Volf Mesing bio je čovek koji je umeo da vidi tamo gde obično oko ne dopire. Nije samo "čitao misli" – on je razumevao ljude do njihove najdublje suštine, otvarao ih poput knjige i činio to s takvom prirodnošću da je kod jednih izazivao divljenje, a kod drugih nelagodu i strah. Govorilo se da može da predvidi događaje, da oseti tuđi bol, radost i strepnju, ali njegova moć nije počivala na magiji, već na izuzetnoj moći zapažanja, snažnoj intuiciji i dubokom razumevanju ljudske prirode.
Legende o Mesingu žive i danas. Pričalo se o njegovim susretima s političarima, naučnicima i vojnicima, o trenucima kada je jednim pogledom uspevao da umiri celu prostoriju. U tim pričama nema patetike ni teatralnosti – ispunjene su nečim mnogo snažnijim: ljudskošću. Pred nama nije bio stripovski superheroj, već čovek koji je naučio da čita duše i razume strah i nadu, i tom veštinom utiče na svet oko sebe.
Ono što je kod Mesinga bilo posebno upečatljivo jeste spoj mističnog i duboko ljudskog – kao da je umeo da vidi svetlost tamo gde su drugi primećivali samo senke.
Upozorenje koje zvuči kao zavet
"Nikada, zapamtite – nikada ne komunicirajte sa svetom mrtvih."
Ove reči Mesing nije izgovorio na sceni, pred publikom, već u tišini privatnog razgovora sa svojim učenikom. U njima je bilo više od običnog upozorenja – zvučale su poput testamenta, kao krik čoveka koji se previše približio granici iza koje običnim ljudima nije dato da zavire.
Govorio je mirno, ali s intonacijom koja je jasno povlačila nevidljivu liniju:
"Dok sam živ, pomoći ću ti, davaću ti snagu i smer. Ali kada me više ne bude, zaboravi me. Ne traži me u drugom svetu."
Te reči nosile su sabranu mudrost čitavog života. Dok su se mnogi vidovnjaci predstavljali kao hrabri posrednici između svetova, Mesing je uvek bio oprezan. Kao da je znao da postoje vrata koja se mogu otvoriti samo na trenutak – i to uz cenu koja je previsoka.
"Ako pređeš tu granicu, otišao si zauvek. Nema povratka", ponavljao je, gotovo kao molitvu.
Tajna koja je uvek blizu
Njegovi nastupi privlačili su ljude različitih namera: neki su želeli spektakl, drugi dokaze, a treći utehu. Kada se govori o sudbini ili životu posle smrti, srce svakog čoveka zadrhti.
Jednom prilikom, iz publike je stiglo pitanje koje ledi krv:
– Gde su sada moji roditelji?
U sali je zavladala tišina. Svi su znali da su to najopasnija pitanja – ne tiču se novca ni budućnosti, već čistog bola.
Mesing je podigao pogled i, nakon kratke pauze, rekao:
– Tvoja majka sedi ovde, u ovoj sali…
Pokazao je na tačno mesto i opisao ženu. Zatim je dodao:
– A tvoj otac je poginuo u ratu.
Čovek je samo klimnuo glavom. Sve je bilo tačno. Ali priča se tu nije završila. Nakon nastupa, Mesing ga je pozvao na razgovor i rekao da je „čuo glas njegovog oca“ koji je tražio da sinu pokaže gde mu je grob.
Ime sela koje je naveo zaista je postojalo, a u njemu i masovna grobnica sa pločom na kojoj je bilo upisano ime njegovog oca. Kako je to znao – ostalo je misterija.
"Video je ono što se ne može dodirnuti", rekao je kasnije jedan od njegovih savremenika.
Predviđanja koja su ledila krv
Mesingov dar nije bio ograničen samo na tuđe živote. Tvrdio je da zna i datum smrti svoje supruge Aide, kao i sopstveni kraj. O tome je govorio mirno, gotovo ravnodušno.
Godine 1960. raspravljao se s lekarom koji je lečio njegovu ženu: "Ljudi s ovakvim tumorom mogu živeti i deset godina", rekao je lekar.
Mesing je odmahnuo glavom: "Zaboravio si ko sam ja. Aida će otići 2. avgusta, u šest uveče."
Tako se i dogodilo. Tog dana sedeo je pored nje, pogled mu je neprestano klizio ka satu. Tačno u šest, Aida je prestala da diše. Nikada se nije pomirio s njenim odlaskom – do kraja života govorio je o njoj u sadašnjem vremenu, kao da je još tu.
„Smrt je samo prelaz u drugi svet“, govorio je.
Ali kada je smrt odnela njegove najbliže, u tim rečima osećala se gorčina.
Linija koja se ne sme preći
Smrt ga nije plašila, ali ga nije ni privlačila. Smatrao ju je prirodnim završetkom, ali je upozoravao druge da se s njom ne igraju.
"Nikada ne prizivajte mrtve. Oni su već završili svoj put. A ako dođu k vama – uzeće vam deo života."
Verovao je da je kontakt sa mrtvima moguć, ali uvek opasan. Kako se približavao kraju, priznavao je da povremeno čuje glasove, ali nije znao da li su plod mašte ili zaista dolaze "odande".
Poslednje noći i poslednje reči
Pred operaciju, kada su lekari insistirali na intervenciji, tražio je da ostane sam.
"Imam važan razgovor", rekao je.
S kim – nije objasnio.
Te noći lutao je po sobi, često zastajkujući kraj prozora. U jednom trenutku osetio je lagan dodir po glavi, poput majčinog milovanja, i čuo glas: "To je sve. Uradio si sve što si mogao. Ponosni smo na tebe." Nakon toga, u njegovim očima više nije bilo iste vatre.
Operacija je uspela, ali su ubrzo otkazali bubrezi. U krevetu je napisao poslednje pismo: "Umreću danas. Neću patiti. Čekaću dok ne dođe vreme, a onda ću otići."
Na kraju – pozdrav mojoj Aidi.
Nikada nije rekao „moja pokojna žena“. Govorio je: "Otišla je. I ja ću uskoro."
Filozofija života i tiha opomena
Nije se bojao smrti – bojao se da ne izgubi osećaj za život.
"Ovaj život je iskustvo koje se ne ponavlja. Sve posle biće drugačije."
Na pitanje o reinkarnaciji odgovarao je: "To se dešava retko. Samo ako duša nije završila svoj zadatak."
Većina, govorio je, odlazi zauvek. Ali veze sa živima ostaju.
Priče o Volfu Mesingu i danas imaju snažan mistični prizvuk. Neki im veruju bezrezervno, drugi ih smatraju legendom. Ali možda je najvažnije ono što je ostavio iza sebe – osećaj tajne i jasno upozorenje:
"Ne tražite tamo gde još nije došlo vreme."
Bio je čovek koji je video ono što su drugi smatrali nemogućim. I čovek koji se, uprkos svemu, najviše bojao gubitka i ljubavi.
