Na Pešterskoj visoravni, gde su zime duge, vetrovi oštri, a sela iz godine u godinu ostajala bez mladih ljudi, pre petnaestak godina počele su da se pišu priče koje su mnogima delovale gotovo neverovatno. Mladići koji nisu uspevali da pronađu životne saputnice u svom kraju počeli su da se žene devojkama iz Albanije, najčešće iz Skadra i okolnih mesta.
Za neke je to bio brak iz nužde, za druge hrabar životni korak, a za same supružnike početak potpuno novog života. Dok su jedni sumnjali da takve zajednice mogu opstati zbog različitog jezika, običaja i načina života, vreme je pokazalo sasvim drugačiju sliku.
Jedna od tih priča jeste i priča Milanka Popadića i njegove supruge Roze, koja je iz toplog Skadra stigla na surovu Peštersku visoravan. Kada ju je doveo u svoje selo, mnogi su šapatom komentarisali da će se brzo vratiti kući jer neće moći da izdrži život na planini. Danas, posle više od decenije i po zajedničkog života, troje dece i brojnih iskušenja, komšije kažu da iza njihovih vrata vlada nešto što se danas sve ređe viđa – sloga, poštovanje i zajedništvo.
Ljubav koja je vratila život u selo
Buđevo, selo na Pešterskoj visoravni, godinama je delilo sudbinu mnogih srpskih sela – mladi su odlazili, kuće ostajale prazne, a broj dece se smanjivao.
Međutim, dolaskom albanskih snaja mnoge porodice ponovo su dobile priliku da opstanu.
Zahvaljujući njima u selu se ponovo začuo dečji smeh, a posle punih dvanaest godina otvorena je i škola, jer je bilo dovoljno mališana da ponovo sednu u školske klupe.
Meštani često kažu da su upravo te žene postale pravi čuvari ognjišta, jer su prihvatile težak život na selu i pomogle da porodice nastave tamo gde bi se mnoge druge ugasile.
Iz toplog Skadra stigla u kraj koji nazivaju "sibirski"
Roza je odrasla u Skadru, gradu sa potpuno drugačijom klimom, ritmom života i navikama.
Kada je odlučila da se uda za Milanka, nije mogla ni da pretpostavi koliko će joj biti teško da se privikne na život na Pešteru.
Najveći šok doživela je odmah po dolasku.
"Došla sam usred zime. Toliko snega nikada ranije nisam videla. Hladnoća je bila nešto potpuno novo za mene. U početku nisam mogla da verujem da ljudi zaista žive u takvim uslovima", prisećala se Roza.
Dok je nekada gledala more i šetala gradskim ulicama, danas njen pogled seže preko nepreglednih pešterskih prostranstava.
Ipak, kaže da nikada nije zažalila zbog odluke koju je donela.
Milanko nije želeo da napusti rodni kraj
Dok su njegovi vršnjaci odlazili u gradove ili inostranstvo, Milanko je želeo da ostane na dedovini.
Kaže da je mogao da ode, ali nije imao srca da napusti zemlju koju su generacije njegove porodice obrađivale.
"Imamo dosta zemlje i posla. Bilo mi je žao da sve ostane pusto. Hteo sam da ostanem ovde, ali nisam mogao da pronađem devojku koja bi želela da živi na selu. Mnoge su želele grad, drugačiji život i lakše uslove."
Kako su se njegovi prijatelji jedan za drugim ženili Albankama, počeo je ozbiljno da razmišlja o tome.
"Video sam da su to vredne žene, dobre domaćice i brižne majke. Tada sam upoznao Rozu."
Upoznali su se, a osam dana kasnije venčali
Njihovo poznanstvo razvijalo se neverovatnom brzinom.
Milanko kaže da su se upoznali 21. decembra, a venčali već 3. januara.
Mnogima je to delovalo previše brzo, ali oni tvrde da su odmah osetili da pripadaju jedno drugom.
"Bila je to sudbina. Nismo imali osećaj da se ne poznajemo. Sve je nekako došlo prirodno", pričao je Milanko.
Roza priznaje da nije znala šta je čeka, ali je verovala da će uz dobrog čoveka uspeti da izgradi porodicu.
Jezik je bio najveća prepreka
Po dolasku u Srbiju Roza gotovo da nije govorila srpski.
Prvi meseci bili su prepuni nesporazuma, ali upravo su oni danas najlepše uspomene cele porodice.
Jedna od anegdota i danas se često prepričava.
"Tražila sam beli luk, ali sam rekla 'huder'. Milanko nije znao šta želim."
On priznaje da je bio potpuno zbunjen.
"Mislio sam da traži puder za lice, pa sam joj doneo kozmetiku."
Sličnih situacija bilo je mnogo.
Roza je često pominjala reč "bor", a Milanko nije mogao da shvati zašto stalno govori o drveću koje na tom području gotovo da i nema.
Tek kasnije je shvatio da je mislila na beli pokrivač od snega koji ju je fascinirao.
Uz mnogo strpljenja, svakodnevni razgovori postali su najbolji časovi jezika.
Danas Roza srpski govori gotovo bez greške.
Komšije kažu da iza njihovih vrata nema svađe
Iako su mnogi u početku sumnjali da će njihov brak opstati, godine su pokazale upravo suprotno.
Komšije danas pričaju da su Milanko i Roza primer skladne porodice.
Kažu da se kod njih retko može čuti povišen ton, da se poslovi dele, da deca odrastaju u slozi i da je njihov dom uvek otvoren za goste.
"Kod njih se uvek oseća miris domaćeg hleba. Kad god dođete, dočekaće vas osmeh i kafa. Nema galame, nema ružnih reči. Sve rade zajedno", pričaju meštani.
Roza kaže da je brzo prihvatila način života na Pešteru.
Naučila je da mesi domaći hleb, priprema tradicionalna srpska jela, obrađuje baštu i brine o domaćinstvu.
Istovremeno, u njihovoj kući poštuje se i njeno poreklo.
Milanko smatra da različite tradicije nisu prepreka već bogatstvo.
"Važno je da postoji poštovanje. Sve ostalo može da se nauči."
Troje dece najveće su bogatstvo
Iz njihove ljubavi rodilo se troje dece.
Oboje kažu da upravo zbog njih vredi svaki trud koji su uložili tokom svih ovih godina.
"Život na selu nije lak. Ima mnogo rada, nema odmora, ali kada uveče sednemo zajedno za sto i vidimo decu, znamo da se sav trud isplatio", kaže Roza.
Njihova želja je da mališane nauče radu, poštenju, međusobnom uvažavanju i poštovanju različitih običaja.
Priča Milanka i Roze jedna je od mnogih koje su promenile sliku o mešovitim brakovima na Pešterskoj visoravni.
Ono što je nekada izazivalo čuđenje, danas mnogi vide kao primer da se porodica ne gradi na jeziku, mestu rođenja ili nacionalnosti, već na međusobnom poverenju, poštovanju i spremnosti da se zajedno prolazi kroz sve životne izazove.
Posle više od petnaest godina zajedničkog života, Milanko i Roza kažu da ih ljudi često pitaju u čemu je tajna njihovog braka.
Njihov odgovor je jednostavan.
"Ljubav sama nije dovoljna ako nema poštovanja. Kada jedno drugo uvažavate, sve ostalo dođe na svoje mesto."
Kako je jedna mlada promenila sudbinu čitavog kraja
Priča Milanka i Roze nije ostala usamljen primer. Njihov brak postao je deo mnogo šire priče koja je tokom godina promenila demografsku sliku pojedinih sela na Pešterskoj visoravni.
Veliku ulogu u tome imalo je udruženje "Stara Raška", koje je pomoglo da se povežu momci iz ovog kraja i devojke iz Albanije koje su želele da zasnuju porodicu u Srbiji.
Momir Kovačević iz ovog udruženja kaže da se iza svakog uspešnog braka krije mnogo više od zajedničkog života dvoje ljudi.
"Kada u selu nastane jedna nova porodica, ne dobija samo ta kuća budućnost. Dobija je čitavo selo. Svako dete koje se rodi znači da će škola imati učenike, da će se čuti dečja graja, da će ostati neko ko će sutra obrađivati zemlju i nastaviti porodičnu tradiciju", objašnjava Kovačević.
Prema njegovim rečima, upravo zahvaljujući ovim porodicama u Buđevu je ponovo otvorena škola koja je više od jedne decenije bila zaključana.
"Nije mala stvar kada posle dvanaest godina ponovo otvorite školu. To znači da selo nije odustalo od života."
Sve je počelo jednom hrabrom odlukom
Momir se priseća da niko nije mogao da pretpostavi koliko će jedan brak promeniti čitavu zajednicu.
"Prva devojka koja je došla iz Albanije pokazala je da ovakav život može da funkcioniše. Posle nje dolazile su njene rođake, prijateljice i poznanice. Jedna porodica povukla je drugu, pa treću, i tako je nastala čitava mreža ljudi koji su danas neraskidivi deo ovog kraja."
Danas, kako kaže, rezultati su vidljivi na svakom koraku.
"Na području Sjenice danas postoji više od 50 ovakvih brakova. Iz njih je rođeno više od 120 dece. Za malu sredinu kakva je naša to nije samo broj, već dokaz da selo ima budućnost."
Dve kulture pod istim krovom
Milanko priznaje da su u početku postojale razlike koje nije bilo lako prevazići.
Razlikovali su se običaji, način života, praznici, hrana, pa čak i svakodnevne navike.
"Normalno je da postoje razlike kada neko dođe iz druge države i druge kulture. Ali ako postoji poštovanje, sve se nauči."
Roza kaže da joj je bilo važno da prihvati običaje porodice u koju je došla, ali i da sačuva uspomenu na svoje detinjstvo.
"Nikada nisam gledala na to kao na odricanje od sebe. Smatrala sam da mogu da naučim nešto novo, a da pritom ne zaboravim odakle dolazim."
Srpska slava postala je deo njenog života
Jedan od najlepših trenutaka u njihovoj kući jeste porodična slava.
Roza danas sama priprema gotovo sve što je potrebno za taj dan.
Na trpezi se nađu domaća jela koja je naučila da sprema od svekrve, komšinica i žena iz sela.
"Slavimo Svetog Nikolu. To je veliki dan za našu porodicu i trudim se da sve bude kako običaji nalažu."
Milanko s ponosom kaže da nije morao mnogo da je uči.
"Sve je sama želela da nauči. Posmatrala je, pitala i danas mnoge stvari radi bolje nego mi."
Istovremeno, u njihovom domu ima mesta i za jela i običaje koje je Roza donela iz rodnog kraja.
"Naša deca odrastaju uz obe tradicije i mislim da je to njihovo bogatstvo."
Njihova ćerka govori i albanski jezik, dok sinovi za sada nisu pokazali veliko interesovanje da ga nauče.
Roza kaže da ih nikada nije primoravala.
"Važno mi je da poštuju oba porekla. Ako jednog dana požele da nauče albanski, biću srećna da ih učim."
Najvažnije joj je, kaže, da deca izrastu u dobre ljude.
"Učim ih da nikoga ne dele po veri, naciji ili jeziku. Čovek se gleda po tome kakav je, a ne odakle dolazi."
U njihovoj kući svako ima svoj posao
Život na Pešteru nije lak i zahteva mnogo rada tokom cele godine.
Dok Milanko priprema drva za dugu zimu i brine o težim poslovima, Roza vodi domaćinstvo, sprema hranu i organizuje svakodnevni život porodice.
Ipak, kako kaže Milanko, trudi se da suprugu poštedi najtežih fizičkih poslova.
"Ne dozvoljavam joj da radi ono što mogu ja."
Ali zato svi članovi porodice imaju svoje obaveze.
Deca pomažu oko životinja, hrane ovce, krave i svinje, učestvuju u poslovima na imanju i od malih nogu uče da se život na selu gradi zajedničkim trudom.
Komšije danas više ne pričaju o tome odakle je Roza
Meštani priznaju da je u početku bilo mnogo radoznalosti.
Ljudi su se pitali kako će se devojka iz Albanije snaći u jednom od najhladnijih krajeva Srbije, da li će prihvatiti život na selu i koliko će njihov brak trajati.
Posle svih ovih godina, kažu da o tome više niko i ne razmišlja.
"Danas je Roza jedna od nas. Radi, pomaže, odgaja decu i učestvuje u svemu što radi i svaka druga domaćica u selu", pričaju komšije.
Ljubav koja je vratila nadu
Momir Kovačević smatra da su upravo ovakve porodice pokazale da se budućnost sela ne može graditi predrasudama.
"Ove žene nisu samo postale supruge naših ljudi. One su postale majke nove generacije koja će ostati ovde. Doneli su novu energiju i vratili nadu da sela neće ostati pusta."
Milanko i Roza ne razmišljaju mnogo o tome kako ih drugi vide.
Njima je najvažnije da njihova deca odrastaju u domu ispunjenom ljubavlju, slogom i međusobnim poštovanjem.
"Želim da budu dobri ljudi, da poštuju svakoga i da nikada ne misle da je neko manje vredan zbog toga što govori drugim jezikom ili dolazi iz druge zemlje", kaže Roza.
