Udala sam se za 10 godina starijeg muškaraca i nisam ni u snu zamišljala da će moj životu u 50-im ovako izgledati: Sve se preko noći promenilo, ali se ne kajem

Samanta Brik decenijama nije mogla da zamisli druženje, proslavu ili letnje popodne bez čaše vina. Nikada sebe nije smatrala osobom koja ima problem sa alkoholom, niti joj je piće uništilo posao, brak ili zdravlje, ali prilike kada se opijala bile su sve češće.  Međutim, kada je zdravstveno stanje njenog 65-godišnjeg supruga Paskala počelo ozbiljno da se pogoršava, shvatila je da više sebi ne može da dozvoli ni jednu čašu. Od supruge je gotovo preko noći postala i njegova negovateljica, a odluka koju je tada donela promenila je i njen život.

"Sunčano je nedeljno popodne u maju, a meni se vrti u glavi. Medicinska sestra koja obilazi mog supruga Paskala upravo je otkrila da mu je krvni pritisak toliko opasno nizak da mu je zabranila čak i da ustane. Pozvana je Hitna pomoć koja treba odmah da ga odveze u bolnicu.

Čim su ga odvezli sa uključenim rotacionim svetlima, zgrabila sam torbu i sela u automobil kako bih krenula za njim. Morala sam da budem u stanju da vozim, umesto da pođem sa njim u vozilu Hitne pomoći, jer Paskal i ja živimo u ruralnom delu Francuske i ne postoji drugi način da se vratim kući.

A kladim se da mnogi moji britanski prijatelji koji takođe žive u Francuskoj ne bi mogli, barem ne legalno, da sednu za volan kao što sam ja upravo učinila. Nedeljna popodneva ovde tradicionalno podrazumevaju duge ručkove u nečijoj kući, uz vino koje se obilno toči. Godinama sam uživala u takvim popodnevima – i sama ih organizovala – i kao domaćica i kao gošća.
Ali više ne.

Ta Paskalova hitna vožnja u bolnicu dogodila se u maju 2023. godine, a šest nedelja ranije, kada sam imala 52 godine, popila sam poslednje alkoholno piće u životu – svetli provansalski roze, poslužen u jednoj od onih malih čaša zaobljenog oblika koje Francuzi toliko vole.

Ako ste sada na početku „treznog oktobra“, skidam vam kapu. Već tri i po godine nijedna kap alkohola nije prešla preko mojih usana.

"Znala sam da moram da ostavim piće"

Nisam doživela nikakvu dramatičnu zdravstvenu krizu koja bi me naterala da prestanem da pijem. Od svoje 18. godine imala sam izuzetno jednostavan, mada prilično veran odnos sa alkoholom: nisam zbog njega gubila poslove, raskidala veze niti se budila ujutru ne sećajući se kako sam stigla kući.

U ranim pedesetim, uz biljnu ishranu i redovne časove joge, osećala sam se zdravije i u boljoj formi nego godinama ranije.
Pa šta me je onda navelo da dovršim tu čašu rozea, a zatim sasvim mirno prospem u sudoperu ostatak vina iz kutije od tri litra iz koje sam je nasula? I šta me je navelo da od tog dana više nikada ne popijem ni jednu jedinu čašu? Odgovor je veoma jednostavan – učinila sam to zbog svog 65-godišnjeg supruga.

Nakon što su mu dijagnostikovani srčano oboljenje, dijabetes, periferna neuropatija, artritis i problemi sa varenjem, njegovo zdravlje postalo je veoma krhko. I mada oboje ne volimo tu reč, ja sam praktično postala njegovateljica.

A ono što vam niko ne kaže o brizi za partnera jeste koliko vas ona promeni – i kao ženu i kao ljudsko biće – i koliko je nemoguće obavljati tu ulogu ako vam glava nije potpuno bistra.

Jednostavno sebi nikada ne bih mogla da oprostim kada bi me jedna ili dve čaše vina sprečile da ga brzo odvezem tamo gde treba ili da se o njemu pravilno pobrinem.

To saznanje došlo je prilično iznenada. 

Iako je Paskal tokom većeg dela 2023. godine ulazio i izlazio iz bolnice – prvo iz naše lokalne ustanove u Beržeraku, a zatim iz univerzitetske bolnice u Bordou – jedne večeri, dok sam sedela za kuhinjskim stolom, sa do tada nepoznatom jasnoćom shvatila sam da ću se o njemu brinuti još veoma dugo.

I to je bilo to.

Iako nisam poznavala gotovo nikoga u svom društvu ili porodici ko ne pije alkohol, za mene je alkohol morao da nestane iz života. U početku sam osećala neobičnu prazninu.

Odrasla sam u Birmingemu sedamdesetih godina prošlog veka, okružena irsko-katoličkom kulturom u kojoj je alkohol bio sastavni deo druženja. Bio je deo svake proslave – svojevrsna nagrada koja je označavala dobro raspoloženje i posebnu priliku.
Ipak, kao veoma mladu, alkohol me nije naročito privlačio.

Prvi put sam ga krišom probala sa 14 godina – uzela sam gutljaj majčinog džina sa sokom od pomorandže – i samo potvrdila ono čega sam se pribojavala.

Bilo mi je odvratno. Prvo vino sa kojim sam se susrela bilo je „Blue Nun“. Sam čin otvaranja boce obećavao je neku vrstu sofisticiranosti, ali mi se ni ono nije naročito dopalo.

Filmovi su učinili da alkohol počnem da povezujem sa slobodom i glamurom

Moju perspektivu promenio je bioskop. Kao tinejdžerka zaljubljena u filmove, upijala sam oslobađajuću fantaziju filma „Širli Valentajn“, čija je junakinja volela da popije čašu-dve belog vina pod grčkim nebom.

Da li je to bio ključ za beg?

Filmovi „Zgodna žena“, „Koktel“ i „Devet i po nedelja“ činili su da alkohol izgleda kao svojevrsna ulaznica u svet glamura.
U završnim godinama škole, izlasci sa prijateljima i ples podrazumevali su sajder sa crnom ribizlom. Na fakultetu su to bile flaše piva i „Jack Daniel's“ sa koka-kolom. Tek kada sam u dvadesetim godinama počela da radim na televiziji, otkrila sam vinske barove.
Postojale su različite faze.

Bridžit Džouns, koja izlazi na sastanke, očajava i sebi sipa ogromne čaše šardonea, učinila je takav način ispijanja vina bliskim i prepoznatljivim. „Seks i grad“ učinio ga je poželjnim.

Odjednom smo naručivale jarkoružičaste kosmopolitene i nosile „Manolo Blahnik“ cipele.

U tridesetim su mi u frižideru bili samo šampanjac i Marmite

Do tridesetih sam zarađivala znatno više, pa su i moje navike kada je reč o piću postale otmenije, mada se isto nije moglo reći za moju ishranu.

Moj sestrić, koji je danas odrastao čovek, nedavno mi je ispričao da bi se njegova majka – moja sestra – vraćala iz posete meni i zadivljeno pričala kako u frižideru držim samo šampanjac i Marmite.

Ali nisam bila jedna od onih devojaka koje bi potpuno gubile kontrolu. Gledala sam prijateljice kako se onesvešćuju od alkohola, padaju niz stepenice ili postaju agresivne, ali ja sam uvek znala kada treba da stanem.

Možda je to bila usađena odgovornost najstarijeg deteta u porodici. Ipak, dogodio se jedan trenutak u mojim tridesetim koji je mnogo toga otkrio.

Prijateljici i meni ponuđena je prilika da sa nutricionistom snimimo televizijski program. Mnogo pre nego što je zdravlje creva postalo popularna tema, rečeno nam je da bi procena stanja naših creva zahtevala da dve nedelje ne pijemo alkohol.
Zaprepašćeno sam odbila.

Nikada nisam pila sa namerom da se potpuno napijem, ali sam u alkoholu uživala previše da bih ga se odrekla čak i na dve nedelje.

Preseljenje u Francusku vino je još više utkalo u moj život

Preselila sam se u Francusku 2007. godine, kada sam imala 36 godina, a tamo je vino bilo utkano u svakodnevni život.

Zabave, odlasci na pijacu i tople večeri u bašti – gotovo sve je podrazumevalo i popriličnu količinu pića.

Paskala sam upoznala u jednom seoskom bistrou, a naše prvo udvaranje odvijalo se uz čaše rozea u lokalnom baru ili uz kir pre večere u restoranu.

Naši francuski prijatelji uglavnom su pili umereno i uz hranu, dok su okupljanja stranaca koji su živeli u Francuskoj umela da budu znatno veselija.

Moje četrdesete prolazile su bezbrižno dok sam se srećno prebacivala između rozea i kremana.

Do 2019. godine počelo je da me zanima kako bi izgledao život bez alkohola, pa sam pokušala da sprovedem „suvi januar“.
Uzgred, vinska industrija u Francuskoj žestoko se protivi toj inicijativi i ona teško uspeva da dobije zvaničnu podršku. Januar se pretvorio u tri meseca, a tri meseca u gotovo sedam. Rezultati su me iznenadili.

Imala sam više energije, bolje sam spavala i redovnije vežbala.

Više nisam bila baš ona zabavna Sam koju su moji prijatelji poznavali. Bila sam tiša i možda ozbiljnija – ali istovremeno i više svoja.
Da li sam sve te godine alkoholom prikrivala svoju prirodnu stidljivost? Kada mi je tog leta porodica došla u posetu, ponovo sam počela da pijem.

Sledeće godine stigao je kovid i, poput miliona drugih ljudi, nastavila sam. Dve godine kasnije alkohol je ponovo postao deo načina na koji su me drugi ljudi doživljavali.

Kada bih došla kod nekoga u kuću, gotovo po pravilu bi mi sipali čašu vina, a da me prethodno čak i ne pitaju.
To je, naravno, veoma daleko od teškog alkoholizma, ali mi je pokazalo da je vino postalo jedna od osobina po kojima su me ljudi prepoznavali.

A onda se Paskalovo zdravlje pogoršalo

Tada je počelo pogoršanje Paskalovog zdravstvenog stanja. Odjednom sam shvatila da sva odgovornost na kraju pada na mene.
Moraću da donosim medicinske odluke, vodim računa o njegovim receptima i terapiji, budem neprekidno dostupna i spremna da sednem za volan u bilo koje doba dana ili noći.

Ovo više nije bilo moje eksperimentisanje sa trezvenošću niti još jedan pokušaj da živim zdravije. Ovde se potencijalno radilo o spasavanju života mog supruga.

Osim toga, verujem da bi nastavak ispijanja alkohola i uživanja u društvenom životu koji je išao uz njega, dok Paskal zbog zdravstvenih problema više nije mogao da učestvuje u tome, između nas stvorio određenu udaljenost.

Prvog aprila 2023. godine sklopila sam privatni dogovor sa samom sobom i zauvek prestala da pijem.

Moje prijateljice bile su zapanjene mojom odlukom. Na jednoj večeri prijateljica je pokušavala da me ubedi da popijem „samo jednu“, a moje odlučno „ne“ nesumnjivo je stvorilo neprijatnu atmosferu. Istina je da ne prežive sva prijateljstva trezvenost.

Tokom čitave prve godine dolazili su nam članovi porodice iz Velike Britanije i veselo pili kao što su oduvek radili, dok smo se Paskal i ja uzdržavali.

Jedna pomisao bila je dovoljna da više ne poželim vino

Kada se Paskal dovoljno oporavio da u oktobru 2023. možemo da otputujemo na dve noći, sedeli smo u restoranu sa po čašom gazirane vode.

Za susednim stolom konobar je uz mali ritual otvorio bocu vina drugom paru i osetila sam tračak zavisti – ali ne i iskušenje.
Šta ako se Paskalovo stanje pogorša dok smo na putovanju? Šta ako pomešam 22 leka koja svakodnevno uzima? Nisam smela da rizikujem. A nisam ni želela.

Stvorila sam i nove rutine, a bez vina više ne krijem svoju stidljivost

Danas sam fizički mnogo aktivnija nego ranije, a i u ogledalu i na vagi vidim koliko sam u dobroj formi.
Postala sam i pravi snob kada je voda u pitanju.

Da li sam danas manje otvorena u društvu nego nekada? Verovatno jesam.
Bez vina koje je prikrivalo moju stidljivost, više ne osećam potrebu da pred drugima izvodim onu najblistaviju verziju sebe.
Druga strana toga jeste da danas više slušam i zaista sam prisutna.

Ja sam osoba koju možete pozvati ako vam treba prevoz, praktična pomoć ili savet – u bilo koje doba dana ili noći – jer alkohol više nikada ne određuje moje raspoloženje niti moju dostupnost.

Tu sam za njega, budna, prisebna i zdrava, bez obzira na to kakav nam novi izazov njegovo zdravstveno stanje donese.
Nema sumnje da je i moje zdravlje imalo koristi. Kroz menopauzu sam prošla bez simptoma sa kojima su se mnoge moje prijateljice borile.

Trezvenost možda nije bila jedini razlog za to, ali izbacivanje alkohola svakako nije odmoglo.

„Ovo ne doživljavam kao odricanje, već kao mir“

Danas su moje večeri mnogo mirnije. Umesto da posegnem za rozeom, čitam. Zaspim već oko pola deset uveče i ustajem u pet ujutru.
Pre svitanja izađem napolje i gledam zvezde. Paskalovo zdravstveno stanje trenutno je stabilno – ali znam da se to može promeniti u jednom trenutku. Živimo dan po dan.

Ako sam mu potrebna čim svane, spremna sam. Ako nisam, ti tihi jutarnji sati pripadaju meni.
Možda sve to ne liči na glamur mojih tridesetih, kada su mi u frižideru bili šampanjac i Marmite, ali ne osećam da sam se bilo čega odrekla.
Osećam mir. Ljudi me ponekad pitaju čime danas počastim sebe kada više ne pijem. Uvek zastanem pre nego što odgovorim, jer zapravo ne osećam da postoji praznina koju treba da popunim.

Moja zadovoljstva danas su veoma jednostavna: duža šetnja sa psom kroz omiljenu šumu ili jednosatna vođena meditacija sa omiljenim učiteljem.

Na mom ajfonu i društvenim mrežama još se povremeno pojave stare fotografije na kojima gotovo uvek držim čašu vina.
Nekada su me te fotografije činile postiđenom. Danas prema toj ženi osećam nežnost.
Živela je punim plućima, nesvesna izazova koji je čekaju, i drago mi je što je tako živela. Ali alkohol koji je tada pila danas bi me sprečio da živim punim plućima – sa svojim suprugom i za njega. Odricanje od alkohola jeste čin nesebičnosti. Ali je, takođe, i čin ljubavi.

Kako je sve počelo sa Paskalom i kako se sve promenilo preko noži?

Srećno sam u braku sa Paskalom već 18 godina. On je penzionisani stolar, a živimo u ruralnom delu jugozapadne Francuske. Sve do pre pet godina zajedno smo uživali u fizičkim aktivnostima i upuštali se u najrazličitije poslove oko kuće.

Čak smo zajedno renovirali i našu seosku kuću. Paskal je menjao sve – od krovnih greda i crepa do prozora i električnih instalacija. Iako je deset godina stariji od mene, razlika u godinama nikada mi nije delovala toliko velika da bih mogla da zamislim da ću već u svojim pedesetim postati njegova negovateljica. Posebno zato što je oduvek bio snažan i u odličnoj fizičkoj formi.

Sve se, međutim, promenilo u januaru 2021. godine. Rutinska operacija zamene zgloba kolena pretvorila se u noćnu moru kada se, nakon što je otpušten iz bolnice, srušio i izgubio svest. Tek sada, kada se osvrnemo na taj period, znamo da su drugi zdravstveni problemi – među njima tada još nedijagnostikovani dijabetes tipa 2 i atrijalna fibrilacija, odnosno nepravilan srčani ritam – nesumnjivo dodatno zakomplikovali čitavu situaciju.

Paskal je imao samo 60 godina i očekivala sam da će se, posle nekoliko meseci fizikalne terapije, vratiti normalnom životu. Umesto toga, iz jedne zdravstvene krize upadao je u drugu.
Osteoartritis mu je izazvao bolove i dodatne probleme sa pokretljivošću vrata, kukova i drugog kolena, dok su naredne operacije donele nove ozbiljne komplikacije.

Dijagnostikovano mu je više ozbiljnih bolesti koje su značajno ograničile njegov svakodnevni život, među kojima su srčana insuficijencija, edemi, odnosno otoci nastali usled nakupljanja tečnosti, i periferna neuropatija, odnosno oštećenje nerava.

Najgori period našeg života

Najstresniji period nastupio je u aprilu 2023. godine, kada je Paskal proveo mesec dana u bolnici zbog životno ugrožavajućeg stanja koje je uključivalo otkazivanje organa. Zbog toga je morao da bude prebačen u bolnicu udaljenu dva i po sata od našeg doma.

Gotovo dva meseca njegovo stanje bilo je toliko kritično da je bilo noći kada zaista nisam znala da li će dočekati sledeće jutro.
Kada je konačno otpušten iz bolnice, osećala sam se kao da živim sa senkom čoveka kojeg sam nekada poznavala. Kao da je njegov životni duh nestao. Čovek koji se vratio kući više nije bio onaj fizički snažan muž kakvog sam poznavala.

Nekoliko nedelja jedva je mogao da ustane iz kreveta. Morala sam fizički da ga podižem na noge kako bi mogao da ode do kupatila.
Tokom tih zastrašujućih meseci ispunjenih neprospavanim noćima zaboravila sam na sve ostalo. Postojao je samo on.
Danas više nisam u stanju neprekidne pripravnosti kao tada, ali stalna briga postala je pozadina mog života. Gotovo svake nedelje imamo analize krvi, preglede kod lekara opšte prakse, odlaske kod fizioterapeuta ili nekog od specijalista.

Prestala sam da radim ujutru jer svaki odlazak kod lekara obično podrazumeva ukupno oko dva sata puta. Ako, međutim, moramo da idemo u univerzitetsku bolnicu, do nje nam treba tri sata vožnje u jednom pravcu.

Paskal svakog dana uzima 22 različite tablete. Vođenje računa o svemu tome predstavlja ogromnu odgovornost – moram da pazim da svaki lek uzme na vreme i na pravi način, kao i da mu nijedan nikada ne ponestane.

Ako mu uvedu novi lek ili promene dozu postojećeg, moram pažljivo da pratim eventualne neželjene efekte.
Dugo sam mislila da se dobro snalazim. Ja sam osoba koja voli da se uhvati ukoštac sa problemima. Ali od početka ove godine osećam se umorno i razdražljivo, kao da sam zaista stigla do krajnjih granica.
Nije ni čudo.

Sada imam 55 godina i nedavno mi je palo na pamet da sam gotovo čitave svoje pedesete provela ovako – sedam dana nedeljno, 52 nedelje godišnje.

Nikada nisam zamišljala da će mi život ovako izgledati

Ne oslanjam se na državnu pomoć, uklapam posao oko Paskalovih potreba i svakako ne tražim ničije sažaljenje. Ali nikada nisam mogla da zamislim kako zaista izgleda život osobe koja se svakodnevno brine o nekome, niti da će se moj svet sužavati zajedno sa Paskalovim.

Sve donedavno nisam ni znala da postoji pojam „umor negovatelja“ – fizička, emocionalna i mentalna iscrpljenost koja može nastati kada se tokom dužeg perioda neprekidno brinete o voljenoj osobi.

Neminovno je da se sa tim u velikoj meri suočavaju žene. U Velikoj Britaniji upravo one nose najveći deo tereta neplaćene nege. Prema podacima popisa iz 2021. godine, koje je analizirala organizacija Carers UK, oko 59 odsto neplaćenih negovatelja čine žene.

Studija Univerziteta u Firenci iz 2025. godine, sprovedena na 25.000 parova, pokazala je da je verovatnoća razdvajanja znatno veća kada žena prijavi loše zdravstveno stanje, dok takav porast rizika od raskida nije primećen kada je zdravstveno stanje muškarca bilo loše. To ide u prilog ideji da su žene i dalje mnogo sklonije tome da se prilagode ulozi negovateljice nego muškarci.
Ironično je što sam ja trenutno u najboljoj fizičkoj formi u životu.

Imamo dva velika psa koje svakodnevno šetam najmanje dva sata, a te šetnje pružaju mi preko potrebne trenutke samoće. Vežbam jogu nekoliko puta nedeljno, meditiram dva puta dnevno, hranim se vegetarijanski i sama pripremam obroke od osnovnih namirnica.

„Stavila si svoj život na čekanje“

Ne dopada se svima ni to što svom mužu dajem prednost u odnosu na društveni život. Neke prijateljice su me kritikovale jer smatraju da sam zbog njega sopstveni život stavila na čekanje.

Kada svrate i vide ga tokom dobrog dana – raspoloženog, duhovitog i u ulozi savršenog domaćina – mogu da razumem zašto tako misle.
Ali u izolovanoj sredini u kojoj živimo zaista nema nikoga ko bi mogao da pripazi na Paskala dok ja odem na ručak sa prijateljicama.
A budimo iskreni – da li bih uopšte mogla da uživam?

Sve vreme bih brinula o njemu. Porodica mog supruga živi predaleko da bi mogla da mi pruži predah, a Paskal, osim toga, nerado želi da ih uključuje u sve ovo. Nazovite to muškim ponosom, ali ne želi da ga ljudi koje voli vide ranjivog.

Njegov najstariji sin preminuo je 2014. godine i iza sebe je ostavio dvoje dece. Jedno živi u Marseju, udaljenom sedam sati vožnje, dok najmlađi sin živi na oko sat vremena od nas.

Dovoljno mu je teško što o njemu mora da brine supruga. Nijedan otac ne želi da i njegova deca moraju da se staraju o njemu.
Mala dela pažnje postala su mi ogromna

U međuvremenu, francuska birokratija neverovatno je složena, dok život u ruralnoj sredini ozbiljno ograničava pomoć i podršku koje su nam dostupne.

Teoretski, na primer, Paskal bi trebalo da ima pravo na prevoz koji finansira država kako bi odlazio kod fizioterapeuta i vraćao se kući, ali ono malo takvih službi koje postoje u našem kraju rezervisano je mesecima unapred.

Mogu da biram između toga da sate, a ponekad i dane, provodim telefonirajući i šaljući mejlove različitim službama ili da jednostavno preuzmem sve na sebe kako bismo mogli da nastavimo sa životom.
Zbog svega toga mala dela pažnje postala su mi ogromna.

Prijatelj koji donese ručak. Moja sestra koja, kada dođe u posetu, tiho počisti kuću. Mama koja dolazi da mi pruži podršku. Paketi koje šalju moj otac i maćeha.

Sve to mi znači više nego što mogu da opišem. Briga o Paskalu neminovno je promenila i moj pogled na svet. Više nemam strpljenja za sitničavost i naučila sam da jasno odredim šta – i ko – zaista zaslužuje mesto u našem životu.

Sa našim lekarom opšte prakse i njegovom suprugom, koja radi kao medicinska sekretarica, sada sam na „ti“. Isto važi i za medicinsku sestru koja nas posećuje kod kuće.
Koliko god da su svi oni divni, i uz rizik da zazvučim kao Megan Markl, niko me nikada nije pitao kako sam ja.

Ponekad izađem sa psima i dobro se isplačem

Ponekad, dok šetam pse, jednostavno se pošteno isplačem. Ali ono što me je najviše iznenadilo jeste koliko često ipak uspevam da zadržim kontrolu nad sobom.

Saosećam sa svakim ko istovremeno mora da bude supružnik i negovatelj i ko ponekad pomisli: „Dosta mi je svega.“
Jer smo 24 sata dnevno izloženi frustracijama ljudi koje volimo.

Neraspoloženju kada zakazani pregled kasni. Izlivu besa izazvanom nepodnošljivim bolom jer su predugo čekali da popiju lek protiv bolova. Frustraciji kada više ne mogu sami da skinu odeću. A onda se iznenada pojavi tračak njihovog starog humora i setite se ko su oni zapravo.

Knjiga zbog koje sam se konačno osetila shvaćeno

Najveće otkriće za mene bilo je čitanje knjige „The Unexpected Journey: Finding Strength, Hope, and Yourself on the Caregiving Path“ Eme Heming Vilis.

Knjiga je objavljena prošle jeseni, a u njoj je otvoreno opisala kako je na njen život uticalo to što je istovremeno postala supruga i negovateljica nakon što je njenom mužu, glumcu Brusu Vilisu, dijagnostikovana frontotemporalna demencija.

Plakala sam dok sam je čitala, jer sam se konačno osetila viđeno i shvaćeno.

Sada nas čeka nova operacija.  Ovog puta sam preduzela sve što mogu kako se ne bih ponovo osećala kao da prolazim kroz isti pakao.
Paskal dobija preventivnu preoperativnu terapiju, uključujući infuzije gvožđa i fizikalnu terapiju u okviru pripreme za operaciju.

Mogu samo da se nadam da će mu sve to omogućiti da oporavak započne snažniji i da će nedelje koje su pred nama biti manje teške za oboje. Ipak, od jedne činjenice ne mogu da pobegnem – kada se vrati kući, ponovo ću sama brinuti o njemu.

Ali onda se setim onih šest mučnih nedelja tokom kojih zaista nisam znala da li će Paskal preživeti.

I podsetim sebe šta bi bila alternativa svemu ovome – život bez mog duhovitog i voljenog muža.
Tek sada zaista razumem šta znače saosećanje, strpljenje i bezuslovna ljubav.

Da, bilo je trenutaka kada sam morala da prigušim sopstvenu svetlost kako bi njegova nastavila da gori.
Da li se zbog toga kajem?
Ni sekunde", zaključila je u svojim ispovestima za "Dejli Mejl".