunističkim logorima - gulazima - čije su postojanje franscuski intelektualci negirali, tada sam postao opsednut tom temom. Danima i noćima sam o tome diskutovao. Iz te opsesije nastala je "Grobnica za Borisa Davidoviča". A sa godinama je počela da me opseda smrt u vidu erosa i tanatosa. Ta opsesija je, pre svega, prisutna u mojoj poslednjoj knjizi "Enciklopedija mrtvih".
Dok je pisao "Enciklopediju mrtvih" oboleo je od raka pluća. Umro je u Parizu 15. oktobra 1989. godine.
Iza njega su ostala dela bogata mudrostima, a mi vam izdvajamo najpoznatije i najlepše:
- Teško je podići svoju nesreću u visinu. Biti posmatrač i posmatran istovremeno. Onaj koji je gore i onaj koji je dole.
- Takav je život. Ščepa čoveka za dušu, ne da mu da diše.
- Ne volim ljude koji se izvlače iz svega kao kišne gliste. Bez ožiljka i bez ogrebotine. Komedijaši.
- Kakav dobro obavljen posao, smrti, kakav uspeh srušiti takvu tvrđavu!
- Požderati toliko mesa, skrckati toliko kostiju za tako kratko vreme. Potrošiti toliku energiju, brzo kao kad se ispuši cigareta. Kakav je to bio posao, smrti, kakva demonstracija sile!
- Suština čoveka, crta koja ga odvaja od životinje, jeste svest o sopstvenoj smrti.
- Istoriju pišu pobednici. Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt.
- Nacionalizam je, pre svega paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja.
- Opasno je naginjati se nad tuđom prazninom, a u pustoj želji da se u njoj, kao na dnu bunara ogleda svoje vlastito lice; jer i to je taština. Taština nad taštinama.
- Za nesmetan rad duha potrebna je savršena samoća, inače će duh pasti pod pogubni uticaj tuđeg duha, a da toga možda i neće biti svestan.
- Nisu opasne sve knjige, opasna je samo jedna.
- Hteo sam da pokažem kako u vrlo različitim epohama postoji nepokretna konstanta. Sveprisutnost ljubavi i smrti.
- Pisac treba da nas uveri da zna više od ostalih, a da uprkos tome, sumnja više od svih.
- Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.
