Suzan Martin je bila za druge ugledna supruga i majka troje dece, a iza zatvorenih vrata njen život se postepeno pretvarao u agoniju i to sve zbog - alkohola. Danas, nakon uspešne borbe sa bolešću, smatra da ne bi bila živa da nije bilo njenog muža.
U svojoj ispovesti za "Telegraph" ogolila je dušu.
"Ne mogu da se setim šta me je navelo da počnem da pijem u autobusu kada sam ujutru išla na posao. Verovatno zato što mi je bilo jako loše od vina, ponekad čak i dve flaše, koje sam popila prethodne noći.
Kliše je, ali ponovno komzumiranje alkohola je jedino što me je nateralo da se osećam bolje.
Izgledali su kao funkcionalna porodica
Naša kuća u Orpingtonu, u Kentu, bila je potpuno srednjeklasna, i u svakom drugom pogledu bili smo potpuno funkcionalna porodica.
Bila sam rukovodilac računa za osiguravajuću kompaniju, a moj muž Nik je radio u IT sektoru za advokatsku firmu, a ipak sam bila ovde, u kasnim tridesetim, kako tajno bacam prazne flaše vina u javne kante za smeće na putu do škole.
Ostavljala bih svoja dva dečaka, tada uzrasta od pet i šest godina, na vratima učionice i išla pravo u Sejnsberi da uzmem nekoliko minijaturnih flaša belog vina koje bih pila usput do autobuske stanice ili u javnom toaletu.
Dve godine krila tajnu
Radila sam ovo dve godine, uverena da niko drugi nije shvatio moju sramotnu tajnu. Ali naravno, Nik je znao – tek kada je zapretio da će me ostaviti i odvesti decu, konačno sam priznala da ovo nije normalan način života.
Prvo piće sam popila sa 15 godina. Odrasla sam u malom primorskom gradu po imenu Gurok na zapadnoj obali Škotske. Svi moji prijatelji su pili limenke Lamot Pilsa. Pijenje mi je dalo osećaj pripadnosti. Nikada nisam bila jedna od popularne dece u školi, ali kada smo svi zajedno pili, to mi je pomoglo da prikrijem taj osećaj da sam manje vredan od svih ostalih.
Moji roditelji su se mnogo voleli, ali njihov odnos sa alkoholom nije bio zdrav. Oboje su voleli votku i iako nisu pili svake večeri, bilo bi mnogo svađa i tuča oko sitnica kada bi to uradili.
Svađanje i prepirke roditelja su jedina stvar za koju sam uvek govorila da moja deca neće doživeti. Na moju sramotu, pogrešila sam u vezi s tim.
Prvi susret sa budućim suprugom
Preselio sam se u Englesku kada sam imala 22 godine i dobila posao u pabu u Orpingtonu. Jedne večeri, Nik, tada samo 18-godišnjak, ušao je sa nekim prijateljima i vremenom smo se zbližili – čekao bi na kraju šanka da mi se smena završi, a zatim bi me otpratio kući.
Pretpostavljam da je bilo znakova upozorenja da sam znala da ih tražim. Kao i svaki par koji je bio u vezi devedesetih, naš društveni život je uvek uključivao alkohol – ali ja sam bila ta koja je želela da veče nikada ne završi.
Naručila bih još jednu turu, predložila bih da uzmemo nekoliko pića, nadoknađujući nedostatak samopouzdanja time što ću biti ova preuveličana, društvena verzija sebe. Ipak, činilo se da se svi tada dobro zabavljaju.
Godine 2002, Nik i ja smo zajedno našli svoj stan. Oboje smo putovali na posao u London – ja sam radila za osiguravajuću kompaniju – i voleli smo noćni život grada. Često smo izlazili na piće posle posla, a onda bismo usput kući kupili bocu vina.
Dobili 3 dece
Naš prvi sin, Huan, rođen je u maju 2006. Venčali smo se u septembru iste godine, a zatim je naš drugi sin, Natan, rođen u maju 2007. Naša ćerka Tili je došla na svet u oktobru 2012.
Nisam pila tokom trudnoća, ali sam 2009. godine dobila otpust i počela sam da radim u lokalnoj banci blizu kuće. Radno vreme je bilo prilagođeno deci i trebalo je da bude savršeno mesto, ali tada je moj problem sa alkoholom zaista počeo da eskalira.
Vodila sam kuću, radila skraćeno radno vreme i brinula se o dvoje, a zatim i o troje male dece – ponekad, iscrpljena i preopterećena, popila bih čašu vina pre nego što bi Nik došao kući da se opusti.
Jedna čaša bi postala dve ili tri – i, naravno, onda večera nije bila spremna niti je bilo obavljenih poslova kada bi on prošao kroz vrata.
Nisam imala prekidač za isključivanje. Preko puta naše kuće bila je prodavnica koja je prodavala tri flaše vina za 10 funti i par puta nedeljno bih kupovao po nešto. Bilo je pokvareno, ali nije to bila poenta. Pre nego što bih se osvestila, popio bih dve flaše tokom dana i večeri. Ponekad sve tri.
Svaku granicu sam prešla – pila sam i tokom dana, lagala o tome koliko sam popila i supruga i roditelje.
Problem postajao sve veći
Kada je Tili napunila godinu dana i bila sa dadiljom, ja sam pila svaki dan – ujutru, na putu do posla, za vreme ručka, a i posle posla, pre nego što bih pokupila decu. Bilo je trenutaka kada bih se pojavljivala na školskoj kapiji sa zastakljenim očima i usredsređenom koncentracijom nekoga ko se trudi da ne izgovara nerazumljivo. Hvala Bogu što nisam vozila.
Vrlo malo se sećam jednog užasnog dana početkom 2014. godine kada sam se toliko napila da sam se onesvestila u hodniku kuće i nisam uspela da pokupim dečake, koji su tada imali sedam i osam godina, iz škole. (Tili, koja je imala dve godine, bila je sa svojom dadiljom.) Nik je dobio telefonski poziv na poslu u 16 časova da mu kažu da deca nisu uzeta, a kasnije sam i ja otkrila propuštene pozive na telefonu.
Kasnije mi je rekao kako je odmah osetio paniku. Kako mu je um prolazio kroz sve najgore moguće scenarije. Taj užasan osećaj da je još uvek sat vremena udaljen i da ne može da stigne brže.
Jedan od naših roditelja je morao da uskoči da pokupi decu i baš kada su se vraćali kući, pojavio se i Nik. Pokušala sam da ih ubedim da sam samo zaspala, ali sam bila toliko nesigurna na nogama da je bilo očigledno da sam pila.
Ipak, sećam se tuge na dečjim licima; Nikovog umora; shvatanja da svi znaju koliko sam u stisku alkoholizma.
Muž kao najveća podrška
Posle toga više nisam mogla da poreknem da moje piće ima ogroman uticaj – ali sam ipak nastavila. Nik je odlično skrivao moje probleme sa pićem od svih osim od veoma bliskih članova porodice. On je sve održavao u toku.
Ponekad bi promenio radno vreme kako bi mogao da bude kod kuće do 15 časova. Ako bih pila, stavio bi me u krevet, a zatim bi spremio večeru, pobrinuo se da deca imaju čiste uniforme za sledeći dan, odveo ih u njihove klubove. Za nas je ta situacija postala sasvim normalna.
I dalje je bilo svađa. Nik mi je rekao da prestanem. Moji roditelji su mi rekli da prestanem. Mislila sam da patim od depresije i da mi je potrebna pomoć, ali kada je Nik otišao kod lekara opšte prakse zbog mene, doktor je rekao: „Ona samo treba da prestane da pije“ i nije ponudio nikakvu drugu podršku. Da budem iskrena, svakako se ne bih upustila u to.
Godine 2014, u 41. godini, pokušala sam da prisustvujem sastancima anonimnih alkoholičara – ali sam uvek poslednja stizala i prva odlazila. Čak bih popila i čašu ili dve vina u pabu usput. Duboko u sebi nisam znala ko bih bila bez alkohola, jer mi se činilo da je to sve što sam ikada poznavala.
Dno je dotakla 2017. godine
Onda je došlo dno. Jedne večeri 2017. godine, ponovo sam bila pijana i nisam mogla da podnesem još jednu svađu sa Nikom kada se vratio kući s posla. Tili, koja je tada imala pet godina, bila je u krevetu, a dečaci, koji su tada imali deset i jedanaest godina, igrali su se u bašti. Samo sam želela da sve bude tiho, pa sam popila veliku dozu lekova protiv bolova.
Nik je došao kući i pronašao me, a ja sam odvedena u bolnicu. Bio je to vapaj za pomoć, drastičan način da sebi kažem da nemam više opcija. Morala sam da se promenim.
Nekoliko dana kasnije, prijavila sam se u privatnu kliniku za rehabilitaciju. Koštalo je oko 20.000 funti, što je srećom pokriveno Nikovim privatnim zdravstvenim osiguranjem.
Da dignem ruke i predam se, da priznam da sam umorna od svih laži – to su bile najbolje odluke koje sam ikada doneo u životu. Neki od psihoterapeuta su bili veoma oštri, i morala sam to da čujem.
Rečeno mi je da je jedini način da ozdravim da budem potpuno iskrena, da se otvorim prema sebi i suočim se sa svojim strahovima.
Posle te četiri nedelje, postala sam potpuno druga osoba. Mogla sam sa potpunom jasnoćom da vidim da ću, ako ne ostanem trezna, izgubiti sve – brak, decu, sebe.
Zaista, danas radim u Prioritetu kao medicinska sekretarica, činim sve što mogu da pomognem drugima. Takođe svake nedelje prisustvujem sastancima anonimnih alkoholičara – bez prethodnog odlaska u pab.
Toliko toga moja deca nikada nisu smela da vide ili čuju dok su odrastala uz moje piće. Kada sam bila pijana, mogla sam da verbalno i fizički zlostavljam Nika.
Osećala da je iznerevrila svoju decu
Moram da živim sa saznanjem da sam izneverila svoju porodicu kao majka kada sam se onesvestila i ostavila ih same. Jedini način da im se sada nadoknadim jeste da ostanem trezna svakog dana.
Kad se osvrnem, stigma alkoholizma me je sprečavala da priznam da sam u njegovom stisku. Trebalo je da budem iskrena ranije: alkoholizam se može dogoditi u svakoj porodici. Danas život nije savršen, ali je srećan – i svakog dana sam zahvalna što sam slobodna.
Nik kaže: „Sećam se ogromnog olakšanja kada je Suzan zatrudnela sa Tili, jer je to značilo da neće moći da pije. Osećala sam se kao predah.“
„Jedan od najranijih znakova upozorenja bio je kada sam počeo da primećujem male troškove koji se pojavljuju na našim bankovnim izvodima, stalne kratke posete Sejnsberiju. Suzan bi lagala i govorila da je samo išla po ručak ili da deci treba nešto za školu. Znao sam da pije, a ja jednostavno nisam to prihvatao, niti sam znao u početku kako da se postavim. Njeno piće je bilo veoma neredovno. Nekih dana je bila toliko pijana da bi pala na školskoj kapiji ili bi potpuno zaboravila da pokupi decu. Onda bi se oporavila na nekoliko dana i čak bi izgledalo kao da uopšte ne pije. Onda bih se pitao da li je to zaista problem. Da li sam ovo pretvarao u veće nego što jeste", govorio je Nik i nastavio:
„Razgovarao bih sa njom telefonom s posla, sve bi izgledalo u redu, a ona bi mi slala slike kuće koje izgledaju čisto i uredno, govoreći: 'Pogledaj šta sam danas uradila.' Bilo bi mi lakše, jer je dan bio dobar. Onda bi usledile faze u kojima je dva do tri dana stalno pila i bila trajno nesposobna. Mislim da je pila do nivoa koji čak ni ja nisam shvatao. Sebično, nisam želeo da priznam da je Suzana alkoholičarka. Sećam se da sam razmišljao: ako jeste, kako ćemo se onda nositi sa tim? Šta će to značiti za naše živote? Kako će se stvari morati promeniti? Samo sam pokušavao da sve držim pod kontrolom i da spoljašnjem svetu prikažem neki privid normalnosti. „Ali istovremeno sam joj govorio da mora ovo da zaustavi. Ovo će se završiti samo na jedan način. Ja ću povesti decu; ti ćeš ostati sama da se piješ do smrti u nekom malom stanu.“ Pokušala sam da joj ponudim najgori scenario koji sam mogao da zamislim. Kada sam ponovo video svetlost u njenim očima posle rehabilitacije, kako joj se vraća pozitivnost, znao sam da se vraća meni i deci. Oduvek sam verovao da ona to može i mojoj sreći nije bilo kraja“, zaključio je Suzanin suprug.
Danas imaju divan brak, velika su podrška svojoj deci, a i svim drugim parovima koji se sučavaju sa problemom alkoholizma.
