Ako pitate šestogodišnju devojčicu o čemu sanja, ili šta želi za rođendan verovatno će vam reći da želi lutku ili možda novi bicikl. Međutim, mala Bet Tomasje imala drugačije želje. Ona je samo žudela da ubije svoje roditelje i mlađeg brata.
U jezivim scenama koje su emitovane kao deo TV dokumentarca iz 1990. godine pod nazivom „Dete besa“, Bet se prisećala mučenja životinja, uništavanja gnezda mladih ptica i kako je više puta udarala glavu svog mlađeg brata o betonski pod porodičnog podruma.
Bet je bila toliko rešena da ubije svog brata - i vešta u krađi noževa iz kuhinje - da su je njihovi usvojitelji, Tim i Džuli Tenent, zaključavali u njenu sobu noću.
Ali Bet nije bila zlo dete - bila je žrtva emocionalnog i seksualnog zlostavljanja pre nego što je prohodala, što je dovelo do toga da je razvila retki reaktivni poremećaj vezivanja (RAD) retko stanje zbog kog deca imaju poteškoće da prepoznaju ljubav, bliskost i sigurnost ili da razlikuje dobro od zla.
Bet i njen brat su bili usvojeni. Usvojili su ih Tim i Džuli Tenent. U dokumentarcu iz 1990. godine, Tenentovi su objasnili da kada su u februaru 1984. godine u svoj dom dočekali tada devetnaestomesečnu Bet i sedmomesečnog Džonatana, nisu imali pojma da su došli iz prave kuće užasa.
Njihova majka je umrla od otkazivanja bubrega ubrzo nakon što se Džonata rodio, pa je o njima brinuo otac alkoholičar.
Više puta je silovao Bet, a kada su ih spasile službe za brigu o deci, Džonatan je bio okružen flašicama zgrušanog mleka i imao je deformisanu glavu od dužeg ležanja u prljavom krevetiću.
Trauma koju je Bet doživela počela je da se manifestuje tek godinama kasnije
Tenentovi su u dokumentarcu opisali kako su primetili da Bet ima noćne more, snažnu napetost i reakcije koje nisu bile uobičajene za dete njenog uzrasta.
"Nije znala šta je poverenje, šta je sigurnost, niti je mogla da razume ljudsku bliskost", prisetila se Džuli Tenent.
Vremenom su shvatili da Bet ne prepoznaje granice, ni sopstvene ni tuđe, te da reaguje strahom i kontrolom. Stručnjaci su kasnije objasnili da je takvo ponašanje tipično za decu koja su u najranijem periodu života bila prepuštena sebi.
Dijagnoza RAD
Klinički psiholog Ken Megid dijagnostikovao je Bet reaktivni poremećaj vezivanja. U dokumentarcu je objašnjeno da deca sa ovim poremećajem ne umeju da se emocionalno oslone na odrasle osobe, jer su naučila da svet nije bezbedno mesto.
Megid je preporučio da Bet započne intenzivan program kod specijalistkinje za rad sa teško traumiranom decom Nensi Tomas. Ona je godinama radila sa decom koja su prošla ekstremne oblike zanemarivanja, objašnjavajući da takva deca u najranijem iskustvu nisu naučila osnovno: da odrasli mogu biti izvor sigurnosti.
Tenentovi su bili primorani da počnu da zaključavaju Bet u njenoj spavaćoj sobi preko noći nakon što su otkrili da se šunjala u Džonatanovu sobu pre nego što su se probudili, više puta ga udarajući u stomak - a da ne pominjemo zabadanje čioda u kućne ljubimce.
„Ova vrsta agresije prema našim životinjama, pa čak i prema njenom bratu Džonatanu, počela je da raste do te mere da nam je život postao pakao“, kaže gospođa Tenent.
„Kod kuće, Džon bi plakao ujutru i govorio da ga boli stomak. Dugo smo mislili da možda ima neki problem sa crevima ili da možda ima alergije. Vodili smo ga kod raznih doktora dok nismo saznali istinu.“
„I tako, kao poslednje sredstvo, samo da bismo ga zaštitili, morali smo da joj zaključavamo vrata... morali smo da je vežemo noću, nekako je zabarikadiramo.“
Držanje, tada šestogodišnje, devojčice zaključane u sobi preko noći bio je i način da je spreče da krade noževe iz kuhinje.
Gospođa Tenent kaže da se u početku osećala „malo krivom“ zbog sumnje u devojčicu. "Kada su noževi nestali iz kuhinje i pomislila sam da ih je ona ukrala, a to je i potvrdila nekoliko dana kasnije."
Dok je sedela za stolom i crtala i rekla mi je: "Da li se sećaš kako izgledaju ti noževi kojih više nema?“ A ja sam rekla: „Kakvi noževi, Bet?“ A ona je rekla: „Zar nisu bili srebrni? I otprilike ovoliko veliki?“
„I tada sam znala. A onda je napravila ovaj mali osmeh koji nije bio ne slatki osmeh, već zlonamerni osmeh. I tada sam znala da ih ima.
Nakon užasnog priznanja gospođe Tenent, dokumentarac se prebacuje na scenu u kojoj psihijatar pita Bet šta planira da uradi sa noževima.
„Uzela sam ih iz mašine za pranje sudova“, priznaje ona, pre nego što kaže da je želela da ih upotrebi „da ubije Džona i mamu sa njima, i tatu“.
Noževi su nestali, prema rečima gospođe Tenent, nakon što je Bet već otvoreno izjavila da želi da ubije svog brata i nakon što je uhvaćena kako mu više puta udara glavom o betonski pod.
Kako je Bet uspela da se izvuče i gde je danas?
Uz pomoć intenzivne terapije, Bet je vremenom uspela da promeni svoj emotivni obrazac i nastavila život daleko od mračnog početka svog detinjstva.
Danas je Bet Tomas nagrađivana medicinska sestra, specijalizovana za rad u neonatalnim jedinicama. Drži predavanja o poremećajima vezivanja i pomaže roditeljima da razumeju decu koja prolaze kroz emocionalne teškoće.
U jednom intervjuu iz 2016. godine, Bet je poručila:
"Nije vaš prošli život taj koji vas definiše, već to šta odlučite da uradite sa svojom budućnošću."
Dodala je da deca sa poremećajima vezivanja žele bliskost, ali da često ne znaju kako da je prihvate.
"Ponašanja koja izgledaju buntovno zapravo su pokušaji deteta da se zaštiti. To su deca koja su bila povređena dok su bila potpuno bespomoćna. A roditeljima je potrebno mnogo strpljenja, ljubavi i podrške."
