Snježana je u Bosni napravila čudo i ono što je rekla u nedelju, svi moraju da čuju: "Nikad nije bilo više vere, a manje morala - više petica, a manje znanja"

Snježana Kopruner je rođena pre 70 godina u Zadru, gde je provela detinjstvo i mladost. Radila je u Nemačkoj preko 20 godina u konsaltingu, postala uspešna poslovna žena koja je igrom slučaja i sudbine došla u Travnik da upravlja fabrikom GS- TMT Travnik. Snježana je uspela da firmu od 52 radnika pretvori u korporaciju od 700 zaposlenih i sa više od 30 miliona evra prihoda. 

• Lično je finansirala obnovu rodne kuće nobelovca Ive Andrića u Travniku, spasivši jedan od najvažnijih kulturnih simbola
• Pokrenula je proizvodnju inovativnih proizvoda poput električnih vozila i bicikala
• Uvela standarde brige za radnike: vrtić u sklopu firme, stanove za zasposlene, stipendije, zdravstvene preglede
• Investirala u zelenu energiju i održivost
• Širi industriju i otvara nova radna mesta kroz fabrike u Prozor-Rami (GS-Rama) i Novom Travniku (GS-Dynamics), jačajući lokalne zajednice i ekonomiju (Posečna plata kod nje u frimi je 2000 maraka, što je za 30% više od proseka u BiH)

Izgradila vrtić za decu zaposlenih

"Moj suprug je prvo bio direktor te firme, a ja sam došla posle. Kada je on postao direktor, on je Austrijanac i on je držao tada govor koji sam ja prevodila. Rekao je: "Moj najveći cilj je da vi rado dolazite u ovu firmu". Ja sam tada pomislila "joj, šta on sada ovo priča." Obično ljudi imaju druge poslovne ciljeve. Kad sam ga pitala šta je mislio pod tim, on mi je rekao: "Kad ljudi rado dolaze u firmu, to znači da tu sve štima: da imamo dobre plate, da imamo dovoljno novaca..." E to je jedna strategija koje se ja držim i danas. 

A kako je došlo do toga da napravimo vrtić? Dakle, kod nas se jedne godine rodilo 29. dece. To gledamo kad dolaze ovi paketići za Novu godinu. Onda sam pomislila da ima toliko mladih ljudi, prosečna starost nam je 30 i neku godinu. Oni su svi u reproduktivnoj fazi, pa smo pomislili kako bi im vrtić najviše koristio. Tako smo zgradu koju smo planirali za stanove za radnike, pretovorili u vrtić. Tamo ide 63 dece, mislim. Cena vrtića je 400 maraka, s tim da zaposleni plaćaju 75%, dok samohrani roditelji ne plaćaju ništa, dok drugi roditelji koji nisu zaposleni kod nas, a čija deca idu u naš vrtić, plaćaju punu cenu," objašnjava Snježana.

Stanovi za radnike kao u doba Jugoslavije

"Pre dve godine smo kupili zemljište i ja sada radim na projektu za izgradnju stanova. Cilj je da mladi ljudi imaju mogućnost da kupe te stanove i da odmah žive u njima, a ne da ih kupe pa idu u Nemačku da rade kako bi mogli da ih odplate, pa da žive u njima pod stare dane. Ideja ja da napravimo ugovor na 10 godina, gde će oni u tih 10 godina plaćati kiriju, a to će biti defekto vraćanje kredita i to sve što su uplatili će im ići u otkup stana, s tim da je cena stana na taj dan kad smo sklopili ugovor. Pa vi vidite, jer nakon 10 godina ti stanovi će sigurno duplo vredeti. I oni nakon tog vremena mogu biti vlasnici stana," kaže Snježana koja tvrdi da radi još uvek na edukaciji radnika da shvate da oni sami mogu itekako da učestvuju u odlukama unutar same fabrike.

Bili smo industrijska nacija

"Šezdesetih godina prošlog veka hidrocentrala u Rami je kompletna napravljena sa domaćom pameću: od građevinskih radova, do turbina, do transformatora, generatora - dakle, sve su napravili ljudi u toj državi. Da li je moguće danas da se tako nešto desi? To je danas nemoguće. Ja sam često pričala sa kolegama iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije, da danas na našim prostorima ne možete da nađete firmu koja će sama napraviti ne šivaću mašinu, nego jedan sklop te šivaće mašine.. Došlo je do takve devastacije znanja da je to neverovatno. To je nešto što mene izuzetno boli, jer mislim da naši mladi ljudi imaju izuzetan potencijal. Mene boli kada kažu da su danas mladi nesposobni. Mi imamo tim mladih ljudi koji rade robotiku i niko ne zna da su ti mladi momci otišli na takmičenje u Šangaj i bili su na devetom mestu. To je jedna potencijal koji moramo dozvoliti da se razvija. Moramo zapošljavati profesore, ne po političkoj liniji, nego da najbolji dođu do izražaja," realna je Snježana.

"Profesori su se našli u jednoj takvoj situaciji na državnim sveučilištima da nemaju studenata, jer svi idu kupiti te diplome. I onda idem gledati roditelje koliko podcjenjuju svoju djecu da im kupuju diplome umjesto da vjeruju njima da mogu sve to naučiti. Isto imate i po osnovnim školama gdje maltretiraju nastavnike da djeca imaju što bolje ocjene. Za mene je to katastrofično. To znači da vi ne vjerujete da vaše dijete može savladati gradivo osnovne škole. Profesori na državnim fakultetima više nemaju dovoljno studenata da bi njihove katedre opstale. Onda oni puštaju te studente da bi i oni mogli imati od čega živjeti. Imate cijeli kaos u cijelom sustavu i to je podcjenjivanje tih mladih ljudi", navela je.

Ovo što nam se u društvu dešava - sve su to simptomi neke bolesti

"Ja to posmatram kao simptome neke bolesti. Kod nas dolazi do velike devastacije intelektualnog kapaciteta prostora. Dakle, vi tokom gubljenja znanja nam pada intelektualni kapacitet. To je jedna osnova da možete da gradite moral i etiku, a nakon morala i etike je estetika. To je osnov od kojeg bi trebali krenuti. To je kod nas jednostavno nestalo.

Šta se dešava sa apartmanima? 

Dakle, mi nikad nismo bolje živeli. A živimo ovako dobro jer prodajemo dedovinu i zbog toga što živimo od nerada. Ja ne kažem da se danas ne radi, ali ajde da vidimo na kojem intelektualnom nivou se radi. Koja radna snaga vam treba za tu delatnost? To su uglavnom konobari, koje ja ne podsenjujem, ali mislim da bi razvoj društva trebao biti na jednom višem nivou. Kako će mladi čovek odlučiti da bude cns operater, programer robota, kad to nema gde ni videti kod nas..."

Ivo Andrić kaže "Svaki čovek je dužan svom kraju"

Snježana je pomogla u renoviranju i eksponiranju rodne kuće Ive Andrića, a o tome kaže: "Kojeg god Nemca ili Austrijanca da sam upoznala, svi su čuli za Ivu Andrića i Krležu. Kad sam čula da se kuća Ive Andrića urušava, ja sam predložila privatno da pomognem. Mislim da i mi treba da pokažemo celom svetu da držimo do naših ljudi za koje svet zna. Rodna kuća Ive Andrića ne pripada nama (misli na firmu kojom upravlja), pripada gradu."

Privatni život

"Meni je malo lakše nego ženama koje imaju malu decu i familije. Ja imam decu, četvero, od kojih dvoje vlastite, zatim muževu kćer iz prvog braka, te jednog usvojenog sina, sada već mladića. Osim toga, imam i unuke i oni mi svi, zajedno sa bratom i njegovom porodicom, ispunjavaju privatni deo života. To mi puno znači. Mislim da ne bih imala dovoljno snage za ovoliko raditi kad njih ne bi bilo.

Ja gledam da se žena odnosi kao majka, tako osećam i svoje zaposlene, osećam tako ljude s kojima radim. Mislim da žene imaju drugi odnos prema svemu. Uglavnom. Ima i ovakvih i onakvih, kao svugde, ali mislim da one uglavnom imaju korektniji odnos i prema poslu i prema zaposlenima."

Zaključak

"Nikad nije bilo više vere, a manje morala - više petica, a manje znanja. Profesori su se našli u jednoj takvoj situaciji na državnim univerzitetima da nemaju studenata, jer svi idu kupiti te diplome. I onda idem gledati roditelje koliko podcenjuju svoju decu da im kupuju diplome umesto da veruju njima da mogu sve to naučiti. Isto imate i po osnovnim školama gde maltretiraju nastavnike da deca imaju što bolje ocene. Za mene je to katastrofično. To znači da vi ne verujete da vaše dete može savladati gradivo osnovne škole. Profesori na državnim fakultetima više nemaju dovoljno studenata da bi njihove katedre opstale. Onda oni puštaju te studente da bi i oni mogli imati od čega živeti. Imate celi kaos u celom sistemu i to je podcenjivanje tih mladih ljudi", navela je Snježana za "Nedeljom u 2".