Evo kako je zaista skončala Majka Tereza: Način na koji je izdahnula čuvena Albanka poreklom iz Prizrena budi jezu, prava istina o svetiteljki sve zapanjila

Monahinja Agnes Bojadžiju, širom sveta poznata kao Majka Tereza, postala je simbol milosrđa još za svog života. Ova žena je posvetila svoj život brizi o siromašnima i bolesnima.

Pravedna žena i svetica - tako je prikazana u književnosti i dokumentarcima. Ali zašto su je nazivali „vatikanskim ubicom“ i „anđelom iz pakla“?

Da li je Majka Tereza ​​zaista bila svetica?

„Bezgrešna“ Agnes

Njen pradeda se doselio u prvoj polovini 19. veka iz Prizrena u Skoplje.  Devojka po imenu Agneš Bojadžiju rođena je 1910. godine u glavom gradu Makedonije — iako se u to vreme grad zvao Uskup, jer je bio u okviru Osmanskog carstva. Njeni roditelji, kosovski Albanci, bili su katolici. Zbog toga su bili praktično izolovani u društvu.

Otac joj je bio apotekarski pomoćnik apoteke Sadika Nuzeta, koja je osnovana 1907. godine. Takođe, bio je uključen u politiku albanske zajednice u Otomanskoj Severnoj Makedoniji.

Porodica je bila veoma bogata, pa je Agnešina majka deo novca trošila pomažući siromašnima. Njen otac je 1919. godine je ubijen tokom albanskog napada na srpsko selo. Naravno, u to vreme nije bio na strani sela. Bilo je mnogo sličnih priča na Balkanu.

Imala je brata Lazara i sestru Agušu, sa kojom je pevala u crkvenom horu. Posle osnovne škole upisala je srpsku gimnaziju.

Agnesa je od malena bila fascinirana pričama o životima misionara i njihovoj službi, a sa 12 godina je bila ubeđena da treba da se posveti religioznom načinu života.

Presudan momenat u Gondžinom životu,kako joj je glasilo srednje ime, bila je smrt oca Nikole koji je umro 1919. godine. Sa dve drugarice 1928. godine odlazi u Dablin. Tamo odlazi u opatiju Loreto kako bi naučila engleski jezik, sa namerom da postane misionarka. T

amo je radila kao medicinska sestra, a zatim, godinu dana kasnije odlazi u Indiju, na donje Himalaje, gde pomaže leproznim bolesnicima. Tada je dobila ime Majka Tereza.

20 godina živela u Kalkuti

Sa 21 godinom, nakon što je završila novicijat, Agnes je uzela veo i zauvek postala Tereza. Ime je dobila od francuske svetice iz devetnaestog veka, karmelićanke koja je postala poznata po svojoj filozofiji Malog puta, gde se ljubav, koja je Bog, svakodnevno izražava kroz mala dela, umesto traženja velikog podviga koji bi učvrstio mesto monaha ili monahinje u istoriji.

Tereza ​​je potom provela dvadeset godina u Kalkuti, baveći se malim delima: po nalogu reda i iz sopstvene vatrene želje, dvadeset godina je podučavala devojčice u katoličkoj školi za devojčice. Tek 1946. godine dobila je zvaničnu dozvolu da pomaže siromašnima i ugroženima, a odmah nakon toga osnovala je monašku zajednicu.

Zajednica je otvorila brojne bolnice, koje su primale sve siromašne pacijente. Majka Tereza ​​je primala donacije za podršku bolnicama, regrutovala je ogroman broj volontera, a skoro svi pacijenti su napuštali bolnice kao katolici — osim onih koji su umrli.

Dobila je i Nobelovu nagradu za mir

Za impresivan obim svog rada, Majka Tereza ​​je dobila Nobelovu nagradu za mir 1979. godine, i od tada je stalno prisutna na medijskim ekranima širom sveta.

Gresi svetiteljke - istina ili laž?

Čak i tokom njenog života, rad Majke Tereze bio je predmet pitanja, a ta pitanja su značajno porasla od njene smrti. Iako je Indira Gandi dodelila Terezinoj organizaciji status dobrotvorne organizacije oslobođene poreza, kada su brojke prebrojane 1990-ih, otkriveno je da jedna od najvećih indijskih organizacija nije ni rangirana među dvesta najboljih filantropa po pitanju dobrotvornih rashoda, i očigledno je samo oko sedam procenata otišlo bolnicama i bolesnima.

U bolnicama su bili smešteni i zarazni i nezarazni pacijenti, oni sa relativno blagim bolestima i oni sa smrtnim ishodom... Iznenađujuće nije to, već to što su uvek bili odvojeni na dva velika odeljenja: jedno za muškarce, drugo za žene. Majka Tereza ​​nije prihvatala nikakvo odvajanje osim zarad čednosti. Štaviše, iako je rado prihvatala pomoć volontera, Tereza ​​nikada nije dozvolila nikome da primi pomoć od profesionalnih lekara.

U međuvremenu, pomoć koju su pružali volonteri i monahinje bila je izuzetno upitna. Dužnosti volontera uključivale su čišćenje odeljenja koliko god su mogli i deljenje hrane i vode. Hrana se, međutim, mogla opisati samo kao oskudna i neobilna. Monahinje, delujući kao medicinske sestre, davale su pacijentima samo najjednostavnije, najjeftinije lekove i odbacivale su lekove protiv bolova. Majka Tereza ​​je ohrabrivala bolesne govoreći: „Kada patite, vi ste kao Isus.“

Pati da bi bio spasen

Patnja pacijenata je takođe korišćena da ih ubedi da prihvate krštenje: navodno, u paklu, gde bi najverovatnije uskoro završili, ljudi pate mnogo gore, i to zauvek. Kombinacija izuzetno neprijatnih uslova – ljudi koji stalno plaču ili umiru u susednim krevetima, jedva dovoljno hrane i mučna bolest – i nežni glasovi monahinja su učinili svoje: skoro svi su prešli u katolicizam.

U stvari, to je bio glavni cilj Majke Tereze: da krsti što više Indijanaca. Možda je negovala ideju da uđe u istoriju kao jedna od velikih krstiteljica, poput Svete Jadvige.

Štaviše, krštenje kao proces je pokrenulo mnoga pitanja. Bolesni nisu dobijali gotovo nikakvo objašnjenje o veri. Jednostavno su brzo stavljali mokru krpu na čelo, obavljali ceremoniju, a zatim im je rečeno da se mole da im Bog ili pomogne da se oporave ili da ih primi u raj.

Lečila se u skupim bolnicama

Majka Tereza ​​nije volela patnju. Što je bila starija, to je bila sve bolesnija i uvek je tražila lečenje u skupim privatnim klinikama (što, nesumnjivo, delimično objašnjava gde su donacije išle - ali samo delimično). Tamo se prepuštala čistoći i udobnosti, skupim lekovima i lekovima protiv bolova - što bi izgledalo sasvim normalno da ista žena nije upravljala i stotinama Domova za umiruće.

Bolnice Majke Tereze

Majka Tereza ​​je sama svoje bolnice i hospise nazivala „Kućama umirućih“. Naziv je bio sasvim logičan: tamo je umiralo više ljudi nego što se oporavljalo. I ne samo zato što su teško bolesni tamo dovođeni. Mnogi od ovih pacijenata imali su sve šanse za oporavak; ponekad su njihove bolesti bile sasvim jednostavne, ali pacijenti su bili ili siročići ili stariji ljudi koji su živeli sami, pa su ih „hranili“ Terezini hospisi. Ali nedostatak hrane, nege, osnovnih lekova, surova psihološka atmosfera, a posebno — posebno — blizina zaraznih pacijenata, ostavljali su mnoge pacijente bez ikakve šanse.

Jedan dečak sa bolešću bubrega, prema rečima očevidaca, preživeo bi da je odveden u redovnu bolnicu — gde bi ili blagovremeno dobio antibiotike ili bi se podvrgnuo jednostavnoj operaciji. Ali monahinje su odbile da mu pozovu taksi, da drugi ne bi tražili isto. U normalnu bolnicu…

Godine 1996, Robert Foks, urednik medicinskog časopisa „The Lancet“, primetio je da se fondacija, po svemu sudeći, bavi divljom imitacijom zdravstvene zaštite umesto pružanjem prave pomoći.

Malo je verovatno da svi katolički sveštenici u pratnji Majke Tereze nisu bili svesni šta se dešava.

Kako je zaista skončala majka Tereza?

Majka Tereza je imala srčani udar u Rimu 1983. godine dok je bila u poseti papi Jovanu Pavlu, a posle drugog srčanog udara u 1989. godini ugradili su joj pejsmeker. U aprilu 1996. godine je pala i slomila ključnu kost, a četiri meseca kasnije je dobila i malariju i srčani zastoj. Prema zapisima nadbiskupa Kalkute kada je prvi put bila hospitalizovana sa srčanim problemima, uz njen pristanak, nad njom je izvršen egzorcizam, jer je crkva mislila da je možda zaposeo đavo.

Umrla je 5. septembra 1997. godine. Imala je državnu sahranu od indijske vlade u znak zahvalnosti za služenje siromašnima svih religija u zemlji. Besedu je održao kardinal i državni sekretar Anđelo Sodano, papin predstavnik.

Povodom smrti na mestu rodne kuće u Skoplju je 1997. otkrivena spomen ploča u koju je urezana njena čuvena izreka: „Svet nije gladan samo hleba, nego još više ljubavi”.

 Stil / Wikipedia /  МИР ИСТОРИИ - WOH