Mohamed Bzek (72) svoj život više od 30 godina posvećuje prihvatanju dece u hraniteljsku porodicu. I više od osamdesetoro njih je svoje utočište pronašlo baš u njegovom domu u Los Anđelesu. Ovaj bivši libijski imigrant, posvetio je svoj život brizi o deci koja boluju od neizlečivih bolesti i koja nemaju nikog drugog da se stara o njima tokom svojih poslednjih nedelja života.
Pre više od 40 godina, Bzek je stigao u SAD da studira elektronsko inženjerstvo. Oženio se svojom pokojnom suprugom i postao državljanin 1997. Udovac sada živi u Los Anđelesu gde je jedan od retkih hranitelja koji brine isključivo o neizlečivo bolesnoj deci. Njegova priča dospela je na naslovne strane 2017. godine kada je "Los Anđeles tajms" objavio priču o njegovom radu.
Dobio je Međunarodnu nagradu za dobročinstvo od strane Dijanet fondacije, a njegov život je pretočen u dokumentarni film u režiji Ensara Altaja.
Kako je sve krenulo
"Godine 1995. odlučili smo da usvojimo siročad ostavljenu u bolnicama ili oduzetu iz njihovih porodica od strane države zbog nasilja u porodici ili zanemarivanja", objasnio je Bzek koji je bio maratonac pre nego što je došao u Ameriku.
Jedina kuća koja prima siročad i decu, čiji su dani života zbog bolest odbrojani, u Los Anđelesu je njegova kuća. I tu je svoje utočište pronašlo osamdesetoro dece od 1989. godine. "Desetoro dece je izgubilo život (baš) u mom naručju", prisetio se.
"Većina dece nema ni imena"
Socijalna služba u Los Anđelesu blisko sarađuje sa Bzekom.
"Znaju kada će deca umreti i pitaju da li mogu da ih usvojim. Oni znaju da ne oklevam da ih prihvatim. Ako ne pristanem, šalju ih u bolnice i to znači da deca neće imati porodicu ili kuću. Međutim, kada ih uzmem, osećaju barem porodičnu atmosferu. Sigurni su i voljeni do kraja svog života."
U mnogim slučajevima deci daje imena, kao i utočište i ljubav.
"U bolnici se rađaju, ostavljaju ih. Većini porodice ne daju ni imena. Piše samo dečak ili devojčica, pa im imena dajem ja".
Sofi Kifer, koja radi na odeljenju pedijatrijskog palijativnog zbrinjavanja, sastala se jednom sa Mohamedom i pisala o svom iskustvu za Međunarodnu mrežu za palijativno zbrinjavanje dece.
"Njegova usvojena ćerka bila je naslonjena na kauč. Kada je Mohamed došao da pridrži ovu malu, krhku devojčicu, upozorio me je da povremeno ima napade i da je, ako se napad desi, samo držim i da će brzo proći. Bila sam zadivljena koliko je razgovor bio miran i ohrabrujući, što mi je omogućilo da je držim sa samopouzdanjem, pripremljenu za sve što bi u njenom telu moglo da se desi. Imala je encefalocelu, što je značilo da joj je pri rođenju deo mozga virio kroz otvor na lobanji", objasnila je Sofi.
Ona ne može da vidi, čuje, govori ili se kreće, ali može da oseća i reaguje na dodir. Njegov biološki sin Adam (19) rođen je sa problemom krhkih kostiju i patuljastog rasta. Slomio je skoro svaku kost u svom telu u nekoj fazi razvoja.
Bzek kaže da je briga o onima koji su tako bolesni bolan proces i zna da je njihovo zajedničko vreme dragoceno. "Znam da je srceparajuće. Znam da je to mnogo posla i znam da ću biti povređen. Ali, po mom mišljenju, trebalo bi da pomažemo jedni drugima", rekao je Mohamed, čovek velikog srca.
Pomaže mu medicinska sestra
U proteklih šest godina, Mohamed radi sa medicinskom sestrom koja dolazi svaki dan kako bi mogao da pravi male pauze, obavlja druge poslove i moli se u džamiji.
Posle teksta u "Los Anđeles tajmsu" dobio je veliku medijsku pažnju. Jedan onlajn komentator nazvao je Bzeka muslimanskom Majkom Terezom, drugi je otvorio nalog na aplikaciji za donacije"GoFundMe" u njegovo ime, za šta ni sam Mohamed nije znao dok ga kompanija nije kontaktirala.
Donacije će biti podsticaj od 1.600 dolara mesečno i planira da uloži novac za renoviranje svog doma kako bi bolesnoj deci omogućio što bolje uslove života u njemu.
Borio se sa rakom
Ovaj dobročinitelj imao je sopstvene zdravstvene probleme. Lekari su mu saopštili da ima rak debelog creva u decembru 2016. godine u drugoj fazi.
U intervjuu za dečiju bolnicu LA, opisao je svoju reakciju na vest:
"Porodica nije bila sa mnom i bio sam uplašen. Osećao sam se isto kao i deca. Oni su sami. Ako ja imam 62 godine i plašim se, šta je sa njima?", upitao je on tada i dobio ogromnu podršku i molitve za ozdravljenje, kako svoje, tako i brojne dece o kojoj brine i kojima je kraj izvestan, ali se svi nadaju čudu.
Mohamed se i danas bavi ovim poslom svim svojim srcem. Želi da deca ne budu odbačena, verujući u to da svi treba da budu sa nekim i da svi treba da budu voljeni.
Stil/Žena