Ono kroz šta nijedna majka ne bi trebalo da prođe jeste traženje ćerke po bordelima. Pa ipak, za Suzan Trimarko, to je bio jedini preostali put.
2002. godine, u San Migel de Tukumanu, život je tekao kao i uvek, jednostavan, predvidljiv, sastavljen od komšijskih glasina i vrata koja se otvaraju i zatvaraju. Ali jednog dana, vrata kuće Trimarko su se zatvorila i nikada se više nisu otvorila.
Marija de los Anđeles Veron, poznata i kao „Marita“, dvadesettrogodišnjakinja, mladalačkog osmeha koji je govorio o budućnosti, izašla je na lekarski pregled i nikada se nije vratila. Od tog trenutka vreme je promenilo smer. Više nije teklo napred. Ulazilo je, poput sečiva, u majčino srce.
Kada je Suzan otišla u policiju, sve što je zatekla bili su zidovi. Ravnodušnost, sumnja, hladnoća. Rekli su joj da je možda njena ćerka pobegla, možda je sama izabrala da nestane. Ali majka to oseća. Nit koja je vezuje za dete nikada ne miruje. I Suzan je shvatila da iza te tišine postoji senka veća od straha - trgovina ljudima.
Zato je uradila ono što se niko ne bi usudio. Počela je da istražuje. Ulazila je u bordele na severu Argentine pretvarajući se da je regruter. Nije imala oružje. Nije imala zaštitu. Imala je samo očajničku snagu majke koja traži. I ono što je videla ranilo ju je zauvek.
Zarobljene devojke, neke jedva u tinejdžerskim godinama. Tela obeležena narkoticima, pretnjama i tišinom. Oči koje su zaboravile šta je svetlost. Mnogi su joj rekli da su videli Maritu, kako prolazi, izgubljena, pomerana kao predmet sa mesta na mesto. Ali svaki put kada bi Suzan stigla, njene ćerke više nije bilo.
Međutim ona nije stala sa potragom, jednostavno nije mogla. Tokom godina uspela je da oslobodi više od 150 devojaka. Svima im je pružila krevet, brigu, razgovor, šansu da ponovo žive. Tada je njena borba postala javna.
Godine 2007. osnovala je Fondaciju Marija de los Anđeles, kako bi zaštitila žrtve i otkrila ono što su u Argentini svi znali, ali malo ko je imao hrabrosti da kaže, saučesništvo policajaca, sudija, zvaničnika.
Zahvaljujući njenom radu, zakon se promenio, a trgovina ljudima je postala federalni zločin. Ali kako je njeno ime raslo, tako su rasle i pretnje, zapalili su joj kuću i na sve načine pokušali su da je zastraše, ipak ona je nastavljala dalje. Sve vreme, dok 2012. nije stiglo suđenje godine.
Trinaest optuženih, uključujući policajce, na apsurdan i skandalozan način, svi su bili izuzeti. Narod se tada pobunio, sudije su smenjene. A godinu dana kasnije, po žalbi, desetoro je osuđeno na do 22 godine zatvora.
Međutim, uprkos svemu, Marita nikada nije pronađena. Možda je ubijena, možda je prodata u inostranstvu, možda je sahranjena u tišini.
Danas, posle više od dvadeset godina, Suzan Trimarko nastavlja da se bori, ima preko sedamdeset godina, ali i dalje vodi fondaciju koja nosi ime njene ćerke. Pomagala je u razbijanju kriminalnih mreža, pratila je stotine žena na njihovom putu ka novom životu. Dobija nagrade, priznanja, aplauze, ali uvek odgovara isto: „Svaka devojčica koju spasem je kao deo Marite vraćen u svet.“
· Reaguj