Lovac je 3 godine terao medveda od breze u dvorištu, ali se uporno vraćao: Kad ga je ćerka napustila, počeo je da kopa na tom mestu, usledio nezamisliv obrt

Zemlja blizu breze na ivici proplanka bila je prekopana kao da je neko tražio nešto. Oleg je proveo tri jeseni gledajući te rupe, zatrpavajući ih lopatom i pokušavajući da se ne pita zašto se medved stalno vraća na isto mesto.

Sledećeg jutra, Oleg je pronašao rupu blizu breze. Bila je plitka, duboka oko trideset centimetara, sa iščupanim korenjem i iskidanim travnjakom. Zatrpao ju je, ugazio čizmom i zaboravio na nju, ne obraćajući pažnju.

Kordon se nalazio na potoku koji su meštani zvali Crni, iako je voda u njemu bila crvenkasta od treseta.

Do Frolovskog je dva kilometra zemljanim putem, do Kubenskog, gde se nalazi šumarska kancelarija, dvanaest kilometara zemljanim putem, a do Vologde punih četrdeset kilometara. Oleg je jednom mesečno vozio u grad da napuni auto, kupi namirnice i javi se u kancelariju. Sredom bi u Frolovskoe dolazio kamion sa hranom; ako bi mu ponestajalo hleba ili cigareta, Oleg bi peške išao tamo.

Oleg je dugo živeo sam

Živeo je sam. Već pet godina. Ćerka Ina je otišla u trećoj godini, prvo „da vidi mamu na nedelju dana“, zatim na mesec dana, a onda je prestala da se vraća.

Kad bi je Oleg pozvao, a ona je kratko, žurno odgovorila, kao da nije imala vremena. Poslednji put, dok je skupljala stvari, stajala je na vratima i rekla:

- Čitavog života čuvaš tuđe stvari, ali svoje si propustio.

Nije bilo smisla raspravljati se. Možda je bila u pravu. Ni sam nije razumeo zašto mu je potreban ovaj kordon, ova brvnara sa dve sobe, kupatilo, štala, trista kvadratnih kilometara šume gde je bio sam.

Pre kordona, Ina je radila kao poštarka u Vologdi. Noge su je bolele uveče, leđa su je bolela, ali je volela ljude, rado je ćaskala sa starijim ženama i znala je sve o njima. Ali ovde, na kordonu, nije imala s kim da razgovara.

Oleg se vratio iz obilaska, ćutke večerao i ćutke legao u krevet. Ina je sedela preko puta njega, namrštena, baš kao i on kada je razmišljao. Samo što je on razmišljao o šumi, a ona, očigledno, razmišljala je o odlasku.

Otišla je i postalo je tiho.

Oleg se brzo navikao. Ujutru bi ložio peć, cepao drva i kretao u obilazak. Tokom dana bi šetao stazama i proplancima, proveravao hranilice. A uveče bi jeo šta god bi mogao da nađe, okretao bi radio i legao.

Svaki dan mu je bio isti

I bilo je nečeg pouzdanog u njegovom jednostavnom životu, kao u satu na zidu, koji je ostao od prethodnog vlasnika.

Medved se vratio sledeće jeseni. Oleg je sedeo na tremu i čistio pečurke, kada je iznenada čuo poznato pucketanje. Nije odmah ustao, već je završio čišćenje šešira. Zatim je pažljivo stavio pečurku u kantu, obrisao ruke o pantalone, ustao i otišao do šupe po pušku.

Medved je stajao pored breze. Oleg ga je prepoznao po otkinutom levom uhu. Kopao je na istom mestu. Životinja se nije žurila, radila je vredno.

Oleg je pucao i medved je otišao. Rupa se ispostavila dublja od prošlogodišnje. Napunio ju je zemljom, utabao i dugo stajao tamo, zamišljen.

Artem je stigao nedelju dana kasnije u svom izranjavanom UAZ-u, noseći veknu hleba i dve konzerve čorbe. On je radio kao šumar u Kubenskom i svraćao je do kordona dva puta mesečno, ne zbog posla, već iz navike. Njegova žena, Valja, glasna i štedljiva žena, nije mogla da podnese kada je Artjom sedeo kod kuće i ništa ne radio, i slala ga je ili na pecanje ili „da proveri imanja“.

Artem je otišao da vidi Olega. 

Sedeli su na tremu. Iz peći se vio brezov dim. Artem je grejao ruke o šolju i pričao o novoj opremi koju je šumarska uprava obećala, ali nikada nije isporučila. Oleg je slušao sa pola uha, a zatim prekinuo:

– Medved je ponovo došao. Do breze.

„Koje?“ namršti se Artem, iako je na proplanku bila samo jedna breza.

- Znaš koje.

Artem je dunuo u čaj, otpio gutljaj i trznuo se – bio je vruć.

- Dešava se. Zver ima naviku. Pronađe nešto ukusno, pa ode.

– Da li ide na isto mesto dve godine zaredom?

„Šta želiš? Medved nije čovek, miris ga privlači. Nešto mu je zapalo za oko. Neka vrsta korena. Ili strvine.“

Oleg je ćutao. I sam je razmišljao o strvinama. Ali strvine bi istrulele za dve godine, dok bi zver nastavila da luta.

„Slušaj“, počeo je pažljivo birajući reči, „onaj koji je ovde živeo pre mene. Griškin. Jesi li ga poznavao?“

Artem je prestao da duva u šolju.

„Griškin? Pa... znao sam. Ne baš približno. Bio je tih momak. Usamljenj. Nije čak ni imao koga da pozove.“

- Gde je otišao?

„ Da vidi rođake. U Krasnodar, mislim Ili...“ Artem je protrljao potiljak. „Ili da vidi sestru. Rođaku. Ne sećam se tačno. Bilo je to davno.“

Oleg je ćutao. Artem je takođe zaćutao i nije gledao u Olega, već u svoju šolju.

„Sve je ostavio ovde“, rekao je Oleg. „Zavese, drva za ogrev, čizme pored vrata. Kao da je samo na minut izašao.“

„Pa, možda je žurio. Ili možda nije hteo da odugovlači“, Artem je ispio čaj u jednom dugom gutljaju i spustio šolju. „Slušaj, za šta se držiš? Momak je otišao, i to je to. Dešava se.“

Dešava se, složio se Oleg. Dešava se. Možda se iza njegovog nestanka ne krije ništa strašno.

Te noći je loše spavao. Ležao je tamo, slušajući kako sat ravnomerno i ravnodušno otkucava u mraku, i razmišljao o brezi, o medvedu, o Griškinu, koji je sve ostavio i otišao. Misli su mu se vrtele, lepile se jedna za drugu, sprečavajući ga da zaspi.

Pred jutro, Oleg je ustao, prokuvao vodu i izašao na trem. Bilo je hladno. Zatrpana rupa kod korena breze bila je vidljiva čak i odavde - tamni pravougaonik na svetloj travi.

U kancelariji šumarstva visila je fotografija, grupna fotografija desetak ljudi, neka vrsta proslave. Griškin je stajao na ivici. Nizak i zdepast. Krst na debelom lancu visio mu je sa vrata, preko košulje. ​​Oleg je tada primetio: zašto je krst izložen? Obično ga kriju. Ali misao je bljesnula i nestala.

I treće jeseni, medved je ponovo došao. Oleg više nije pucao; izašao je samo sa lopatom i udario njome o deblo breze. Vazduh je mirisao na mokre borove iglice i trulo lišće.

Zver podiže glavu, pogleda i ode bez žurbe.

Rupa je ovog puta bila dublja, oko četrdeset centimetara duboka, sa otkrivenim korenjem i vlažnom, tamnom zemljom koja je neprijatno mirisala. Oleg ju je napunio zemljom i pitao se:

„Šta se dešava četvrte godine?“

Četvrti oktobar je bio topao, bez mraza. Oleg je gomilao drva za ogrev, sređivao hranilice, krpio krov šupe i čekao. Nije razumeo zašto. Samo je čekao.

Medved je stigao sedamnaestog. Oleg je sedeo u kući i kuvao čaj, kada je čuo pucketanje i ukočio se, sa čajnikom u ruci. Nije sipao čaj, već je stavio čajnik na šporet i izašao.

Životinja je stajala pored breze. Isti.  Kopao je, a zemlja je letela nazad. Oleg nije posegnuo za puškom niti udario lopatom o zemlju. Seo je na balvan blizu gomile drva, oko dvadeset metara dalje, i počeo da posmatra.

Medved je radio oko petnaest minuta. Kopao je, njuškao, ponovo kopao. Onda je stao, stajao tamo, pomerao njušku s jedne na drugu stranu i otišao. Pratio je isti put, kroz šumu.

Oleg je dugo sedeo tamo. U stomaku je osetio bol. Ruke su mu počivale na kolenima i primetio je da mu prsti drhte. Ustao je i otišao do šupe po lopatu.

Rupa je već bila iskopana; medved ju je produbio za oko dvadeset centimetara. Oleg je stao na ivicu i počeo da kopa. Zemlja je bila teška, glinovita, lepljiva i prekrivena korenjem. Lopata je potonula, a Oleg je pritiskao nogom sečivo, odbacujući grudve. Znoj mu je tekao niz slepoočnice, iako nije bilo vruće. Kopao je bez razmišljanja, ne dozvoljavajući sebi da razmišlja, samo brojeći udarce lopate.

Na dubini od oko sedamdeset centimetara, lopata je tupo udarila u nešto meko. Oleg je čučnuo i kopao rukama. Iz rupe se širio ustajao miris, i Oleg je okrenuo lice. Bila je to cerada.

Povukao je ivicu, a tkanina se raspala pod njegovim prstima, trula i natopljena vlagom.

Ispod cerade su bile kosti.

Oleg se trgnuo. Seo je na zemlju, pravo u glinu, i zurio nekoliko sekundi. Glava mu je postala prazna i udubljena, kao da je zaronio pod vodu. Noge su mu bile slabe, ruke su mu drhtale, i pritisnuo ih je uz kolena. Onda se naterao da ponovo pogleda. Kosti su bile tamne, ukopane u zemlju. U blizini su bili ostaci cipele, đon je bio otkinut. Kopča kaiša. I mali, zelenkasti krst na lancu.

Oleg ga je prepoznao. Sa fotografije u kancelariji. Griškin je stajao na ivici, žmirkajući, a krst mu je visio preko košulje.

Griškin nikada nije nigde otišao...

Oleg je ustao i odstupio od jame. Krst je ležao dole, na tamnim kostima, zelenkast i mali, ali zbog toga još strašniji.

Pet godina je živeo na ovom uporištu, ložeći peć, cepajući drva, šetajući stazama i brojeći tragove životinja. Večerao bi, legao i slušao radio. A dvadeset koraka od kuće, Griškin je ležao pod brezom.

Ali medved je znao. Tri jeseni je dolazio i kopao, tri jeseni je pokušavao da razgovara sa Olegom jedinim jezikom koji je razumeo. I Oleg ga je oterao.

Ina je to znala. Ne ovo, nešto drugo. Osetila je to. Ne rečima, ne mislima – kao što životinje osećaju, u stomaku.

- Celog života čuvaš tuđe stvari.

Nije pričala o poslu. Pričala je o ovom kordonu, ovoj zemlji, tišini, gde je nešto delovalo čudno. Ali nije mogla to da objasni, pa je otišla.

Obrisao je ruke o jaknu, ušao unutra i uzeo telefon. Na tremu, gde je imao signal, okrenuo je Artema i osluškivao zvonjenje.

- Zdravo!

„Dođi ovde“, Oleg je udahnuo kroz nos i polako izdahnuo. „I pozovi policiju, moja veza jedva radi.“

- Šta nije u redu? Šta se desilo?

- Dođi.

Stavio je telefon u džep i seo na stepenicu. Šuma je bila tiha. Negde u daljini je kucao detlić, ali to je bilo sve.

Bilo je isto tako tiho i prvog dana kada je Oleg stigao ovde sa Inom i rekao:

- Slušaj, kako je lepo. Kako je tiho.

Tišina je bila ista. Tek sada je Oleg znao šta ona krije.

Sat u kući je pokazivao tri do petnaest. Kazaljke su stalno kucale. Sat, kao i zavese, drva za ogrev i čizme pored praga, sve je ostalo od prethodnog vlasnika. Od čoveka koji nikada nije otišao.

Na trenutak, Oleg je osetio nalet anksioznosti. Ovo je trebalo da počne... Ispitivaće ga, vući ga ovamo-onamo. Šta se desilo sa Griškinom? Ko ga je ovde sahranio? Artem je verovatno nešto znao, ali nije govorio...

Oleg je teško uzdahnuo. Možda je prvi put zažalio što nije otišao sa Inom.