Nedeljama nakon što sam izgubila ćerku u tragičnoj nesreći, davila sam se u tuzi i jedva sam funkcionisala. Onda jednog maglovitog jutra, naš pas je počeo čudno da se ponaša - i ono do čega me je doveo promenilo je sve.
Zovem se Erin, imam 40 godina i pre tačno tri nedelje, moj svet se prepolovio. Moja desetogodišnja ćerka, Lili,poginula je u saobraćajnoj nesreći jednog kišnog subotnjeg jutra. Bila sam preplavljena tugom nekoliko nedelja kasnije, kada me je moj pas doveo do nečega što bi mi pomoglo u žalosti.
Kao i svaki roditelj ili voljena osoba, ne volim baš da pričam o smrti svoje ćerke, ali moram da bih razumela moju priču. Sećam se kako je Lili vezivala pojas, smešeći se od uva do uva, spremna za svoj vikend čas likovnog tog sudbonosnog jutra.
Moj muž, Danijel, 41, bio je za volanom, obećavajući joj toplu čokoladu posle ako završi svoj crtež suncokreta.
Nikada nisu stigli.
Kamionet je izgubio kontrolu u mokroj krivini, preskočio pregradu i udario u Danijelov auto, zgnječivši suvozačevu stranu kao limenku.
Moja Lili je umrla na licu mesta.
Danijel je – nekako – preživeo. Telo mu je bilo izmučeno, rebra slomljena, pluća nagnječena, kičma napukla, ali je preživeo. Proveo je dve nedelje na odeljenju intenzivne nege, polusvestan i priključen na aparate.
Prvi put kada je otvorio oči, nije me pitao niti šta se desilo. Samo je šapnuo: „Lili?“ i onda se tako nasilno raspao da je slomio nešto u meni što se od tada nije zacelilo.
Danijel se vratio kući pre nekoliko dana, još uvek šepajući, sa modricama, zašiven, umotan u zavoje i još uvek jedva govoreći. Kretao se kao da čeka da ga neko vrati u bolnicu i završi posao.
Moj muž se i dalje krivio što je krenuo tim putem, što nije dovoljno brzo video kamion i što je on taj koji je preživeo.
Iskreno, kuća više nije bila kao dom. To je samo ljuštura onoga što je nekada bila i skoro uvek je tiha.
Lilina soba je bila tačno onakva kakvu ju je ostavila. Njen pribor za crtanje i olovke bili su razbacani po stolu, njen crtež suncokreta poluobojen, igračke su još uvek ležale po podu, a ružičasta lampa je još uvek bila uključena u struju pored kreveta.
Narukvica koju mi je napravila ležala je poluzavršena pored njenog kreveta. Lampice su još uvek svetlucale duž prozora noću. Ponekad bih se našla kako samo prolazim pored njenih vrata i osećala sam se kao duh koji luta kroz tuđi život.
Zurila bih u njenu sobu, kao da čekam da izađe i kaže: „Bu!“ Ona to nikada ne radi.
Provodila bih dane praveći kafu koju ne bih pila, sedeći u stolicama koje su bile neudobne, i spavala sam samo kada bi mi telo odustalo. Jednostavno nisam znala kako da živim u svetu u kome je nema. Pretvarala sam se samo da funkcionišem.
Policija je sa mesta nesreće odnela sve stvari moje devojčice kao dokaz. Uprkos njihovoj ljubaznosti, osećala sam se kao da sam opljačkana.
Sećam se kako sam sedela u turobnoj sivoj sobi, suze su mi se slivale niz obraze, dok sam potpisivala obrazac u kojem je bilo navedeno sve što je imala sa sobom: ranac, šljokice od patika, blok za crtanje suncokreta u kome je počela da crta prethodne noći, njenu blistavo ljubičastu traku za glavu i žuti džemper.
Taj džemper.
Bio joj je omiljeni. Meki, jarko žuti sa sitnim bisernim dugmadima. Nosila ga je skoro svakog vikenda. Činio ju je da izgleda kao hodajući sunčev zrak. Mogla sam da je uočim na svakom igralištu kada ga je nosila.
Činio ju je da izgleda kao sunčev zrak i mirisao je na bojice, šampon od vanile i najslabiji nagoveštaj putera od kikirikija sa školskih ručkova. A sada je bio zaključan u nekoj kesi za dokaze u fioci koju nikada neću videti.
Tog jutra, sedela sam za kuhinjskim stolom u Danijelovoj prevelikoj dukserici, grleći šolju kafe koju sam već dva puta zagrejala. Na šolji je pisalo „Najbolja mama ikada“ šarenim markerom, poklon za Dan majki od Lili. Stalno sam sebi govorila da popijem kafu, da uradim nešto normalno, nešto ljudsko, ali ruke mi se nisu pomerale.
Nisam pila iz nje od tada, ali tog jutra mi je trebalo nešto na čemu su i dalje bili njeni otisci prstiju.
Danijel je još uvek spavao gore, teško dišući od nesreće. Moj jadni muž jedva da je više ustajao iz kreveta, a kada bi ustajao, bilo je kao da ga nešto proganja. Nisam želela da ga budim. Jedva je prespavao noć, mučen krivicom i noćnim morama koje nisam mogla da smirim.
Nisam imala snage da pričam, pa sam samo sedela tamo, gledajući kroz prozor u maglu koja se spustila nad tihim dvorištem.
Onda sam to čula.
Grebnje.
Došlo je kroz zadnja vrata. U početku sam to ignorisala. Naš pas, Bakster, uvek je više voleo dvorište gde je imao toplu, izolovanu kućicu za pse na tremu. Bio je Lilin verni pomoćnik otkako je imala pet godina? mešanac zlatnog retrivera sa očima previše pametnim za svoje dobro.
Obično je lajao kada je hteo da uđe, ili je lajao jednom ili dvaput da mi stavi do znanja da želi hranu ili pažnju, ali ovo nije bilo lajanje; bilo je grebanje. Zvučalo je očajnički, uznemireno i visoko.
Zato sam polako ustala, srce mi je kucalo brže nego obično. Na prstima sam krenula ka vratima, nelagodnost mi se dizala u grlu.
„Bakstere?“ tiho sam pozvala.
Grebanje je prestalo, ali samo na sekundu. Onda je ispustio jedan oštar lavež – onaj koji je koristio samo kada nešto nije u redu. Sećala sam se toga iz vremena kada je pronašao povređenog zeca. I ponovo, kada je Lili pala sa bicikla i ogrebala kolena.
Otključala sam vrata i otvorila ih.
Bakster je stajao tamo, širom otvorenih očiju, zadihan, podignutih ušiju. Rep mu je bio ukočen, nije mahao.
A u ustima je imao nešto žuto.
Snažno sam trepnula. Moj mozak nije mogao da shvati šta su mi oči videle.
„Bakstere? Je li to??“ Glas mi se utišao.
Iskoračio je napred, pažljivo spustio mekani, žuti svežanj tkanine pred moje noge i pogledao me pravo gore.
Bio je to Lilin džemper!
Isti onaj koji nisam videla otkako ga je policija uzela.
Isti onaj koji je nosila kada je umrla!
Noge su me skoro izdale! Uhvatila sam se za dovratnik da se pridržavam, dah mi je zastao u grudima.
„Ovo? Ovo nije moguće“, šapnula sam.
Spustila sam se drhtavim rukama da ga podignem, ali Bakster ga je ponovo zgrabio.
„Hej?! Odakle ti ovo? Daj mi to“, rekla sam, suze su mi pekle iza očiju.
Bakster nije lajao niti se pomerio nekoliko sekundi. Samo me je gledao tim inteligentnim, hitnim očima, a zatim je naglo okrenuo glavu prema dvorištu.
Onda je pobegao!
„Bakstere!“, viknula sam, mučeći se da obučem klompe dok sam ga jurila. Nisam se čak ni zaustavila da obučem jaknu.
Provukao se kroz rupu u drvenoj ogradi na zadnjem delu dvorišta – onu kroz koju se Lili provlačila tokom leta da bi se igrala na praznom placu pored. Nisam razmišljala o tom placu mesecima. Uvek smo govorili da ćemo postaviti pravu barijeru, ali nikada nismo stigli do toga.
Pratila sam ga, bez daha, sa džemperom stegnutim u jednoj ruci. Vazduh je mirisao na mokro lišće i daleku kišu. Nisam bila iza te ograde godinama.
„Gde me vodiš?“, doviknula sam za njim, glas mi je pucao.
Bakster se zaustavljao na svakih nekoliko metara, gledajući preko ramena da se uveri da još uvek dolazim. I dolazila sam. Nešto mi je govorilo da moram. Bilo je kao da želi da mi pokaže nešto povezano sa Lili.
Odveo me je do druge strane placa, pored korova i zarđalog alata, pravo do ivice stare šupe. Nije se koristila godinama. Vrata su visila krivo na jednoj šarki.
Posle otprilike deset minuta, Bakster se konačno zaustavio na vratima, nepomično. Zatim me je pogledao istim očima koje su me gledale kroz vrata za zaštitu od oluje, sa džemperom u ustima.
Srce mi je jako lupalo.
„U redu“, šapnula sam, ulazeći unutra.
Šupa je mirisala na staro, vlažno drvo i prašinu. Trake sunčeve svetlosti probijale su se kroz iskrivljene daske, bacajući blede zrake po podu. Čula sam svoje disanje - plitko i drhtavo - dok sam dublje ulazila.
Tada sam to ugledala.
U krajnjem zadnjem uglu, iza napukle saksije i starih grabulja, nalazilo se nešto što je ličilo na gnezdo. Nije bilo napravljeno od grančica ili smeća, već od odeće. Meke, poznate odeće.
Privukla sam se bliže, srce mi se penjalo u grlo.
Tamo, uredno složene na gomili, bile su Liline stvari! Njen ljubičasti šal, plava dukserica sa kapuljačom, mekani beli kardigan koji nije nosila od drugog razreda - a u njima, kao da je povijena sećanjem, bila je mršava, plavo-siva mačka. Njen stomak se dizao i spuštao u sporom, ritmičnom predenju. Sklupčala su se uz nju tri sićušna mačića, ne veća od šoljica za čaj.
Zurila sam potpuno smrznuto!
Onda je Bakster ispustio žuti džemper koji je nosio pored mačke, a njeni mačići su se odmah pomerili ka njemu, tražeći njegovu toplinu. Tada mi je sinulo da je džemper odavde!
Nije li to bio onaj od sudara? Bio je to drugi!
Zaboravila sam na rezervni koji sam kupila kada je Lili insistirala da ne može da živi bez dva para. Prvi je nosila tako često da sam mislila da će se raspasti. Nisam primetila da drugi nedostaje.
„Lili?“ šapnula sam, polako padajući na kolena. „O, dušo?“
Tada mi je sinulo? Šta je ovo. Ovo nije bila samo mačka lutalica koja je zalutala. Ovo je bila pažljivo čuvana tajna između devojke i životinja koje je izabrala da zaštiti. Lili se šunjala ovde!
Mora da je pronašla trudnu mačku pre nekoliko nedelja. Donela je hranu, vodu i odeću, tačnije svoju odeću. Moja slatka ćerka je napravila ovo gnezdo da bi mačke bile tople! Radila je to bez ikakve reči.
Pritisnula sam ruku na grudi, preplavljena talasom nečeg dubljeg od tuge. Bila je to ljubav? odjek ljubavi moje ćerke, koja je još uvek pulsirala u ovoj zaboravljenoj šupi, umotana u svaki bod tih starih džempera.
Mama mačka je polako podigla glavu. Njene zelene oči susrele su se sa mojim, mirne i budne. Nije se trznula niti zašištala; samo je zurila, kao da tačno zna ko sam.
Pogledala sam Bakstera. Jednom je mahnuo repom, a zatim je istupio da lizne mačiće.
Dovodeći me tamo, bilo je kao da završava nešto što je Lili započela.
„Nisam znala“, šapnula sam, glas mi je bio slab.
Bakster je tiho zacvilio i gurnuo me šapom.
Polako sam se ispružila, nežno, a mama mačka se nije opirala. Milovala sam je po krznu. Bila je topla, srce joj je brzo i ravnomerno kucalo pod mojom rukom.
„Verovao si joj, zar ne?“ promrmljao sam. „I ona se brinula o tebi.“
Dugo sam tako ostala, samo ih posmatrajući kako dišu. Tišina nije bila teška kao što je bila u kući. Nije bilo ukleto? Bilo je mirno i puno.
Na kraju sam pokupila mačiće jedno po jedno i stavila ih u naručje. Mama mačka je krenula za njima, bez ijednog glasa dok se penjala u kolevku mog lakta. Bakster je ostao blizu, gotovo ponosan. Rep mu je mahao brže što smo se više približavali ogradi, kao da je obavio svoj posao i sada mu je potrebno da ga ja završim.
Sve sam ih ponela kući.
Unutra sam napravila gnezdo u korpi za veš sa mekim peškirima. Stavila sam je u ugao dnevne sobe, odmah pored stare fotelje u kojoj bi se Lili obično sklupčala. Postavila sam činiju sa vodom i malo tunjevine, a Bakster je legao pored korpe kao stražar na dužnosti.
Kada je Danijel sišao dole kasnije te večeri, krećući se sporije nego ikad, zatekao me je sklupčanu pored korpe sa mačićima. U krilu sam imala presavijen Lilin džemper.
Nekoliko sekundi je ćutke gledao, oči su mu se raširile kada je video mačku i njene bebe.
„Šta? Šta je ovo?“, upitao je, glas mu je bio suv i nesiguran.
Pogledala sam ga i prvi put za tri nedelje, nisam imala želju da plačem od bola. Osetila sam nešto drugo? Nešto krhko i puno nade.
„Lilina tajna“, rekla sam tiho. „Brinula se o njima. U staroj šupi.“
Danijel je polako trepnuo, kao da nije razumeo reči.
Rekla sam mu sve? O džemperu, Baksteru, skrovištu i odeći. Rekla sam mu kako se morala iskradati da bi donela toplinu i sigurnost ovoj maloj porodici lutalica. Dok sam govorila, nešto se promenilo na njegovom licu.
Bol nije nestao, ali se tama u njegovim očima malo razišla.
Uz veliki napor, kleknuo je pored mene, ispružio ruku i kažiprstom pomilovao jedno od mačića.
„Zaista je imala najveće srce“, šapnuo je.
„Jeste“, rekla sam, smešeći se kroz suze. „I još uvek je ovde. Nekako.“
Sve smo ih zadržali. Mama mačka je bila mirna i privržena, a njeni mačići su svakog dana bivali sve jači. Bakster ih je čuvao kao da mu je to posao sa punim radnim vremenom.
A ja? Pronašla sam razlog da ustanem svakog jutra. Da ih hranim, čistim njihov prostor, da ih držim i ljuljam kao što je Lili ljuljala svoje lutke, pevajući uspavanke koje je smišljala na licu mesta.
Nekoliko noći kasnije, prvi put sam ušla u Lilinu sobu bez zadržavanja daha. Uzela sam poluzavršenu narukvicu koju mi je pravila i vezala je oko mog zgloba, iako je jedva odgovarala. Sela sam za njen sto. Otvorila sam njen blok za skiciranje suncokreta.
I osmehnula sam se.
Svaki sićušni otkucaj srca u toj korpi dole podsećao me je na nju. Bilo je kao šapat same Lili. Nije bio oproštaj, samo podsetnik da čak i u tuzi, čak i u ruševinama, ljubav pronalazi način da ostane.
Te noći sam sedela pored prozora sa žutim džemperom u krilu i šapnula: „Ja ću se brinuti o njima, dušo. Baš kao što si ti.“
Bakster je došao i naslonio glavu na moje noge, a mama mačka je prela glasnije od svojih beba koje su se ugnezdile blizu.
To je bila prva noć kada sam spavala bez noćnih mora.
A ujutru, kada je sunce prosijalo kroz prozore, a mačići su se promeškali, osećala sam se - samo na trenutak - kao da je Lili još uvek ovde. Ne na sablasni, tužni način, već u tihoj dobroti koju je ostavila za sobom.
