Kada mi je rođaka poslala slatku porodičnu fotografiju, na prvi pogled je porodica na njoj izgledala kao tipična idilična mlada porodica ali onda sam ugledala detalj zbog kog me je prošla jeza kroz telo.
Naime devojčica na njoj je nosila haljinicu koju sam prepoznala sa plakata o nestalim osobama.
Prvo, nisam ništa posumnjala, moja rođaka Kera mi je poslala još jednu srećnu fotografiju njene uvek rastuće porodice, bosonoga deca, seosko sunce i tipična opaska „pogledaj koliko su porasle“. Ali devojčica u žutim čizmama ispred se nije osmehivala, takođe je čudno držala ruke, kao da nešto krije. Tada sam primetila odeću, nabrani rukavi, zakrpa u obliku jabuke na grudima, plava karirana kragnica, a onda sam shvatila videla sam to negde ranije.
Tada mi je sinolo, to je bilo na plakatu objavljeno na izlogu benzinske pumpe u Talsi pre šest meseci. „AVA M. GORDON, 3 godine, nestala.“ Devojčica sa slike je nosila istu odeću. Isti šavovi na rubu, ista mala mrlja na dekolteu.
„Gde si nabavila haljinu koju Lili nosi?“ Odmah sam poslala poruku Keri.
Nije mi odgovorila, pa sam je pozvala, javila se bez daha, kao da je trčala. „Koju haljinu?“
Tada mi je srce palo u stomak, njen glas je bio jasan., bio je oprezan.
„Znaš koju“, odgovorila sam, pokušavajući da ostanem mirna. „Onu koju je Lili nosila na tvojoj fotografiji.“
Prvo je usledila tišina, a onda je neobavezno rekla: „Došla je iz kutije nasleđenih stvari. Jeftina stvar. Nemam pojma.“
Gde si nabavila kutiju? upitala sam, a Kera je zvučala napeto. „Zaboravila sam.“
Kera i ja smo odrasle zajedno, ona nije bila neka daleka rođaka koju viđate jednom godišnje. Plivanje u potoku i "krađa" sladoleda na štapiću iz bakinog zamrzivača bili su naša letnja rutina. Vremenom smo se malo udaljile kada je ona osnovala porodicu i odselila se, ali idalje smo se čule.
Lili je bila Kerina najmlađa, imala je 4 godine ili sam bar tako ja obaveštena. Međutim nešto kod devojčice na slici je delovalo pogrešno. Delovala je sitno, mršavo i ne kao dete, previše uplašeno.
Pozvala sam policiju u Talsi. Nisam želela nikoga da povredim, ali ignorisanje ovoga bilo bi nesavesno.
Gospođa sa kojom sam razgovarala nije bila iznenađena. Nakon što sam objasnila odeću i podelila sliku, odmah je zatražila Kerino ime i adresu. Ispostavilo se da nisam bila prva koja je pozvala. Tražili su Avu šest meseci. Neko je poslao anonimnu informaciju nedeljama ranije da bi mogla biti u severnoj Oklahomi. Kera je bila iz malog grada blizu Kanzasa.
Tada me je pozvao detektiv Ramos, njegov poziv je bio ličan.
„Da li znate koliko dugo je dete sa vašom rođakom?“
„Ne“, odgovorila sam. „Pojavila se na slikama pre dva meseca.“
Ramos je uzdahnuo. „Sa ovim ćemo se pažljivo nositi. Ako je to dete Ava, nastavićemo.“
Ramos je ponovo pozvao ujutru. „Pronašli smo devojčicu“, nastavio je, "Posetili smo imanje, naša obrada je u toku, ali njeni otisci prstiju se podudaraju sa Avom Gordon. Bezbedna je sad, ali i uplašena.“
Telefon mi je skoro pao dok sam slušala ove reči: „A Kera?“upitala sam, „Ona je u pritvoru.“odgovorio je.
Stomak mi se iskrivio, verovatno je to čuo u mom glasu, jer je sledeće rekao: „Slušajte, ovo nije onako kako izgleda na prvi pogled. Kera je nije otela. Nije imala pojma da je devojčica nestala.“
„Kako to mislite?“upitala sam, „Ona tvrdi da ju je 'Marla' ostavila kao tetka deteta. Rekla je da je malom detetu potreban dom dok 'ne stane na noge'. Bez papirologije. Bez zakonskog starateljstva. Jedna tužna priča i putna torba sa odećom.“
„I Kera ju je primila?“-„Neki su previše poverljivi“, nastavio je. „Pogotovo kada misle da pomažu.“
Ovo je bila Kera, ona kakva jeste, mekog srca, naivna, ali koje bila Marla i kako je došla do Ave podatak je koji menja celu priču.
Kako me je Ramos obavestio pronašao je snimak sa nadzornih kamera autobuske stanice ispred Talse. Žena koja odgovara opisu „Marle“ sišla je sa Grejhaunda sa Avom. Kupila je kartu pod pseudonimom. Naime Marla je bila Avina biološka majka, ali optužbe za drogu i nepažnja koštale su je starateljstva.
Svi izveštaji ukazuju da je socijalna služba smestila Avu u sigurnu hraniteljsku porodicu, a onda je Ava nestala jedne noći na porodičnom roštilju u njihovoj bašti. Snimak bezbednosne kamere prikazuje ženu kako se penje preko zadnje ograde.
Marla je vratila svoju ćerku i ostavila ju je Keri, misleći da će se brinuti o njoj.
„Kera je pod krivičnim postupkom, ali tužilac može odustati od optužbi“, rekao mi je detektiv. "Nije povredila dete, dobijala je medicinsku negu, smestili su je u predškolsku ustanovu. Mislila je da radi ispravnu stvar.“
Kada sam posetila Keru nakon što je izašla iz zatvora izgledala je iscrpljeno, upalih očiju, a kada me je videla, jecala je kao dete.
„Nisam znala“, promrmljala je. „Samo sam htela da pomognem.“
Tri nedelje kasnije, Ava se ponovo pridružila svojoj zakonitoj hraniteljskoj porodici. A njena priča je postala viralna kada je lokalni novinar izvestio o njoj.
Plava karirana haljina, žute čizme - portret koji sam dobila sada je bio svuda.
Kera je proglašena herojinom. Ipak neki su je nazvali neodgovornom, ali njoj to nije bilo važno, Avina bezbednost joj je bila prioritet.
Nakon svega Kara je ušla u proces hraniteljstva, prošla je sve provere prošlosti, kurseve i dokumentaciju. Dobila je odobrenje šest meseci kasnije. Njeno dvoje hraniteljske dece ima manje od pet godina. Ona to naziva svojim najtežim zadatkom. Ali najisplativijim.
A Avu je usvojena njena hraniteljskea porodica. Pozvali su Keru na ceremoniju usvajanja, otišla je i odnela joj cveće i mekog zeku sa kojim je Ava spavala u njenoj kući.
