Devetogodišnja devojčica je oteta na oči majke i tri dana je preživljavala pakao na zemlji: Način na koji je uspela da se spasi i vrati kući ostavlja bez daha

„Mali Cezar, izvolite?“, javlja se na telefon pita blagajnica u piceriji.

„Mogu li da dobijem vašu adresu?“, pita blagajnica.

On je speluje. Jedno slovo po slovo. T-U-Ž-A-K-E-N-A.  Ali evo šta otmičar ne zna. Dok naručuje picu, ona takođe planira njegovo hapšenje.

Šta se desilo tri dana ranije

San Hoze, Kalifornija. 8. jun 2003. 15:15 je, popodne u srcu Silicijumske doline.

Žanet izlazi iz školskog autobusa. Nosi svoj omiljeni ranac - onaj ljubičasti sa leptirićima. Maše prijateljima u znak oproštaja. Počinje da pešači dva bloka kući. Sunce je toplo. Misli su joj na grickalicama. Možda čips. Možda oni kolačići koje joj je mama kupila juče.

Stiže do kuće. Mrežasta vrata su otvorena. Samo malo. Zastaje. Njena mama ih uvek zatvara. Uvek. Ali možda se ranije vratila kući s posla. Možda je unutra. Žanet odguruje tu misao i ulazi. Kreće se u svoju spavaću sobu. Tada ga vidi. Staklo. Svuda.

Njen prozor je razbijen. Krhotine prekrivaju njen krevet. Njen pod. Njene plišane igračke. Ona pravi korak unazad. Srce joj počinje lupati.

Trči do telefona. Zgrabi ga. Počinje da bira broj. Veza je mrtva. Pogleda dole. Kabl je presečen. Onda neko kuca na vrata. Tri puta. Glasno. Zahtevno. Zamrzava se.

Kroz mrežu, vidi muškarca. Stranca. Visokog. Hispanoamerikanca. Možda u dvadesetim godinama. Smeši se, ali smeh mu ne dopire do očiju.

„Hej, tražim nekoga“, kaže on. Njegov glas je previše prijateljski. Previše opušten. „Jesi li videla nekoga ovde?“

Svaki instinkt u njenom telu viče joj da beži. Ali gde? Zadnja vrata? Njena soba sa razbijenim prozorom? Zarobljena je.

„Ne“, šapuće ona.

Počinje da viri unutra. Njegove oči skeniraju dnevnu sobu. Hodnik. Traži nešto. Ona počinje da zatvara klizna vrata. Polako. Pažljivo. Njegova ruka prolazi kroz otvor. On otvara vrata. Hvata je za ruku. Uvlači je unutra. Odvlači je u sobu njenog brata. Baca je na krevet.

Ono što se dešava u narednih 30 minuta je nešto što će Žanet provesti šest godina na terapiji pokušavajući da zaboravi. Iz poštovanja prema njoj, nećemo detaljno opisivati napad. Ali znajte ovo: dok je on napada, ona donosi odluku. Preživeće ovo. Setiće se svega. Pobrinuće se da plati.

Kada završi, stavlja joj lisice. Veže joj noge konopcem. Podiže je. Nosi je u garažu. Njegov auto je parkiran unutra. Otvara zadnja vrata. Stavlja je na sedište. Pokušava da podigne garažna vrata. Otvaraju se oko petnaest centimetara. Zatim se zaustavljaju.

Kroz pukotinu, Žanet vidi drugi automobil kako se zaustavlja. Poznati automobil. Auto njene majke.

Čuje kako se otvaraju suvozačeva vrata. Neko se uvlači ispod garažnih vrata. To je njen brat, Pol. Ima 15 godina. Izgleda prestravljeno.

„Beži!“, vrišti Žanet. „Beži!“

Ali je prekasno. Čovek se već kreće. Čovek izlazi. Kreće se ka Polu. Brzo. Pol zna da ne može da ga pretekne. Zato uzima šrafciger sa radnog stola. Juriša na čoveka.

Čovek ga razoružava za nekoliko sekundi. Udara ga jednom. Dvaput. Triput. Polu se lomi nos. Krv mu se sliva niz lice. Ali on nastavlja da se bori. Mora. Njegova sestra je u tom autu.

Čovek uvlači Pola u kuću. Tada se suočavaju licem u lice sa Rozalijom. Žanetovom mamom. Ona ne okleva. Skače na njega. Pokušava da ga odvuče od sina. Na trenutak, uspeva. Pol se oslobađa.

Trči u kuhinju. Otvara ormarić. Zgrabi tiganj. Zamahuje ka čoveku. Promašuje. Čovek uzima tiganj. Okreće ga ka Rozaliji. Udara je jednom. Dvaput. Triput. Pada na zemlju. Krv joj prekriva lice.

Iz garaže, Žanet čuje sve. Vriske svoje majke. Zatim tišina. Zatim koraci koji trče nazad ka autu.

Pojavljuje se čovek. Lice mu je prekriveno krvlju.

„Jesi li ih ubio?“ pita Žanet. Njen glas jedva šapat.

On se smeje. Zapravo se smeje.

Ona počinje da plače. Ne zna da li je njena porodica živa. Ne zna da li će ih ikada više videti.

Čovek seda na vozačevo sedište. Pali motor. Vrata garaže se otvaraju - dovoljno široko da se kreću unazad. Dok izlaze, on vozi kao lud. Probija se kroz komšijino žbunje preko travnjaka.

Žanet se bori protiv lisica. Uspeva da se okrene. Tada je ugleda. Njenu mamu. Trči iza auta. Lice joj krvari. Prekriveno krvlju. Ali živa. Vrišti. Maše rukama. Iza nje, Pol šepa prema prolaznicima. Viče. „Zovite policiju! Zovite policiju!“

Čim skrenu iza ugla, Žanet takođe počinje da vrišti. Udari ramenom o prozor jednom. Dvaput. Triput. Pokušava da privuče pažnju drugih vozača.

Čovek je pogleda u retrovizor. Oči mu se zamrznu. Poseže za šrafcigerom. Istim onim koji je Pol pokušao da koristi. Ubode je. Jednom. Dvaput. Ona sklizne na pod. Gleda u plafon. Misli u sebi: „Neću uspeti. Umreću.“

Ali evo gde postaje čudno. Ona ne umire. I ono što se dalje dešava proganjaće sve umešane u ovaj slučaj.

Dok policija stigne, Rozalija odbija da uđe u kola hitne pomoći. Pokušava da objasni šta se dogodilo. Ali lice joj je toliko otečeno da jedva može da govori. Krv joj curi iz rana. Njena panika sve pogoršava.

Policajci pokušavaju da je smire. Potrebne su im informacije. Detalji. Bilo šta što im može pomoći da pronađu Žanet.

Ali Rozalija stalno ponavlja istu stvar: „Moja ćerka. Moja ćerka. Ne štitim svoju ćerku.“

Na kraju je nateraju da legne na nosila. Ona se bori celim putem. Ne želi medicinsku pomoć. Želi da joj se ćerka vrati.

Pol je već u drugim kolima hitne pomoći. Nos mu je slomljen. Lice mu je u modricama. Ali je svestan. Na oprezu. Daje policajcima opis. Hispanoamerikanac. Dvadesetih godina. Visok. Snažan.

Pošto su oba svedoka otišla u bolnicu, policija nema gotovo ništa. Samo mesto zločina. Krv u garaži. Krv u kuhinji. Razbijen prozor spavaće sobe. Presečene telefonske žice.

Detektivka Heder Rendal je dodeljena slučaju. Čim uđe u tu garažu, zna. Ovo je loše. Veoma loše.

„Bilo je mnogo krvi“, reći će kasnije. „Znala sam u tom trenutku da je ovo veoma nasilan zločin. Počinješ da razmišljaš: Hoćemo li je vratiti kući živu?“

Njen forenzički tim počinje da uzima uzorke. Krv. Kosa. Otisci prstiju. Bilo šta što bi moglo da identifikuje napadača.

Poziva pse tragače. Natera ih da prate miris od Žanetine spavaće sobe do garaže. Ali trag se hladi na prilazu. Čovek je koristio auto. Psi više ne mogu da ga prate.

Tada Rendal nešto primećuje. Komšija preko puta ima bezbednosnu kameru. Usmerena je pravo na Žanetin prilaz.

Komšija zaustavlja kameru. Rendal gleda. Srce joj se spušta. Kvalitet videa je užasan. Zrnasto. Niska rezolucija. Ali sve se vidi.

30 minuta pre nego što Žanet stigne kući, automobil se zaustavlja. Čovek izlazi. Odlazi do kuće. Razbija prozor spavaće sobe. Ulazi unutra. Vraća se napolje. Ulazi u auto. Čeka.

Onda se pojavljuje Žanet. Ona hoda uz prilaz. Ulazi unutra.

Prolazi 30 minuta. Onda se zaustavlja Rozalijin auto. Pol izlazi. Puzi ispod garažnih vrata.

Zvuk se pojačava, vrišti. „Zovite policiju! Zovite policiju!“

Zatim se garažna vrata otvaraju. Čovekov auto se kreće unazad. Odjuri.

Rendal se vraća na trenutak kada je automobil najbliži kameri. To je to. Ako samo može da razazna registarsku tablicu, mogu da izdaju državno upozorenje Amber. Da ga pronađu. Da pronađu Žanet pre nego što bude prekasno.

Ona žmirka u ekran. Auto je tu. Tako blizu. Ali snimak je previše mutan. Registarska tablica je potpuno nečitljiva.

U Kaliforniji vam je potrebno ime, broj registarske tablice ili broj telefona povezan sa počiniocem da biste izdali Amber upozorenje. Bez ičega od toga, ne mogu aktivirati sistem. Nema obaveštenja na nivou države. Nema SMS poruka. Nema saobraćajnih znakova koji pokazuju njeno lice.

„Srceparajuće je“, kaže Rendal. „Imate dokaze tu. Tako je blizu, a ipak vam je potreban samo malo jasniji video.“

Nije ni slutila da Žanet već radi na rezervnom planu.

Bez Amber upozorenja, Rendal mora da bude kreativna. Zove svaku novinsku stanicu u San Hozeu. Drži konferenciju za konferencijom za štampu. Uverava se da je Žanetino lice na svakom TV ekranu. Svakim novinama. Svakoj veb stranici.

Zajednica se mobiliše. Volonteri štampaju hiljade flajera. Lepe ih na svaku uličnu rasvetu. Svaki izlog. Svaki telefonski stub. Helikopteri za pretragu lete iznad grada sa zvučnicima koji dozivaju njeno ime.

„To stavlja hiljadu više očiju na ulicu“, objašnjava Rendal. „Znali smo da je izuzetno važno da se informacije objave javnosti.“

Ali kako sati prolaze u dane, nada počinje da bledi. U slučajevima otmice, prvih 48 sati je ključno. Nakon toga, šanse da se žrtva pronađe živa dramatično opadaju.

Jedan policajac kaže Rozaliji: „Možda je nikada ne nađemo.“

Zatočeništvo

Dok se San Hoze mobiliše da je pronađe, Žanet je zarobljena u maloj zaključanoj sobi na drugom spratu bele kuće.

Čovek je drži lisicama vezanu za tuš. Pušta vodu. Ostavlja je tamo satima.

„To je bilo moje jedino sigurno mesto“, reći će kasnije. „Svaki put kada me je ostavio pod tušem, nije me dodirnuo. Ne bi me povredio. Ne bi me silovao.“

Tuš postaje njeno utočište. Jedino mesto gde je ne napadaju. Jedino mesto gde voda može da ispere krv. Strah. Sram. Počinje da se raspada i plače svaki put kada je tamo stavi. Ne zato što je tužna. Već zato što je tih nekoliko minuta bezbedna.

Drugog dana, vidi svoju rođaku na vestima. Plače. Moli Žanet da se vrati kući.

„Žanet, ako nas čuješ, samo znaj: budi jaka, devojko. Tražimo te.“ Samo ne odustaj.“

To joj daje nadu. To joj daje snagu.

„Ili ću se boriti da izađem odavde ili ću umreti pokušavajući“, misli ona.

Tada se nešto menja u Žanet. Ona neće samo preživeti. Ona će pobeći. I pobrinuće se da ga uhvate.

Počinje da planira. Prvo, mora da stekne njegovo poverenje. Da ga natera da pomisli da je odustala. Da nije pretnja.

„Pošto mi je život bio u opasnosti, rekla sam sebi: Moram da razgovaram sa njim, kako bi on stekao moje poverenje.“

Ona mu postavlja najležernije pitanje koje može da smisli: „Odakle si?“

On se okreće. Gleda je. Sumnjičavo. Prvi put otkako ju je oteo, osmehuje se.

Intenzivan osećaj gađenja ispunjava joj grudi. Želi da mu pljune u lice. Da ga ubode tim šrafcigerom. Ali umesto toga, ona sluša svoj instinkt. Uzvraća osmeh. Trudi se da izgleda što je moguće nevinije.

„Mogu li da dobijem čašu vode?“ pita ona.

On je lisicama veže za krevet. Izlazi iz sobe. Silazi dole da je uzme. Čim je otišao, ona počinje da radi na lisicama. Proučavala ih je. Tu je malo dugme. Reza.

„Sećam se da sam prstima napipala malo dugme i nešto poput reza“, seća se ona. „Shvatila sam da ako pomerim rezu u jednom smeru i pritisnem to dugme, lisice će se otpustiti.“ Klik. Slobodna je. Sada ima možda jedan minut pre nego što se vrati. Jedan minut da nešto uradi. Bilo šta. Onda se seti. CSI. Zakon i red. Emisije koje je gledala sa bratom. Detektivi uvek traže tragove. Dokaze. DNK.

Uzme njegov sat sa noćnog stočića. Gura ga u džep. Trči do igračaka koje joj je dao. Uzme malu glinenu kornjaču. Stavi je u džep. Trči u kupatilo. Uzme svoj donji veš od ranije. Zna iz CSI da se donji veš koristi u seksualnom napadu. Čuje njegove korake na stepenicama. Teške. Približavaju se.

Skače nazad na krevet. Zatvara lisice. Zadržava dah. On prolazi kroz vrata. Gleda je. Ona se moli da ne primeti ispupčenje u njenim džepovima.

On ne primećuje. Samo joj daje vodu i odlazi. Ono što ne zna je da Žanet više nije samo žrtva. Ona je detektivka. I prikuplja dokaze koji će ga doživotno zatvoriti.

Trećeg dana zatočeništva, Žanet Tamajo je postala neupadljiva na napade. Njen otmičar ulazi u sobu. Više ne plače. Ne moli. Umesto toga, postavlja mu pitanje.

„Jesi li gladan?“

Zastaje. Gleda je. Ovo je novo. Nikada ranije nije započela razgovor.

„Da“, kaže kaže polako.

Njena strategija prijateljstva funkcioniše. Ona to oseća.

„Možemo li da naručimo picu?“

On razmatra ovo. Onda radi nešto neočekivano. Daje joj svoj mobilni telefon. Ovo je to. Njena šansa. Ali mora da je odigra savršeno.

Najvažniji telefonski poziv

Ona bira broj koji joj daje. Mali Cezar. Ruke joj se tresu, ali ona natera glas da ostane stabilan.

„Mali Cezari, šta mogu da vam donesem?“ odgovara čovek.

„Mogu li da dobijem veliku picu sa peperonijem?“ pita ona.

Čovek iza nje klima glavom. Dobro. Ona radi ono što on želi.

„Naravno. Mogu li da dobijem vaš broj telefona?“

Njen otmičar se naginje. Šapuće joj broj. Ona ga ponavlja. Ali ga ne samo ponavlja. Ona ga pamti. Svaku cifru.

„A vaša adresa?“

On joj kaže. Ona to speluje. Slovo po slovo. T-U-Ž-A-M-A-N-A. Glas joj puca na poslednjih nekoliko slova. Blagajnik na drugom kraju ne primećuje ništa loše. Zašto bi? To je samo porudžbina pice.

Ali Žanet radi nešto što njen otmičar ne očekuje. Ona sve snima u svom umu. Broj telefona. Adresu. Način na koji mu glas zvuči. Sve.

Kada spusti slušalicu, on joj vraća telefon. Osmehuje joj se.

„Dobra devojka“, kaže.

Ona želi da povraća. Ali ona uzvraća osmeh.

Broji minute. Prolazi deset minuta. Zatim dvadeset. Zatim dvadeset pet.

Sedi na krevetu. Trudi se da ostane mirna. Trudi se da ne razmišlja o tome šta se desilo.

Zvono na vratima zvoni. On izlazi iz sobe. Čuje ga kako silazi dole. Čuje kako se otvaraju ulazna vrata. Čuje ga kako razgovara sa nekim. Sa dostavljačem. Tako blizu. Da je vrisnula sada, da li bi je čuli? Da li bi pozvali policiju?

Ali ona zna bolje. Ubio bi je pre nego što bi mogli da uđu. Ona ćuti. Vrata se zatvaraju. Njegovi koraci se vraćaju uz stepenice. Sporo. Namerno. Svaki glasniji od prethodnog. Otvara vrata. Drži kutiju za picu. A na vrhu kutije za picu je flajer. Flajer o nestaloj osobi. Sa njenim licem na njemu. Hoda prema njoj. I dalje se smeši. Spušta picu na pod. Zatim podiže flajer da ga jasno vidi. Eno je. Njena školska fotografija od prošle godine. Ona na kojoj nosi svoju omiljenu ljubičastu majicu. Ona na kojoj se smeši.

„NESTALA: Žanet Tamajo, 9 godina.“

Ispod njene fotografije: „Poslednji put viđena 8. juna 2003.“

Njen otmičar se saginje. Približava joj se licu. Njegov dah miriše na cigarete i još nešto. Nešto trulo.

„Moram da te se otarasim večeras“, kaže on.

Zatim izlazi iz sobe. Zaključava vrata za sobom.

Žanet sedi tamo. Zuri u picu. Zuri u svoje lice na tom flajeru.

Ne dodiruje picu. Ne može. Stomak joj je stegnut u čvor. Sve o čemu može da razmišlja jesu te šest reči: „Moram da te se otarasim večeras.“

Ali evo šta se dešava sledeće. Umesto da odustane, umesto da plače, ona se ljuti.

Njen strah se pretvara u hrabrost. Govori sebi: „Ja sam borac. Uspeću.“

Uzima kutiju za picu. Otvara je. Vadi nekoliko parčeta. Zatim poseže u džepove.

Prvo, sat. Stavlja ga u kutiju.

Zatim glinenu kornjaču. Dodaje je na gomilu.

Pa donji veš. Onaj sa njegovom DNK.

Dodaje nekoliko pramenova kose koje je izvukla iz odvoda tuša. Njegovu četkicu za zube koju je zgrabila kada ju je ostavio samu. Svaki dokaz koji je sakupila tokom tri dana.

Zatvara kutiju. Gura je ispod kreveta.

Ako će je se večeras rešiti, pobrinuće se da ga uhvate. Čak i ako ne bude živa da to vidi.

Prolazi sat vremena. Možda dva. Gubi pojam o vremenu. Onda se vraća. Drži nešto. Jastuk. Njen jastuk. Onaj sa kreveta.

„Ustani“, kaže on. Ona ustaje. Noge joj se tresu. Gura je na krevet. Pre nego što može da reaguje, pritiska joj jastuk preko lica.

Ne može da diše. Grebe ga za ruke. Pokušava da ga odgurne. Ali on je prejak. Pluća je gore. Vid joj počinje da se zamagljuje. Umreće. Ovde. Sada.

Ali onda se nešto dešava. Nalet adrenalina joj preplavljuje telo. Seća se svog brata Pola kako se borio u garaži. Seća se svoje majke kako je pokušavala da odvuče čoveka. Borili su se za nju. Sada mora da se bori za sebe.

Uvija se. Snažno. Uspeva da okrene lice na stranu. Samo dovoljno da udahne. Jedan dah je sve što joj treba.

Pet sekundi kasnije, on pomera jastuk. Ona se bori za vazduh. Kašlje. Pljuje.

„Hoćeš li da se istuširaš?“ pita. Njegov glas je miran. Kao da nije upravo pokušao da je ubije.

Klima glavom. Ne može da govori. Samo klima glavom.

Ona je pod tušem. Voda teče. Tada to čuje. Neko kuca na ulazna vrata. Glasno. Uporno. Smrzava se. To je to. Neko ju je pronašao. Možda njena mama. Možda policija.

Ali pre nego što može da vrisne, on upada u kupatilo. Stavlja joj ruku preko usta. Čvrsto je steže. Bolno.

„Ne usuđuj se da ispustiš ni zvuk“, šapuće.

Sede tamo. U kupatilu. Čini se kao cela večnost. Kucanje se nastavlja. Zatim prestaje. Pa ponovo počinje. Konačno, tišina. Ko god da je bio, otišao je.

Opušta stisak. „Obuci se“, kaže.

Ona to i čini. Brzo. Ruke joj ne prestaju da se tresu. Vraća dokaze u džepove.

„Odlazimo“, kaže joj.

Odvodi je dole. U garažu. Mrak je. Jedina svetlost dolazi iz malog prozora blizu plafona.

Otvara vrata auta. Gura je unutra. Ponovo joj stavlja lisice. Zatim počinje da vozi.

Vozili su više od 30 minuta. Možda i duže. Žanet pokušava da se seti svakog skretanja. Levo na semaforu. Odmah pored benzinske pumpe. Pravo tri milje. Ali ima previše skretanja. Previše ulica. Počinje da gubi nit.

Sada plače. Ne može da se obuzda. Mislila je da će pobeći. Mislila je da neko dolazi da je spase. Ali sada je ponovo u njegovom autu. I zna kuda ovo vodi.

„Sećam se da sam samo plakala u sebi“, reći će kasnije. „Govorila sam 'Uradila sam najbolje što sam mogla'. Pripremala sam se za sopstvenu smrt.“

Auto usporava. Na parkingu su. Neonska svetla. Prodavnica alkoholnih pića.

Gasi motor. Hvata je za kosu. Privlači je k sebi.

„Ako ikada kažeš bilo kome šta sam uradio“, kaže on, „ili ko sam, ili bilo šta o meni, vratiću se po tebe. I ubiću ti porodicu. I ubiću i tebe.“

Zatim otvara vrata. Izvlači je napolje. I pušta je. Ona trči. Ne osvrće se. Samo trči prema prodavnici pića. Ne može da veruje. Slobodna je. On ju je zapravo pustio. Ona upada kroz vrata. Čovek iza pulta podiže pogled. Oči mu se rašire.

„Jesi li dobro?“ pita on.

Ona ne može da govori. Samo odmahuje glavom.

„Ti si ona devojčica sa TV-a“, kaže on. „Nestala devojčica.“

Daje joj telefon. Ruke joj se toliko tresu da ne može da pozove broj. Paniči. Uplašena je. Ne zna kako da pozove broj.

Uzima telefon nazad. Sam poziva 911.

Za nekoliko minuta, policijski automobili ispunjavaju parking. Jedan od njih vozi detektivka Heder Rendal.

Rendal izlazi. Prilazi Žanet. Kleči tako da su im oči u visini.

„Zdravo, Žanet.“ „Zovem se Heder i ovde sam da vam pomognem.“

Pre nego što je Rendal mogla bilo šta drugo da kaže, Žanet je prekida.

„Imam dokaze u džepu“, kaže ona.

Vadi sat. Donji veš. Glinenu kornjaču. Kosu. Sve.

Rendal zuri u predmete. Zatim u Žanet. Nikada nije videla ništa slično. Devetogodišnjakinja koja sama sakuplja dokaze.

„Imate li još nešto što bi nam moglo pomoći da ga pronađemo?“ pita Rendal.

Žanet klima glavom. „Treba mi papir.“

Neko joj daje blokče i olovku. Počinje da crta. Kuću. Ulicu. Prilaz. Zapisuje broj telefona. Delimičnu adresu. Svaki detalj koga se seća.

Zatim joj Rendal postavlja najvažnije pitanje: „Mislite li da možete pronaći njegovu kuću?“

„Mislim da mogu“, kaže Žanet.

Stavljaju je na zadnje sedište patrolnog auta. Počinju da voze ka San Hozeu. U međuvremenu, drugi policajac zove svaku piceriju u tom području sa brojem telefona koji im je Žanet dala.

„Tražimo porudžbinu koja je napravljena ranije večeras. Veliki peperoni. Ovaj broj telefona. Imate li adresu za dostavu?“

U Litl Cezaru, blagajnik uzima porudžbinu. „Da. Južna 13. ulica 1338.“

Adresa se poklapa sa onim što je Žanet nacrtala.

U patrolnom autu, Žanet daje uputstva. „Skrenite levo ovde. Sada desno.“ „Pravo na neko vreme.“

Približavaju se. Ona to oseća.

Onda je ugleda. Belu kuću. Onu u kojoj je bila zaključana tri dana.

Ustaje na zadnjem sedištu auta. Počinje da viče. „To je to! To je ta kuća!“

„Osećala sam se hrabro“, reći će kasnije. „Zato sam ustala na zadnjem sedištu auta i počela da vičem.“

Rendal zove pojačanje preko radija. Specijalni tim. Jedinica K9. Ne rizikuju.

U roku od 20 minuta, kuća je opkoljena. Policajci imaju raspored od Žanet. Tačno znaju gde da idu.

Provaljuju vrata. Upadaju unutra.

Prvi sprat. Čisto.

Drugi sprat. Čisto.

Proveravaju spavaću sobu. Kupatilo. Zaključanu sobu u kojoj je Žanet bila držana. Prazno.

Onda jedan od vodiča K9 primećuje nešto. Panel za pristup tavanu je blago otvoren.

„On je gore“, kaže neko.

Naređuju mu da siđe. Tišina.

Ponovo naređuju. I dalje ništa.

Onda čuju pokret. Pokušava da se sakrije.

Šalju pse gore.

Pet sekundi kasnije, čuju ga kako vrišti. Psi ga drže.

Vuku ga dole. David Montiel Kruz. 23 godine. Ruke su mu prekrivene tragovima ujeda. Krv kaplje na pod.

Policajci mu stavljaju lisice. Čitaju mu njegova prava. Izvedi ga napolje.

Rendal se vraća u spavaću sobu. Gleda ispod kreveta. I evo je. Kutija za picu. Puna dokaza.

Kasnije u bolnici rade testove na Žanet. Izbodena je nožem. Ima modrice po celom telu. Ali je živa.

Vrata se otvaraju. Ulazi njena mama. Lice joj je još uvek otečeno od kada ju je Dejvid udario tiganjem. Oči su joj krvave od plakanja tri dana zaredom.

Žanet podiže ruku. Dodirne mamino lice. „Povređena si“, kaže.

Rozalija počinje da plače. „Ti si mi sve. Ti i Pol.“

Drže se. Prvi put za tri dana, Žanet se oseća bezbedno.

„Veoma sam srećna jer sam sa svojom ćerkom“, reći će kasnije Rosalija. „Kao simbol, to je kao da se rodila drugi put za mene.“

Dokazi koje je Žanet prikupila čine slučaj čvrstim. Njegov sat. Njen donji veš sa njegovom DNK. Broj telefona. Adresa. Kutija za picu sa njegovim otiscima prstiju po njoj.

Dejvid Montiel Kruz je optužen za 9 krivičnih dela: provalu, otmicu, seksualni napad, silovanje, nasilne nepristojne radnje, nanošenje telesnih povreda i posebnu okolnost koja ga čini podobnim za doživotni zatvor.

On se izjasnio da nije kriv. Tvrdi da Žanet laže.

Ali porota u to ne veruje. Vide fotografije njenih povreda. Čuju poziv 911. Vide dokaze koje je prikupila.

Kriv po svim tačkama optužnice.

Sudija ga osuđuje na doživotni zatvor bez mogućnosti uslovnog otpusta.

Šest godina tišine

Žanet ne napušta kuću. Mesecima nakon otmice, ona je užasnuta od svega, ide na terapiju tri puta nedeljno. Ponekad i više.

„Neko vreme sam se sama nosila sa svojim ličnim bolom“, reći će. „Bila sam zaglavljena u kandžama parališućeg straha od muškaraca i spoljašnjeg sveta.“

Ali kada napuni 15 godina, nešto se menja. Šest godina nakon otmice, nešto joj klikne. Konačno odlučuje da se suoči sa svojim strahom i da nešto preduzme povodom toga.

Odlučuje da studira sprovođenje zakona. Želi da postane detektiv. Kao Heder Rendal. Želi da pomogne u pronalaženju nestale dece. Želi da bude glas ljudi koji ne mogu da govore sami za sebe.

Dvanaest godina kasnije TV producent kontaktira Žanet. Žele da je ponovo ujedine sa Rendalom. Ona pristaje. Sastaju se u policijskoj upravi San Hozea. 

„Zdravo. Baš mi je drago da te vidim“, kaže Rendal.

„Znam. Nikada nisam imala priliku da se vratim i zahvalim vam se na svemu što ste uradili. Zaista to cenim.“

Rendal odmahuje glavom. „Ono što se desilo jeste da si bila neverovatna. Bila si hrabra, bila si jaka, bila si pametna. I zato si danas ovde.“

Danas, Žanet studira da postane detektivka. Želi da radi u San Hozeu. Želi da pomogne svojoj zajednici na isti način na koji joj je Heder pomogla.

„Svako ima priču“, kaže ona. „Bez obzira šta nam život baci, bez obzira na prepreke, svi smo borci. Svi imamo sposobnost da nastavimo dalje. Ja sam svoj strah pretvorila u hrabrost. Vratila sam svoju porodicu.“