Leta 1989. godine, Karen Palmer je kupila polovni automobil za gotovinu, napunila ga stvarima – nekom odećom, igračkama, jednim loncem, jednim tiganjem i kutijom za cipele sa fotografijama – i „nestala“ sa svojim novim mužem i dve mlade ćerke. Nije rekla majci, prijateljima ili komšijama gde ide. Nije obavestila poslodavce i stanodavca, ostavljajući stvari na balkonu svog stana kao znak da još uvek živi tamo.
„Imam tako jasno sećanje na dan kada smo napustili Los Anđeles“, kaže Palmer. „Bila je to čudna kombinacija straha i uzbuđenja, srce je lupalo, vožnja u nepoznato.“ Palmer je bežala od svog bivšeg muža, Gila, čoveka koga se plašila, i oca njene dve ćerke, Erin i Ejmi, koje su tada imale sedam i tri godine.
Krenuli su na istok i na kraju su se zaustavili u Boulderu, Kolorado, u podnožju Stenovitih planina, delom zato što Gil nikada ne bi pomislio da ih tamo traži. „Oduvek sam živela na obali jer sam volela da budem blizu okeana“, kaže ona. „Ne bi očekivao da idem u unutrašnjost.“ Nisu imalei lične karte, nikakve preporuke, nikakve dokumente koji bi ih povezivali sa tim ko su. U nedeljama koje su usledile, promenili su imena, falsifikovali dokumenta, pronašli poslove, dom i školu za devojčice. Palmer to naziva „zaštitom svedoka po principu „uradi sam““: ona je bila „jednog dana jedna osoba, a sledećeg neko drugi“.
Uspelo je. Gil ih nikada nije pronašao. Ostala je u kontaktu sa prijateljima i porodicom telefonom kako bi znali da su bezbedni - ali im nije rekla (čak ni majci) gde se nalazi, jkako ne bi znali u slučaju da Gil dođe i zahteva informacije.
Porodica je napredovala pod novim imenima. Devojčice su odrasle. Ipak, te obične, bez događaja decenije koje su usledile dale su Palmer prostor i vreme da posumnja u sve što se desilo pre toga. „Provela sam 20 godina preispitujući se da li sam postupila ispravno, i osećala sam se užasno“, kaže ona. „Velika je stvar oduzeti decu čoveku. To je najgora stvar koju možete nekome učiniti.“ Da li je to bila preterana reakcija? Koliko je opasnost bila stvarna? Da li je trebalo da ostane i bori se sudskim putem za bolje, zakonsko rešenje?
Palmerini nedavno objavljeni memoari, „Ona je ovde ispod“, pokušavaju da odgovore na ova pitanja.
Tokom svih godina koje je Palmer provela sa Gil, nikada nije čula termine „nasilje u porodici“, „prisilna kontrola“ ili „gaslajting“, iako sada zna da je to ono sa čime je živela. „Sudovi i organi reda i dalje to ne shvataju ozbiljno koliko bi trebalo. Ali pre 35 godina nismo čak ni imali rečnik“, kaže ona. „Tokom veze, nikada nisam otišla u sklonište. Nisam poznavala nikoga ko je čak i bio zlostavljan, što ne znači da nisu.“
Palmer je bila bolno ranjiva kada je upoznala Gila. Bila je usvojeno jedino dete; njen otac je bio alkoholičar, a roditelji su imali težak brak. „Nije bio srećan dom“, kaže ona.
Sa 16 godina je zatrudnela sa tinejdžerskim dečkom i otišla je u porodilište gde je i sama rođena i usvojena. Ona to opisuje kao „bajku“. Devojčice su ušle, zatrudnele, porodile se i otišle. Dozvoljeno joj je da drži sina jedan sat - „čvrst kao fudbalska lopta“ - pre nego što joj je oduzet i ona se vratila kući. Nekoliko meseci kasnije, nazad na fakultetu, zaposlila se sa skraćenim radnim vremenom u firmi za kancelarijski materijal. Gil joj je bio šef. Imao je 36 godina, otac troje dece, u procesu razvoda.
„Nakon što sam se odrekla bebe, bila sam u dubokoj tuzi i tu tugu sam pogrešno shvatila kao zrelost“, kaže ona. „Nisam mogla da budem u blizini tinejdžera. Bili su mi odvratni. Stariji muškarac je značio nešto drugo.“ Do tada je Palmerin otac bio u bolnici sa rakom koji će ga ubiti, i iako njena majka nikada nije volela Gila, ona je prihvatila vezu.
„Bila je veoma čudno religiozna i mislim da je mislila da bi stariji muškarac bio prihvatljiviji prema 'zagađenoj robi'“, kaže Palmer. „A takođe, bile su to 70-te. Mnogo rokenrol zvezda je imalo tinejdžerske devojke. Bila je to drugačija era.“
Gil je bio divlji i zabavan, impulsivan i veoma harizmatičan - Palmer ga opisuje kao „trgovca do srži“. Ličio je na Džeka Nikolsona i ponekad su ga pogrešno smatrali za njega. Kao alkoholičar, nikada nije bio veran. Palmer ga je uhvatila sa drugom ženom nekoliko nedelja pre njihovog venčanja i to se nastavilo.
Njihov brak je trajao 14 godina, veći deo se vrtio oko „običnog“ odgajanja njihove dve ćerke, pri čemu je Gil menjao poslove i zarađivao novac, retko je bio nasilan, ali je maltretirao i omalovažavao Palmer.
Nije voleo da ona ima prijatelje. Nekako ju je držao u čvrstim okvirima. „Postojala je neka podstruja kontrole“, kaže ona, „i dugi periodi normalne svakodnevice bili su isprekidani trenucima intenzivnog stresa i straha.“ U jednom slučaju, Gil je usmerio napunjen pištolj u Palmerin trudan stomak – ona ga je zgrabila za ruku i pištolj je eksplodirao u sudoperu. U drugom, zaključao ju je u ostavu za metle i izveo decu, uzrasta dve i šest godina, napolje na jedan dan. Kada su konačno došli kući, pretvorio je to u igru, govoreći deci „mama se krije“ i pomažući im da je potraže.
Kada ga je Palmer ostavila, ona je započela vezu sa njihovim bliskim prijateljem Vinijem, koga je Gil poznavao godinama. (Ona i Vini su i danas u braku.) „Kada sam prvi put podnela zahtev za razvod od Gila, uvek sam u podsećanju mislila da će on to preboleti“, kaže Palmer. „Na kraju bismo imali normalan razvod i on bi bio normalan razvedeni otac koji bi viđao decu kada je hteo. Ali je samo postajao sve gori i gori.“
Gilov bes je pojačan zloupotrebom alkohola i supstanci. Srušio se i prestao da radi. Dve godine je pratio Palmer, preteći da će ubiti nju i Vini, i da će joj staviti glavu u frižider da je deca pronađu. Udarao ju je glavom, sekao im gume, bacao trulo meso u njihovo dvorište, stavljao dinamit na Vinijeve brisače, lepio im kapiju superlepkom. Telefonirao je tako često da je morala da instalira još jednu liniju kako bi mogla da razgovara sa drugim ljudima.
Dve godine su živeli ovako. „Nisam dobro spavala. Izgubila sam sposobnost da čitam knjigu ili čak novine jer nisam mogla da se fokusiram. Postala sam strašno mršava jer nisam imala apetit.“ Policija nije bila od pomoći – njihov odgovor na pretnje smrću bio je: „Pozovite nas kada bude u vašem stanu.“
Advokati za razvod su nekako bili očarani Gilom. („To je dobar momak“, rekao je jedan Palmer. „Razvod je haotičan!“) Pa ipak, čak i da je shvaćena ozbiljno, Palmer sumnja da bi joj bilo kakva intervencija zaista mogla pomoći. Hapšenje Gila – i njegovo konačno puštanje – dovelo bi ga pravo pred njena vrata, kakve god bile posledice. „A bio bi gori jer bi bio ljut“, kaže ona. Gil bi se smejao u lice zabrani prilaska, a pomisao na zatvor ga, čini se, nije uznemirila.
Otmica ju je na kraju naterala da pobegne.
Starateljstvo još uvek nije bilo rešeno kada je, tokom jedne napete „predaje“, nakon što je Gil proveo neplanirano vreme sa Erin, uzeo trogodišnju Ejmi iz Palmerovog naručja – ona mu je predala Ejmi da bi je zagrlila – a on je brzo odšetao. Nestao je, prešao 96 kilometara, ofarbao Ejminu plavu kosu u smeđu i ošišao je na kratko kako bi je prikrio kao dečaka. Palmer i Vini su pravili flajere, vozili su se ulicama, zvali sve koje je Gil poznavao. Dobila je hitno starateljstvo nad decom i izdat je nalog za Gilovo hapšenje.
„To je bila najgora stvar koja mi se ikada dogodila – a dala sam dete na usvajanje – ali u mojoj glavi, barem, to je bilo najbolje, dati tom detetu porodicu“, kaže Palmer. „Ovog puta, manijak je preuzeo brigu o mojoj ćerki.“
Posle 10 dana, Gil je pozvao i negodovao dok je Palmer preklinjala, molila i plakala. Posle 45 minuta, pristao je da vrati Ejmi ako Palmer obeća da će ostaviti Vinija. Ona je pristala. Predaja se dogodila sledeće noći na uglu ulice u San Francisku. („Bez policije“, upozorio je.) Već sledećeg dana, Palmer, Vini, Ejmi i Erin su pobegli.
Palmer je snimila taj telefonski razgovor sa Gilom, ali ga nikada nije preslušala dok nije došao trenutak da napiše svoje memoare. „Nosila sam kasetu svuda sa sobom jer je to bio dokaz o tome šta se dogodilo, ali sam se plašila da čujem njegov glas“, kaže ona. Puštanje je bilo kao da sam u sobi sa njim. „Njegov glas, njegove omiljene fraze, njegovi čudni klišei, bili su mi toliko karakteristični. Drhtala sam tokom cele stvari.“
Na snimku je mogla da čuje Ejmi kako peva u pozadini i sebe kako jeca i kuka. A onda Gila.
Transkript izložen u knjizi je jeziv.
Vidiš koliko mi je bilo lako da je uzmem? Mogao bih to da radim iznova i iznova. Probudite se u stvarnost! ... I nije me briga ko me traži. Da li je policija tamo sada? Ne, znate bolje. Ja bih samo postao nasilan ... [Policija] ionako ne želi da je uznemiravaju. Dok nekoga ne ubijete. Onda vas slušaju. Kažem vam, bio sam potpuno lud. Samoubilački, maničan. Mrzim. Pun sam mržnje ... Ili moram da ubijem nekoga i da završim sa tim, a onda ću moći da se opustim, ili ću dobiti svoje ...
Ejmi je mlada, zato sam je i poveo. Zar to nije bolesno? Trebalo joj je sedam dana da te potpuno zaboravi. Zar to nije tužno? Bila je teška prva tri, ali sada, poslednjih šest su ništa. Kao da nema sećanja. Potpuno je nestala. Ne nedostaje joj Erin, ne zna ko je to. Ništa joj ne nedostaje. Sve je van njenog života. Trenutno poznaje samo mene, a to je koga voli. Tata.
„U trenutku kada sam konačno ponovo preslušala, i dalje sam se pitala: da li sam uradila pravu stvar? Da li je zaista bilo neophodno da odem?“, kaže Palmer. „Ali sam uradila pravu stvar – i ponovo bih to uradila.“
Njihov beg i „ponovno otkrivanje“ sada ne bi bili mogući. „Niste mogli da uradite ono što smo mi uradili“, kaže ona. „Nije bilo interneta, društvenih medija. Svaka država je bila zadužena za svoje evidencije bez mnogo ukrštanja.“ U Boulderu su izabrali Palmer kao novo prezime za sve, iako su devojčice zadržale svoja imena. Palmerovo rođeno ime je Keri – postala je Karen, jer je bilo dovoljno slično da objasni eventualne greške. Vini je zamenio svoje ime i srednje ime. Oboje su polagali nove vozačke ispite kako bi dobili nove dozvole.
„Bili smo samo obična porodica u komšiluku“, kaže Palmer. Vini je našao posao restauriranja nameštaja, a Palmer kao grafički dizajner. „Ejmi se ne seća Gila, ali Erin je imala sedam godina, i neverovatno je to što svih tih godina, čak i tokom tinejdžerskih godina, nikome nije rekla. Shvatila je da je to ozbiljno.“
Pisanje memoara je trajalo godinama. „Jedna od poteškoća je bila što su mi se dešavale ove dramatične stvari, a zatim 20 godina u kojima se nije mnogo toga dešavalo“, kaže ona. „Ono što sam shvatila jeste da je druga polovina zapravo bila podjednako važna, ako ne i važnija. Kao da nisam mogla da budem prava osoba dok nisam otišla.
„Godinama me je Gil gurao nadole, pod svoj palac, govoreći mi: 'Ružna si', 'Glupa si'. Vini je bio prva osoba koja je mislila da sam smešna. Mogla sam da imam prijatelje. Mogla sam da se osećam kompetentno. Ako se sudovi ne bi oprali, nije bilo nikoga da viče na mene. Mogla sam da nađem zanimljiv posao, da budem dobra prema ljudima i da oni zapravo budu dobri prema meni.“
Gil je umro 2008. godine – iako je Palmer to otkrila tek godinama kasnije. Poslednje godine je proveo u zatvoru zbog krivičnih dela vezanih za vatreno oružje, hronične zloupotrebe supstanci, napada i otpora hapšenju. Na kraju je živeo u šatoru u gradskom parku.
„Pisanje knjige je bila vrsta egzorcizma“, kaže Palmer. „Više se ne ljutim na njega. Ljutim što smo morali da prođemo kroz ovo, ali mi je žao što je uništio svoj život i što je sve to bilo tako nepotrebno.“
Pravno utvrđivanje njihovog pravog identiteta nakon što su saznale za Gilovu smrt bio je dugotrajan i komplikovan proces. Palmer i Vini sada žive ponovo u Los Anđelesu. Erin i Ejmi su u drugim državama, ali su bliska celina – Vini ih je zvanično usvojio, na njihov zahtev, kada su imale 20 i 25 godina. „On je, bez sumnje, ljubav mog života“, kaže Palmer. „Bila je to neka vrsta ratne romanse. Ništa nas nije moglo razdvojiti posle toga.“
Za Palmer, promena identiteta je ono što ju je spasilo – i bila je iznenađena načinom na koji su druge žene reagovale na njenu knjigu. Mnoge su joj rekle da bekstvo i novi početak i dalje izgledaju kao najbolja opcija. „Postoji celo to sestrinstvo“, kaže ona, „te žene koje dolaze i govore mi šta im se dogodilo. Sve vrste žena su rekle: 'Volela bih da mogu to da uradim. Kad bih samo mogla.'“
