Svako jutro u 7 sati, Beograd je budio promukao, ali dobronameran glas koji je bez greške pogađao pravo u metu. Duško Radović nije bio samo pesnik i novinar — bio je hroničar gradske duše, čiji su se aforizmi prepričavali po autobusima, kancelarijama i ulicama prestonice.
Međutim, u vremenu kada se svaka reč merila političkim kantarom, njegova bezazlena iskrenost ubrzo je postala opasna za tadašnji režim. Ovo je priča o tome kako je ućutkan čovek kojeg ni najmoćniji političari nisu mogli da slome, i koji je čak i na samrti ostavio poruku koja i danas opominje.
Genijalac koji je pisao reklame kao da piše zakone
Duška Radovića mnogi znaju i po neobičnoj pesmi o plavom zecu, čudnom zecu, jedinom na svetu. Zapravo, on sam je bio tako jedinstven i jedini na svetu. Poznati srpski književnik Matija Bećković nazvao ga je „priznatim genijem nepriznate književnosti“.
Stvarao je neprekidno — pisao pesme, priče, najave, skečeve, songove, drame, aforizme, a autor je i najpoznatijeg teksta za matičare kojim su mnogi parovi sklopili brak. Ako se u jednoj rečenici treba opisati, onda bi to bila baš Bećkovićeva misao: „Pisao je reklame kao da piše zakone.“ Toliko je posebno lafovsko srce imao Duško.
U jednom intervjuu rekao je da je prava mudrost ne shvatati ništa ozbiljno, ali i da on baš i nije toliko mudar, te neke stvari shvata ozbiljnije no što to zaslužuju.
„Ja sam samo dokoličar“: Zašto nije voleo da ga zovu pesnikom
Duško nije voleo da za njega kažu da je pesnik. Mislio je kako je pesnik samo srećan uređaj koji proizvodi pesme. Za sebe je govorio da je dokoličar.
„Jedino dokoličari imaju vremena i razloga da se bave takvim stvarima kao što su humor, posmatranje, zapažanje drugih i istovremeno imaju osećanje krivice. Mislim da su pola sveta radni ljudi bez duha, a pola dokoličari. To se najbolje vidi na selu. Tamo se tačno zna šta je ozbiljno, šta neozbiljno. Pisati pesme je neozbiljno, svirati je neozbiljno. Ista ta podela, samo manje vulgarizovana, postoji i dalje. Ali, mislim, bilo bi dosadno živeti da nema dokolice i dokoličara“, govorio je Radović.
Jutarnji živci političke elite: Rečenica koja je prekrojila sudbinu emisije
Stari Beograđani se dobro sećaju momenta kada je Duško Radović skinut sa radija. Redakcijski telefon je zvonio danima, svi građani su hteli ponovo da čuju čuveni promukao glas ujutru u 7 časova.
Međutim, Duško se više nikada svojim sunarodnicima nije obratio nakon kraja 1982. godine. Tačan datum niko ni ne pamti, ali i danas se prepričava to nezadovoljstvo u narodu, te je mnogima ostao gorak ukus u ustima.
Ivan Stambolić, prvi čovek Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda i general Nikola Ljubičić, predsednik predsedništva Srbije, koji su posle smrti Josipa Broza Tita držali poluge moći, pomno su pratili šta je Radović govorio u etar. Pratili su i od ranog jutra se nervirali.
„Jesi li čuo šta je onaj ludak jutros rekao!“, grmi i svako malo jada se Ljubičić tada već bivšem gradonačeniku Beograda Branku Pešiću posle jutarnjeg moždanog treninga koji genijalni Duško forsira ranom zorom sa vrha „Beograđanke“. Međutim, omiljeni gradonačelnik nije mario za te opaske, jer je cenio Duška.
Ti aforizmi mnogo su smetali Stamboliću. Jednom prilikom se, kada je sa prijateljima malo popio na svojoj vikendici, pohvalio:
„Onaj Radović opet ne pazi šta priča, moram sutra da mu izvučem uši“ — rekao je za „Ekspres“ Dušanov brat Brana Radović, kome je ovaj detalj kasnije, posle Duškove smrti, prepričao jedan od svedoka.
Kap koja je prelila čašu bila je ova Duškova rečenica, izgovorena u etru: „Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih“.
Ispostaviće se da su ovi posle Tita bili sujetniji i šurevljiviji od njega. Stvari postaju ozbiljne. Radović će ubrzo biti glavna tema Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Predsedništvo CK SKS, koje je 8. novembra 1982. „razmatralo aktuelna idejno-politička pitanja informativnih delatnosti“, 16. novembra je objavilo zaključke:
„Aforizmi u popularnoj satiričnoj emisiji 'Beograde, dobro jutro' u poslednje vreme sve češće imaju obeležja političkih poruka sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom. Sadržina tih poruka ponekad je krajnje destruktivna i neprihvatljiva. Potrebno je izvršiti podrobniju analizu idejne usmerenosti ovakvog delanja.“
Ubrzo sledi i gašenje emisije.
Čuveni odgovor vlastima: „Nisam ja dugme da me palite i gasite“
Nije prošlo mnogo vremena i Stambolić se gorko pokajao jer je video koliku je grešku napravio — navukao je neverovatan gnev javnosti. Shvata da partija ukidanjem Duškove emisije ima više štete nego koristi i krajem 1983. godine nudi Radoviću da mu vrate emisiju.
On, u svom stilu, odgovara:
„Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme“, odlučivši da više nikad ne izgovori čuvenu rečenicu: „Beograde, dobro jutro!“.
Gorki kraj i rečenica na samrti koja ga je ogolila
Međutim, to „ućutkavanje“ mu je mnogo teže palo nego što je dozvoljavao da se primeti. Posle ukidanja emisije se ozbiljno razboleo.
„Najvažnije je umeće razlikovanja važnog od nevažnog. Tu je granica između bolesti i zdravlja. Ja sam to pobrkao. Sada me leče“, rekao je Duško svom prijatelju Milovanu Vitezoviću kada mu je bio u poseti.
Dušan Radović umro je 16. avgusta 1984. godine. Na sahrani je bilo 10.000 ljudi i ko zna koliko policije. Na svakom ćošku šušti i pišti radio-veza. Ceo Beograd došao je da isprati legendu.
