Nakon 1 poziva znala je da je u nevolji, 2 nedelje kasnije pronašli su njegov napušteni automobil, a od njega ni traga ni glasa: A onda 22 godine kasnije...

Bio je 4. januar 2000. godine – samo dva dana nakon što je osamnaestogodišnji Zeb Vejn Kvin završio smenu u odeljenju elektronike Volmarta u Ešvilu, Severna Karolina – i neko ko se predstavljao kao on upravo je pozvao da javi da je bolestan i neće doći na posao. Koleginica koja se javila na telefon se ukočila, slušalice pritisnute uz uvo, slušajući reči koje su trebale da joj budu poznate, ali nekako nisu bile. Ritam je bio čudan. Ton je delovao šuplje. A ispod izgovora o bolesti, bilo je još nešto: osobina koju nije mogla da imenuje, ali je u dubini duše znala da to nije Zeb.

Ovo je priča o tome šta se dogodilo kada je Zeb Kvin napustio posao da pogleda polovni automobil jedne hladne januarske noći. To je priča napisana karminom i lažima, isprekidana štenetom koje nije trebalo da postoji i telefonskim pozivom koji je došao sa pogrešnog mesta. To je priča o dečaku koji je želeo da uradi pravu stvar i ljudima koji su se pobrinuli da nikada ne dobije priliku.

Dečak kome su svi verovali

Zeb Vejn Kvin je rođen 12. maja 1981. godine u svetu koji je izgledao kao da je stvoren za dobrotu. Sa osamnaest godina, bio je visok 175 cm, sa smeđom kosom i plavim očima koje, kako je njegova majka Deniz Vlahakis kasnije opisala „uvek vide najbolje u ljudima“. Radio je za stalno u odeljenju za elektroniku u Volmartu na Hendersonvil Roud, radeći smene koje su mu pomagale da uštedi novac za budućnost koju je planirao još od srednje škole.

Ta budućnost je imala jasan oblik. Zeb se upisao u program ROTC sa snovima o vojnoj službi – putu koji je zahtevao disciplinu, doslednost i vrstu moralnog kompasa koji se ne savija kada ga niko ne gleda. Njegove kolege su ga poznavale kao pouzdanog. Njegovi prijatelji su ga poznavali kao lojalnog. Njegova porodica ga je poznavala kao dete koje je još uvek nosilo zlatnu ogrlicu koju mu ju je baka poklonila, a Zeb nije bio tip koji skida nešto što je važno.

Imao je ožiljke između domalog i srednjeg prsta na obe ruke od nesreća iz detinjstva koji nikada nisu sasvim zarasli. Nosio je kontaktna sočiva jer su mu bila potrebna da bi jasno video, mada kasnije, kada su pronašli njegov auto, sočiva su nestala – detalj koji će godinama proganjati istražitelje. Imao je poteškoće u organizacionom učenju koje su neke zadatke činile težim nego što je trebalo da budu, ali ga to nikada nije sprečilo da se pojavi, nikada ga nije sprečilo da pokuša, nikada ga nije sprečilo da bude upravo ono što je sebi obećao da će postati.

U noći 2. januara 2000. godine, Zeb je nosio belu majicu sa logom ispod karirane košulje na dugmad, farmerke ili kaki pantalone, i taj zlatni lanac oko vrata. Bio je dva dana u novom milenijumu za koji su se svi brinuli da će se srušiti pod teretom kvarova računara iz perioda 2000. Umesto toga, svet se stalno okretao, a Zeb je nastavio da radi, i ništa u vezi sa tom nedeljnom večeri nije sugerisalo da će mu život potpuno stati.

Poslednji normalan trenutak

U 21:00, 2. januara, Zeb je završio smenu u Volmartu. Fluorescentna svetla prodavnice iza njega. Parking ispred. A tamo je čekao, naslonjen na kamion, Robert Džejson Ovens - kolega koga je Zeb poznavao iz prodavnice i iz povremenih partija bilijara koje su igrali zajedno. Ovens je bio stariji, manje definisan vrstom razmišljanja usmerenog ka budućnosti koje je pokretalo Zebove dane. Ali te noći, imao je nešto što je Zeb želeo: informacije o automobilu.

Micubiši Eklips. Na prodaju u Lesteru, nedaleko od Ešvila. Vrsta nadogradnje koju bi osamnaestogodišnjak sa stalnim poslom i vojnim snovima mogao da opravda. Ovens mu je rekao za to, ponudio se da se odveze i pokaže mu gde se nalazi. Tako su dvojica muškaraca odvojeno napustila parking - Zeb u svom Mazda Protežeu, Ovens je vodio put u svom kamionetu.

U 21:15, nadzorne kamere na obližnjoj benzinskoj pumpi Eblen Sitgo snimile su ih obojicu kako se parkiraju. Snimak prikazuje Zeba i Ovensa kako ulaze u prodavnicu, kupuju sokove, kreću se kroz svakodnevnu koreografiju nedeljnog večernjeg posla. Nije bilo ništa posebno u vezi sa scenom. Ništa što bi sugerisalo da će u roku od sat vremena jedan od ovih ljudi zauvek nestati, a drugi će provesti narednih sedamnaest godina lažući o razlogu.

Napustili su benzinsku pumpu i nastavili da voze. Odvojeni automobili. Ista destinacija. Do negde blizu srednje škole TC Roberson, Zeb je bljesnuo farovima - univerzalni signal za „zaustavljanje“. Ovens je kasnije tvrdio da nije znao zašto. Da ga je Zeb jednostavno zaustavio, uznemiren i urnebesan, govoreći da je primio je poruku na pejdžeru i morao je da uzvrati poziv.

U blizini je bila javna telefonska govornica. Zeb je otišao do nje, podigao slušalicu i obavio poziv koji niko nikada nije uspeo da pronađe. Šta god da je čuo tokom tog poziva, sve je promenilo. Kada se vratio u auto, rekao je Ovens, Zeb je bio „uhapšen“ – reč koju bi Ovens više puta upotrebio u svojoj početnoj izjavi policiji, kao da ponavljanje može da učvrsti laž.

Zeb je rekao Ovensu da mora da otkaže njihove planove. Nešto se dogodilo. Nešto hitno. A onda, u trenutku koji je Ovens opisao kao slučajan, ali će istražitelji kasnije smatrati nemogućim, Zeb je odjurio – i udario otpozadi u Ovensov kamionet.

Izvinio se. Brzo. Očajnički. A onda se odvezao u noć Severne Karoline, zadnja svetla su nestajala iza krivine, vremenski obeleženo nadzornim kamerama i iskazima svedoka u 21:24. To je bio poslednje potvrđeno viđenje Zeba Vejna Kvina živog.

Sati koji su usledili

Ono što se dogodilo u satima nakon što se Zeb odvezao od Roberta Džejsona Ovensa je priča napisana povredama, telefonskim pozivima i tišinom koja vrišti glasnije od reči.

Satima nakon što je Zeb nestao, Ovens se pojavio na hitnom odeljenju bolnice sa prelomljenim rebrima i povredom glave. Rekao je lekarima da je te noći imao drugu saobraćajnu nesreću - nepovezanu nesreću, odvojenu od manjeg sudara od pozadi sa Zebom. Ali kada je policija kasnije proverila, nije podnet izveštaj o nesreći nijednoj lokalnoj službi. Nijedan svedok se nije javio. Nikada nije pronađen fizički dokaz o drugom sudaru.

Povrede su bile stvarne. Objašnjenje nije bilo.

A onda je usledio telefonski poziv - onaj koji je otvorio ovu priču, onaj koji i dalje proganja svakoga ko je čuo za nju. 4. januara, dva dana nakon što je Zeb nestao, neko je pozvao odeljenje za elektroniku Volmarta tvrdeći da je Zeb Kvin. Glas je rekao da je bolestan i da neće doći na posao. Ali kolega koji se javio odmah je znao: ovo nije bio Zeb.

Policija je pratila poziv. Nije došao iz Zebove kuće, niti iz kuće prijatelja, niti bilo kog drugog mesta gde bi nestali tinejdžer logično mogao biti. Umesto toga, poziv je potekao iz Volvoove fabrike u tom području – mesta gde je Robert Džejson Ovens radio svoj drugi posao.

Kada je suočen sa tim, Ovens nije porekao da je pozvao. Priznao je to otvoreno, sa onom vrstom samopouzdanja koje dolazi od toga što je već pripremio laž. Rekao je da ga je Zeb telefonirao i zamolio ga da se javi da je bolestan u njegovo ime – usluga između prijatelja, ništa više. Ali objašnjenje je pokrenulo više pitanja nego što je odgovorilo. Ako je Zeb živ i može da pozove Ovensa, zašto nije mogao da pozove svoje radno mesto? Zašto bi verovao Ovensu da će ga lažno predstaviti? I zašto je kolega koji je poznavao Zebov glas bolje od bilo koga insistirao da poziv uopšte nije zvučao kao on?

Ovens nije imao dobre odgovore. I nakon što je dao svoju početnu izjavu policiji, potpuno je prestao da sarađuje. Angažovao je advokata. Zaćutao je. I dok su detektivi iz Ešvila pokušavali da sklope deliće šta se dogodilo sa Zebom Kvinom, Ovens se vratio svom životu kao da se ništa nije promenilo.

Ali nešto se promenilo. Nešto je oduzeto svetu 2. januara 2000. A dve nedelje kasnije, kada je policija konačno pronašla Zebov napušteni automobil, dokaz te krađe biće napisan karminom na zadnjem staklu - a na zadnjem sedištu, tiho cvileći, sedeće živo biće koje uopšte nije imalo šta da radi tamo.

Otkriće nakon dve nedelje

16. januar 2000. Četrnaest dana nakon što je Zeb Kvin pobegao od Roberta Džejsona Ovensa i nestao u noći. Četrnaest dana njegova majka je podnosila izveštaje, zvala bolnice, vozila se kroz Ešvil sa flajerima koji su prikazivali plave oči i smeđu kosu njenog sina i onu zlatnu ogrlicu koju nikada nije skinuo. Četrnaest dana tišine od svih koji su trebali nešto znati – i zaglušujuća buka od jedne osobe koja je znala sve.

Tada je policija pronašla Zebov Mazda Proteže na parkingu restorana, farovi su još uvek bili upaljeni, akumulator je bio prazan. Vozačevo sedište je bilo podešeno za nekoga nižeg od Zebove visine od 175 cm. Prazne flaše od pića su bile razbacane po unutrašnjosti. Plastični hotelski ključ je bio na instrument tabli – ali niko nije mogao da ga prati do bilo kog lokalnog hotela. Jakna je ležala zgužvana na sedištu, tkanina je bila iznošena od tuđih ramena.

A na zadnjem sedištu, samo i uplašeno i previše mlado da bi bilo odbijeno od majke, bilo je crno štene labradora – možda tri meseca staro, sa tamnim očima koje su odražavale zbunjenost koju je svaki istražitelj osećao kada bi otvorio vrata tog auta.

Štene nije bilo Zebovo. Njegova porodica je to odmah potvrdila. Zeb nije imao psa. Nije planirao da nabavi psa. Nikada nije pomenuo da želi štene nikome ko ga je poznavao. Ni jakna nije bila njegova. Nisu ni dlake koje su forenzički timovi sakupili sa sedišta – dlake koje se nisu poklapale sa Zebovim DNK-om, dlake koje su ukazivale da je neko drugi vozio njegov automobil nakon što je nestao.

Ali najjeziviji detalj – slika koja će definisati ovaj slučaj, bilo je ispisano preko zadnjeg vetrobranskog stakla narandžasto-ružičastim karminom.

Par usana. Pažljivo nacrtane, gotovo umetnički, kao da je neko odvojio vreme da oblik bude pravi. A pored tih usana: dva uzvičnika, smela i nepogrešiva, interpunkcija za poruku koju niko nije mogao da pročita.

Šta je to značilo? Da li je to bio potpis? Ruga? Trag koji je ostavio neko ko je želeo da bude uhvaćen — ili neko ko je znao da nikada neće biti? Karmin nije bio brend koji je Zebova majka prepoznala. Stil nije bio onaj koji je Zebova devojka koristila. A simbolika je delovala namerno teatralno, kao da je ko god da je ostavio taj trag želeo da otkriće bude isto toliko uznemirujuće koliko jeste.

Policija je sakupila sve. Štene. Jaknu. Dlake. Ključ hotela. Karmin. Svaki dokaz koji bi mogao da objasni gde je Zeb otišao i ko je vozio njegov auto do tog parkinga i zašto su scenu inscenirali kao zagonetku osmišljenu da muči. Forenzički timovi su danima obrađivali vozilo, podižući otiske, analizirajući vlakna, tražeći jedini konac koji bi mogao da razotkrije misteriju.

Ali automobil nije davao jasne odgovore. Samo još pitanja. Samo još tišine tamo gde je trebalo da bude Zebov glas.

I negde u Ešvilu, Robert Džejson Ovens - koji je bio poslednja osoba koja je videla Zeba živog, koji se javio da je bolestan u Zebovo ime sa radnog mesta na kojem Zeb nikada nije bio, koji se pojavio u bolnici sa neobjašnjivim povredama noći kada je Zeb nestao - odbio je da kaže još jednu reč.

Policija je imala svoje sumnje. Dokazi su ukazivali u jednom pravcu. Ali sumnja nije dokaz, a pokazivanje nije osuda. Bez tela, bez priznanja, bez ijednog fizičkog dokaza koji bi mogao definitivno da poveže Ovensa sa Zebovim nestankom, tužioci nisu mogli ništa da urade osim da čekaju.

Čekanje dugo sedamnaest godina

I u tih sedamnaest godina, slučaj će se ohladiti. Karmin će izbledeti u skladištu dokaza. Štene – koje je usvojio policajac iz istražnog tima – ostarilo bi i na kraju preminulo, noseći sa sobom sve tajne kojima je možda svedočilo te januarske noći. Zebova majka bi ostarila pod teretom neznanja, lice njenog sina zaleđeno sa osamnaest godina na svakoj fotografiji, svakom sećanju, svakoj noćnoj mori koja bi je budila u mraku.

Ali istina ne nestaje samo zato što vreme prolazi. Ona čeka. Ona se gnoji. A ponekad, kada osoba koja je nosi više nego što može da podnese, ona izbije na načine koje niko ne očekuje.

Devojka sa opasnim dečkom

Zvala se Misti Tejlor i imala je devetnaest godina kada je Zeb Kvin odlučio da je treba spasiti.

Upoznali su se samo nekoliko nedelja pre nego što je nestao – u Kvinovom porodičnom restoranu, gde su se razgovori lako odvijali, a stranci postajali prijatelji uz tanjire hrane i one vrste ćaskanja koje se ponekad pretvori u nešto dublje. Misti je imala osmeh koji je ostajao. Zeb je imao srce koje nije moglo da ignoriše kada je neko patio. I prema rečima svih koji su ga poznavali tokom tih poslednjih nedelja 1999. godine, stalno je pričao o njoj.

„Sve o čemu je pričao bila je ta devojka“, kasnije će se prisetiti jedan prijatelj, sećanje je bilo oštro čak i godinama kasnije.

Ali Misti nije bila sama. Imala je dečka po imenu Vesli Smit – čoveka čije se ime vezivalo za reči poput „nasilan“ i „preteći“ kad god bi ljudi govorili o njemu. Zeb je saznao za Smitov tretman Misti i, kao mladić koji i dalje veruju da se svet kreće ka pravdi, odlučio je da joj pomogne. Ponudio joj je prijateljstvo. Podršku. Uho koje će je saslušati kada joj je trebalo da priča o vezi koja ju je gušila.

Smit je saznao. Naravno da je saznao. U gradu veličine Ešvila, tajne ne ostaju dugo zakopane – posebno tajne koje uključuju drugog muškarca koji razgovara sa vašom devojkom.

Pretnje su stigle brzo nakon toga. Smit i njegovi prijatelji su mu jasno stavili do znanja: Zeb mora da se drži podalje od Misti, ili će biti posledica. Jedan od prijatelja Kvinovog oca kasnije je rekao časopisu „Spin“ kako su te posledice zvučale: „Pretili su Zebu da se drži podalje od mlade dame. Kvin i taj momak su se sukobili, i tada je pretnja stigla do Zeba – ono što bi Vesli i neki od njegovih prijatelja mogli da urade“.

Ali Zeb se nije lako uplašio. Imao je osamnaest godina i bio je nepobediv na način na koji su mladi ljudi kada još nisu naučili da svaka priča nema herojski kraj. Stalno je razgovarao sa Misti. Stalno joj je nudio izlaz. Stalno je verovao da će postupanje ispravne stvari nekako biti dovoljno da ga zaštiti od tame koja se skuplja na ivicama njegovog života.

Nije bilo dovoljno. I 2. januara 2000. godine, kada je taj poziv stigao do Zebovog pejdžera – hitan poziv koji ga je naterao da trči do telefonske govornice usred kupovine automobila – praćenje je bilo do lokacije koja je sve te niti povezala na najuznemirujućiji mogući način.

Telefonski poziv niotkuda

Poziv koji je sve promenio došao je iz Klarisa Drajv 704 u Ešvilu - dom Ine Ustič, Zebove tetke po ocu.

Kada je policija pratila poziv, očekivali su jednostavno objašnjenje. Možda je Ustič morala hitno da kontaktira svog nećaka. Možda je postojala porodična hitna situacija. Možda je poruka koja je Zeba učinila dovoljno „unemirenim“ da otkaže svoje planove i udari kamionet Roberta Džejsona Ovensa bila legitimna.

Ali kada su istražitelji pokucali na Ustičova vrata, ona im je rekla nešto što je razotkrilo svako jednostavno objašnjenje koje su konstruisali.

Ona nije obavila poziv. U stvari, te večeri uopšte nije bila kod kuće.

Ina Ustič je objasnila policiji da je 2. januara večerala u kući svoje bliske prijateljice Tamre Tejlor - Mistine majke. I na toj večeri, sedeći oko stola dok je Zeb Kvin primao misterioznu poruku iz Ustičove prazne kuće, bile su prisutne dve osobe koje su imale sve razloge da žele da on nestane iz priče: Misti Tejlor i njen dečko, Vesli Smit.

Slučajnost je bila previše savršena da bi bila slučajna. Previše namerna da bi se mogla objasniti. Zebova tetka - neko sa kim jedva da je imao kontakt - slučajno je bila van kuće baš te noći kada je neko koristio njen telefon da ga namami sa sigurnog mesta. I slučajno se našla sa majkom devojke kojoj je Zeb pokušavao da pomogne da pobegne iz nasilne veze. A ta devojka i njen nasilni dečko su slučajno bili prisutni kada je poziv obavljen.

Ali priča je postala čudnija. Jer kada se Ina Ustič vratila kući te noći, otkrila je da joj je kuća provaljena.

Ništa nije ukradeno. Nisu odnete vredne stvari. Nije bilo znakova tipične provale. Umesto toga, ramovi za slike su bili pomereni. Predmeti su premešteni. Vrsta poremećaja koja je sugerisala da je neko bio tamo - neko ko nije bio zainteresovan za krađu, već za nešto sasvim drugo. Neko kome je bio potreban pristup telefonu. Neko ko je znao da Ustič neće biti kod kuće. Neko ko je želeo da pošalje poruku koja bi odvukla Zeba Kvina od Roberta Džejsona Ovensa i uvukla ga u zamku.

Policija je ispitivala i Misti Tejlor i Veslija Smita. Oboje su negirali bilo kakvu umešanost u Kvinov nestanak. A bez fizičkih dokaza – bez priznanja, bez svedoka, bez ičega značajnijeg od sumnjivog vremena – istražitelji nisu mogli ništa da urade. Trag se ohladio. Provala je ostala nerešena. A pitanje ko je pozvao Zeba iz kuće njegove tetke visilo je u vazduhu poput dima, vidljivo, ali nemoguće za shvatiti.

Žena u kolima

Dok se policija mučila da poveže tačke između Zeba Kvina, Misti Tejlor, Veslija Smita i tog misterioznog pozivača, svedoci su počeli da iznose detalj koji će godinama proganjati istragu.

Videli su Zebov automobil. Nakon što je nestao. Vozio ih je kroz centar Ešvila neko ko definitivno nije bio Zeb.

Par je kontaktirao policiju da prijavi viđenje, njihov opis je bio dovoljno precizan da su istražitelji zamolili da sarađuju sa crtačem. Dobijena kompozitna slika je prikazivala ženu - mladu, prepoznatljivih crta lica, vrstu lica koja se urezala u pamćenje. Policija je proučila crtež. Uporedila ga je sa fotografijama. Uporedila ga je sa svojim mentalnim katalogom svih povezanih sa slučajem.

I kada su to uradili, shvatili su nešto što je celu misteriju steglo poput omče: kompozit je imao zapanjujuću sličnost sa Misti Tejlor.

Ista Misti Tejlor koja je bila prisutna u kući Tamre Tejlor kada je neko provalio u kuću Ine Ustič i koristio njen telefon da pozove Zeba. Ista Misti Tejlor čiji je dečko pretio Zebu jer joj se previše približio. Ista Misti Tejlor koja je negirala da zna bilo šta o tome šta se dogodilo one noći kada je osamnaestogodišnji dečak odvezao u tamu i nikada se nije vratio.

Ali sličnost nije dokaz. Kompozitni skici nisu fotografije. I bez obzira na to koliko je delova ukazivalo na Tejlora i Smita, fizički dokaz je frustrirajuće nedostajao. Policija nije mogla da ih svrsta u Zebov automobil. Nisu mogli da dokažu da su dodirnuli karmin na zadnjem staklu. Nisu mogli da objasne kako bi došli do tromesečnog šteneta crnog labradora da ga ostave na zadnjem sedištu.

Slučaj je imao osumnjičene. Imao je teorije. Imao je mrežu veza toliko isprepletenu da je povlačenje bilo koje niti izgledalo kao da zateže čvorove negde drugde. Ali ono što nije imao – ono što mu je očajnički bilo potrebno – bio je dokaz.

I tako je istraga stala. Prolazile su godine. Zebova majka je nastavila da traži, deli flajere, zove svakoga ko bi mogao imati informacije. Štene iz automobila je izraslo u odraslog psa u domu policajca koji ga je usvojio, živi podsetnik na misteriju koju niko nije mogao da reši. I negde u Severnoj Karolini, Robert Džejson Ovens je nastavio svoj život, radeći svoje poslove, održavajući svoju priču, odbijajući da kaže ni reč istražiteljima koji su se stalno vraćali na isto pitanje: Šta se zaista dogodilo nakon što je Zeb Kvin udario vaš kamion otpozadi?

Odgovor će doći. Ali tek za sedamnaest godina. I kada bi se konačno pojavio, bio bi obavijen još jednim užasom – toliko brutalnim i besmislenim da bi primorao policiju da iskopa Ovensovo imanje tražeći kosti ispod betona, tražeći dečaka koji je nestao od početka milenijuma.

Ubistva koja su rešila slučaj

17. mart 2015. Petnaest godina nakon što je Zeb Kvin nestao.

Robert Džejson Ovens je uhapšen zbog ubistva – ali ne zbog zločina koji je proganjao policiju Ešvila od 2000. Ovog puta, žrtve su bile Kristi Šen Kod, takmičarka emisije „Fud Netvork Star“, njen suprug DŽ.T. Kod i njihovo nerođeno dete. Svo troje je Ovens ubio u incidentu koji će kasnije opisati kao „nesreću“ – pregazivši trudnicu i njenog muža, a zatim namerno odlučivši da im raskomada tela umesto da pozove pomoć.

Brutalnost zločina šokirala je sve koji su poznavali Ovensa. Ali za detektive koji su petnaest godina pokušavali da dokažu da je ubio Zeba Kvina, hapšenje je bilo nešto sasvim drugo: prilika.

U roku od nekoliko nedelja od Ovensovog pritvora, policija Ešvila je dobila nalog za pretres njegovog imanja u vezi sa Kvinovim nestankom. Dobili su dojavu – jednu od onih tragova za koje se istražitelji mole, ali ih retko dobijaju – o „projektu ribnjaka“ koji je Ovens započeo na svom zemljištu ubrzo nakon što je Kvin nestao. Projekat je brzo napušten, ostavljen nedovršen, prekriven betonom kao da je Ovens iznenada izgubio interesovanje.

Ili kao da je završio ono što je zaista trebalo da uradi.

Kada su timovi za iskopavanje rastrgli taj beton, pronašli su tkaninu. Kožne materijale. Nepoznate tvrde fragmente koji su možda bili kosti. U drugom delu imanja, otkrili su plastične kese napunjene onim što je izgledalo kao mleveni kreč ili praškasta mešavina maltera – supstance koje se koriste za ubrzavanje raspadanja, za brisanje dokaza, za nestanak tela.

Policija nije htela da potvrdi da li su pronašli Zebove ostatke. Istraga je u toku, rekli su. Dokazi se analiziraju. Ali svi su razumeli šta ti materijali sugerišu: da se ispod Ovensove imovine, zakopan pod godinama prljavštine, betona i laži, može nalaziti odgovor na pitanje gde je Zeb Kvin otišao nakon što je jedne januarske noći 2000. godine udario kamion od pozadi.

Konačno optužnica

10. jul 2017. Sedamnaest godina, šest meseci i osam dana nakon što je Zeb Kvin nestao.

Velika porota okruga Bankomb vratila je optužnicu kojom se Robert Džejson Ovens tereti za ubistvo prvog stepena. Policijska uprava Ešvila objavila je saopštenje koje je govorilo mnogo svojim pažljivim formulacijama: „Ova optužnica je rezultat višegodišnjeg istražnog rada i upornosti detektiva policijske uprave Ešvila, kao i kontinuiranog partnerstva sa članovima porodice Kvin i kancelarijom okružnog tužioca okruga Bankomb“.

Godine rada. Godine upornosti. Godine Deniz Vlahakis koja se budi svakog jutra ne znajući gde leži telo njenog sina, godine praćenja tragova koji nikuda ne vode, godine gledanja Roberta Džejsona Ovensa kako slobodno živi dok je njen dečak ostao zamrznut sa osamnaest godina na svakoj fotografiji, svakom sećanju, svakoj noćnoj mori.

Ali sada je postojala optužnica. Optužba. Pravni mehanizam pravde konačno je radio nakon sedamnaest godina odugovlačenja.

Ovens je već služio ono što se merilo u doživotnu kaznu za ubistva porodice Kod - između šezdeset i sedamdeset pet godina bez mogućnosti uslovnog otpusta. Slučaj Kvin ne bi promenio njegovu slobodu; on bi u svakom slučaju umro u zatvoru. Ali bi uradio nešto važnije: dao bi ime onome što se dogodilo. Rekao bi legalno, zvanično da je Zeb Vejn Kvin ubijen. Da njegovo odsustvo nije bio izbor ili nesreća. Da mu je neko namerno oduzeo život.

Ipak, dokazivanje ubistva van razumne sumnje bez tela jedan je od najtežih izazova u krivičnom gonjenju. Tužioci su imali fragmente ispod betona. Imali su sumnjiv tajming. Napustili su ribnjak odmah nakon što je Kvin nestao. Imali su Ovensove laži o telefonskom pozivu, njegovim neobjašnjivim povredama, njegovom odbijanju da sarađuje.

Ali nisu imali ostatke koje bi mogli definitivno identifikovati kao Zebove. Nisu imali svedoke samog ubistva. Nisu imali neosporni dokaz koji bi osigurao osuđujuću presudu.

Suđenje je više puta odlagano - prvo zbog promena u osoblju, zatim zbog ograničenja zbog COVID-19 koja su obustavila suđenja porotnicima širom Severne Karoline. Meseci su postali godine. Slučaj koji je već čekao skoro dve decenije čekao je duže. A onda, u julu 2022. godine, Ovensovi advokati su se obratili okružnom tužiocu sa predlogom: sporazum o priznanju krivice.

Ono što je Ovens ponudio u zamenu za smanjenje kazne bila je priča. Narativ koji je sve objašnjavao, a istovremeno je zgodno svaljivao krivicu na nekoga ko nikada ne bi mogao biti krivično gonjen. A ono što je rekao, kada je konačno prekinuo svoje dvadeset dve godine dugo ćutanje, bilo je nekako i komplikovanije i užasnije nego što je iko zamišljao.

Priča koju je Ovens ispričao

Prema iskazu koji je Robert Džejson Ovens dao istražiteljima 2018. godine – četiri godine pre nego što će konačno priznati krivicu – ubistvo Zeba Kvina uopšte nije bio njegov zločin.

Bio je zločin njegovog ujaka. Čovek po imenu Volter „Džin“ Ovens, koji je zgodno umro 2017. godine, samo nekoliko meseci pre nego što je podignuta optužnica za ubistvo.

Robertova priča je tekla ovako: Vesli Smit, ljubomoran i nasilan zbog Zebove veze sa Misti Tejlor, angažovao je Džina Ovensa da ubije tinejdžera koji nije prestajao da pokušava da spase njegovu devojku. Džin je orkestrirao ceo plan, koristeći Roberta kao nesvesnog saučesnika. Odlazak u Lester radi kupovine automobila bio je namešten. Poziv iz kuće Ine Ustič bio je mamac. A kada su se Robert i Zeb sreli nakon tog misterioznog telefonskog poziva, Džin je čekao u Nacionalnoj šumi Pisga sa puškom kalibra .22.

Džin je pucao u Zeba. Raskomadao mu je telo. Spalio ostatke. I Robert – šokiran, prestravljen, umešan samo svojim prisustvom – pomogao je svom ujaku da prikrije zločin. Zato se Robert pojavio u bolnici sa prelomljenim rebrima i povredom glave: ne od druge saobraćajne nesreće, već od nasilja te noći u šumi. Zato je dva dana kasnije javio da je Zeb bolovao: zato što mu je Džin naredio da to uradi, da kupi vreme. Zato je sedamnaest godina odbijao da sarađuje sa policijom: zato što je priznavanje bilo kog dela istine značilo priznavanje cele istine.

To je bila priča koja je sve objašnjavala. Koja je povezivala Veslijeve Smitove pretnje, misterioznu stranicu, Robertove povrede, telefonski poziv, godine ćutanja. Bila je to priča koja se uklapala u dokaze, dok je krajnju krivicu svaljivala na mrtvog čoveka koji se nikada neće suočiti sa suđenjem.

A tužioci nisu verovali ni reči toga.

Ali verovanje i dokaz su različite valute na sudu. Fizički dokazi koji direktno povezuju Roberta sa Zebovom smrću ostali su posredni. Džin Ovens je bio mrtav i nije mogao da potvrdi ili porekne priču. Vesli Smit nikada nije bio optužen, nikada nije bio definitivno povezan ni sa jednom zaverom za ubistvo po narudžbini. Bez Zebovog tela, bez svedoka, bez tog poslednjeg neospornog dokaza, izvođenje slučaja na suđenje bilo je kockanje.

Sudnica dvadeset dve godine kasnije 25. jul 2022.

Sudnica u okrugu Bankomb bila je puna ljudi koji su čekali više od dve decenije na ovaj trenutak - novinara koji su izveštavali o slučaju otkako je Zebova Mazda pronađena sa štenetom na zadnjem sedištu, istražitelja koji su karijere proveli jureći tragove koji su isparavali poput jutarnje magle i članova porodice koji su ostarili dvadeset dve godine dok je njihov dečak ostao zamrznut sa osamnaest godina na svakoj fotografiji.

Robert Džejson Ovens sedeo je okružen svojim dvojicom iskusnih advokata za odbranu od prekršaja, Viki Džejn i Šonom Deveroom - udruženim parom poznatim po svojoj veštini u rešavanju nemogućih slučajeva. Današnji postupak nije bio o krivici ili nevinosti u tradicionalnom smislu. Sporazum o priznanju krivice postignut je mesecima ranije, pregovarano u tihim prostorima gde tužioci procenjuju šanse, a advokati odbrane procenjuju šta se može spasiti iz ruševina.

Okružni tužilac Tod Vilijams je dao ponudu. Ovens ju je prihvatio. I sada, nakon sedamnaest godina odlaganja optužnice uzrokovanih promenama u osoblju i pandemijom koja je obustavila suđenja porotnicima širom Severne Karoline, pravni sistem je konačno bio spreman da izgovori ime Zeba Kvina u rečenici koja je sadržala reč „ubijen“.

„Sud će prihvatiti priznanje krivice“, objavila je sudija Višeg suda Žaklin Grant, a njen glas je nosio težinu pravne konačnosti kojoj je dvadeset dve godine istrage težilo.

Robert Džejson Ovens se izjasnio krivim za saučesništvo u ubistvu prvog stepena nakon zločina. Ne za sam zločin, pažljivo su naglasili njegovi advokati. Ne za povlačenje okidača. Ne za rasparčavanje tela. Samo za pomaganje nakon toga. Samo za prikrivanje. Samo za saznanje šta se dogodilo i za ćutanje više od dve decenije dok je majka tražila kosti svog sina.

Kazna: od dvanaest i po do petnaest i tri četvrtine godina zatvora. To bi se istovremeno odvijalo sa efektivnom doživotnom kaznom koju je Ovens već služio za ubistvo Kristi i DŽ. T. Koda i njihove nerođene bebe. Sudija Grant je jasno izjavio ono što su svi u sudnici već znali: Ovens će verovatno provesti ostatak života iza rešetaka.

Ali te godine nisu bile razlog zašto su se ljudi okupljali. Došli su zbog nečeg vrednijeg od dodatne zatvorske kazne. Došli su zbog istine - ili barem bilo koje njene verzije koju je Robert Džejson Ovens bio spreman da ispriča.

Priča kojoj niko nije verovao

Preko svojih advokata, Ovens je ponovio iskaz koji je dao istražiteljima 2018. godine - narativ koji je svu krivicu svaljivao na njegovog ujaka Džina, čoveka koji je zgodno umro 2017. godine, samo nekoliko meseci pre nego što je podignuta optužnica za ubistvo.

Advokat Šon Devero je objasnio da je Ovens podvrgnut poligrafskom testu gde je direktno pitan: Da li je bio svedok kako Džin Ovens puca i ubija Zeba Kvina? Njegov odgovor je bio da. I prema Deverou, njegov klijent je prošao test - iako su svi u toj sudnici razumeli da rezultati poligrafa nisu prihvatljivi na sudu upravo zato što je njihova pouzdanost u najboljem slučaju upitna.

Ali ovo nije bilo suđenje sa porotom. Pravila su bila drugačija. I u ovom prostoru, Ovensovi advokati su mogli slobodno da iznesu priču koju je njihov klijent želeo da se ispriča.

Viki Džejn je to metodično izložila: Ovens se sastao sa detektivima iz Ešvila i rekao im da je Džin ubio Zeba u eksperimentalnoj šumi Bent Krik, a zatim spalio njegove ostatke. Džejson je pitao svog ujaka zašto je pucao u dečaka. Džinov odgovor, prema Ovensovoj verziji: ljubavni trougao. Zeb je bio zaljubljen u Misti Tejlor. Njen dečko Vesli Smit je bio ljubomoran i nasilan. Džin je poznavao Smita i zamoljen je da „nešto uradi“ da drži Kvina podalje od nje.

Lek, kako je Ovens tvrdio, Džin je izabrao, bilo je ubistvo. Ali sam Džejson nije igrao nikakvu ulogu. Samo je bio svedok toga. Samo je pomogao u čišćenju posle. Samo je ćutao dvadeset dve godine jer - implikacija je visila neizrečena - šta je drugo mogao da uradi?

Skepticizam okružnog tužioca Toda Vilijamsa jedva je bio prikriven. Tužioci nisu verovali Ovensovom iskazu. Ali sudija Grant je priznao surovu realnost sa kojom se država suočava: bez jakih fizičkih dokaza koji direktno povezuju Roberta Džejsona Ovensa sa Zebovom smrću, obezbeđivanje osude za ubistvo od strane porote bilo bi izuzetno teško.

Pretrage Ovensove imovine dale su tkaninu, kožne materijale i nepoznate tvrde fragmente. Policija je iskopavala projekat ribnjaka koji je Ovens započeo i napustio ubrzo nakon što je Kvin nestao. Razbili su beton. Analizirali uzorke zemljišta. Doveli su pse za leševe i forenzičke specijaliste.

Ali nisu pronašli Zeba.

Na osnovu Ovensovih izjava, istražitelji su sproveli opsežne pretrage u eksperimentalnoj šumi Bent Krik - blokirajući šumske puteve, tretirajući popularno planinarsko područje kao aktivno mesto zločina, prateći svaki detalj koji je Ovens dao o tome gde je Džin navodno spalio Kvinovo telo. Nedeljama su tražili. Nedeljama su iskopavali. Nedeljama su se molili za prodor koji bi Zeba vratio kući.

Nisu pronašli ništa.

Nikakvih ljudskih ostataka. Nikakvih dokaza koji potkrepljuju Ovensovu priču. Samo drveće, zemlja i odjek laži koje bi mogle da sadrže fragmente istine ili bi mogle biti samo poslednja manipulacija čoveka koji je dokazao da je sposoban za užasno nasilje.

Pre nego što je sudija Grant prihvatio priznanje, Deniz Vlahakis je ustala da se obrati sudu.

Dvadeset dve godine. Toliko je čekala da čuje da neko zvanično kaže da joj je sin ubijen. Dvadeset dve godine podnošenja prijava o nestalim osobama koje nisu nikuda vodile. Dvadeset dve godine deljenja letaka sa Zebovim licem - plave oči, smeđa kosa, zlatna ogrlica - ljudima koji nisu mogli da pomognu. Dvadeset dve godine buđenja bez saznanja gde mu leži telo, da li su životinje razbacale njegove kosti, da li je kiša sprala poslednje tragove dečaka koga je odgajila da vidi najbolje u ljudima.

Detalji njene izjave nisu bili široko objavljeni, ali slika nje kako stoji u toj sudnici – emitovanoj na novinskim stanicama Severne Karoline – govorila je sve što reči nisu mogle da prikažu. Tuga koja je prerasla u nešto teže od tuge. Iscrpljenost koja je proizašla iz dve decenije potrage. I možda, ispod svega toga, delić olakšanja što je bar sada postojalo pravno priznanje: Zeb Vejn Kvin je ubijen.

Okružni tužilac Vilijams je naglasio da je sporazum o priznanju krivice opširno razmatran i sa Deniz i sa Zebovom sestrom, Brendi Kvin, i da su ga one unapred odobrile. „Istražitelji i kancelarija tužioca su se uvek nadali da će se otkriti više činjenica i detalja u vezi sa Zebovim nestankom“, naveo je Vilijams u svojim zvaničnim napomenama. „Iako možda nikada nećemo saznati punu istinu ovih godina nakon Zebovog nestanka, moje saučešće je sa porodicom i svima koji su zbog toga patili.“

Izjava je završena zahtevom koji je zvučao gotovo kao molitva: „Nadam se da će svako ko želi da senzacionalizuje današnju molbu poštovati želju porodice za mirom i privatnošću.“

Ali mir i privatnost je teško održati kada toliko pitanja ostaje bez odgovora.

Misterije koje traju

Sporazum o priznanju krivice je pravno utvrdio da je Zeb Kvin ubijen, ali nije objasnio gotovo ništa o detaljima koji su proganjali ovaj slučaj dvadeset dve godine.

Crno štene labradora. Staro tri meseca. Pronađeno u Zebovom autu dve nedelje nakon što je nestao. Niko - ni Ovens, ni njegovi advokati, ni istražitelji - nikada nije objasnio odakle je taj pas. Ko ga je doveo? Zašto? Da li je to bilo zamišljeno kao distrakcija, crvena haringa da se policija pošalje u potragu za odgajivačima štenaca umesto za ubicama? Ili je to bio jednostavno bizaran detalj u slučaju koji je već prepun neobjašnjivih elemenata? Štene je proživelo svoj život u domu policajca koji ga je usvojio, a kada je godinama kasnije umrlo, ponelo je te odgovore sa sobom.

Trag karmina. Nacrtane usne i dva uzvičnika ispisana preko zadnjeg vetrobranskog stakla narandžasto-ružičastim karminom. Da li je to bio potpis koji je ostavila misteriozna žena koju su svedoci videli kako vozi Zebov automobil kroz Ešvil? Da li je to bila Misti Tejlor, kako je sugerisala kompozitna skica? Ili je to bio neko sasvim drugi - osoba čija uloga u ovoj tragediji nikada nije otkrivena? Karmin se nalazi negde u ormariću za dokaze, sačuvan, ali besmislen bez konteksta.

Žena u automobilu. Više svedoka je prijavilo da je videlo mladu ženu kako vozi Kvinovu Mazdu nakon što je nestao. Napravljena je kompozitna skica. Ličila je na Misti Tejlor. Ali Tejlor nikada nije optužena, nikada nije definitivno smeštena u to vozilo, nikada nije pravno povezana sa Zebovom smrću. Ako je Ovensova priča istinita - ako je Džin Ovens ubio Zeba u šumi Bent Krik - ko je onda vozio automobil posle? I zašto?

Provala u kuću Ine Ustič. Neko je ušao u kuću Zebove tetke 2. januara 2000. godine, dok je ona bila na večeri sa Tamrom i Misti Tejlor i Veslijem Smitom. Neko je pomerio ramove za slike, ali nije ukrao ništa vredno. Neko je koristio svoj telefon da pošalje Zebu poruku dovoljno hitnu da ga natera da odustane od kupovine automobila. Ako je taj neko bio Džin Ovens, kao što Džejsonova priča implicira, kako je Džin znao da Ustič neće biti kod kuće? Kako je znao njen broj telefona? Kako je znao da će Zeb odgovoriti na poruku sa te konkretne adrese?

Povrede. Ovens se pojavio na hitnom odeljenju bolnice nekoliko sati nakon što je Zeb nestao sa prelomljenim rebrima i povredom glave. Tvrdio je da je doživeo drugu saobraćajnu nesreću, ali nikada nije podnet izveštaj o nesreći. U svom kasnijem iskazu, rekao je da su povrede nastale usled nasilja te noći u šumi. Ali ako je bio samo svedok, kako tvrdi, zašto je povređen? Šta se dogodilo u toj šumi što ga je ostavilo povređenog, ali živog, dok je Zeb Kvin upucan, raskomadan i spaljen?

Na ova pitanja nema odgovora. Verovatno nikada neće. Džin Ovens je mrtav. Vesli Smit nikada nije optužen. Misti Tejlor nikada nije javno govorila o slučaju. I Robert Džejson Ovens – jedina osoba koja tačno zna šta se dogodilo – dao je priču koja objašnjava sve, a istovremeno zgodno osigurava da niko drugi ne može biti krivično gonjen.

Na kraju, nakon dvadeset dve godine istrage, nakon pretresa imanja i šuma, nakon poligrafskih testova i sporazuma o priznanju krivice i sudskih postupaka, evo šta se može navesti kao pravna činjenica:

Zeb Vejn Kvin je ubijen. Sud je to utvrdio van pravnog spora.

Robert Džejson Ovens je bio umešan u prikrivanje tog ubistva. Izjasnio se krivim kao saučesnik nakon zločina.

Zebovo telo nikada nije pronađeno. Uprkos opsežnim pretragama zasnovanim na Ovensovim izjavama, nisu pronađeni ljudski ostaci.

Potpuna istina o tome šta se dogodilo 2. januara 2000. godine možda nikada neće biti otkrivena. Okružni tužilac Vilijams je ovo eksplicitno priznao u svojoj izjavi.

I možda najvažnije: Zeb Kvin bi 2025. godine imao četrdeset četiri godine. Imao bi ispunjen život – možda vojnu službu, ili karijeru izgrađenu na toj stalnoj pouzdanosti koju su njegove kolege pamtile. Možda porodicu. Možda unuke koje bi Deniz Vlahakis mogla da razmazi. Možda budućnost koja nije imala nikakve sličnosti sa onom koju je zamišljao sa osamnaest godina, ali je ipak bila njegova.

Umesto toga, ima dosije slučaja. Kutije sa dokazima. Vesti. Epizode ​​podkasta. I majku koja još uvek ne zna gde da položi cveće, jer nema groba koji bi posetila, nema obeležja koje bi dokazalo da je njen sin postojao osim fotografija koje ga prikazuju zamrznutog sa osamnaest godina zauvek.