Anđela je bila u 4 mesecu trudnoće kad je pozvala verenika i rekla mu reči koje ga i dan danas progone: Nakon toga je nestala, a onda je otkrivena jeziva istina

Poslednje reči koje je Rob Šejfer čuo od žene koju je voleo bile su vikanje njegovog imena.

Rob je bio kod kuće i čuvao svog mlađeg brata kada je telefon zazvonio neposredno pre ponoći. Sedam blokova dalje, Anđela je stajala u telefonskoj govornici ispred prodavnice na uglu Druge ulice i Džeferson ulice. Zvala je samo da razgovara - da poželi laku noć, da podeli sitne detalje svog dana, da čuje njegov glas pre spavanja.

Deset minuta su razgovarali ni o čemu važnom. Onakav razgovor kakav vode vereni parovi kada grade zajednički život i svaki svakodnevni detalj deluje kao dokaz njihove budućnosti. A onda je Anđela pomenula nešto što je izoštrilo Robovu pažnju.

Videla je kamion, zeleni pikap, obišao je blok nekoliko puta. Još nije bila zabrinuta, samo je to primetila na način na koji biste pomenuli čudnu formaciju oblaka ili psa koji laje u daljini - nešto primećeno, ali ne preteće.

Klinton je bio poljoprivredni grad u srcu Misurija, sa jedva preko 8.000 stanovnika, gde su ljudi znali da su njihove komšije i kamioni koji kruže centrom grada obično samo neko izgubljen ili traži parking.

Ali onda se kamion zaustavio. Parkirao se odmah pored telefonske govornice i Anđelin glas se promenio. „Eno jednog tipa koji izlazi“, rekla je Anđela Robu, njen ton se promenio od ležernog do upozoravajućeg. „Izgleda... prljavo. Ima bradu.“

Rob je to mogao da čuje u njenom glasu - još ne paniku, već svest. Taj iskonski instinkt kojem žene uče da veruju kada se nešto čini pogrešnim. Nastavila je da priča, opisujući šta je videla u realnom vremenu dok je Rob slušao sedam blokova dalje, bespomoćan da uradi bilo šta osim da čuje.

Čovek je prošao pored telefonske govornice. Ponašao se kao da će je upotrebiti. Anđela ga je posmatrala, telefon pritisnut na uvo, Robov glas je bio sidro za normalnost na drugom kraju linije.

A onda se sve ubrzalo. Vrisak. Anđelin vrisak. Rob je to jasno čuo kroz slušalicu. Zvuk telefona koji je neko zgrabio. Ispustio. Ljuljao se na metalnom kablu.

„Anđela!“, viknuo je Rob na svom kraju linije, adrenalin mu je skočio, celo telo mu je iznenada bilo naelektrisano zbog pogrešnosti onoga što je čuo.

A onda, kroz haos zvukova – gužve, pokreta, Anđelinog glasa koji se podiže od užasa – čuo ju je kako viče njegovo ime.

„Rob! Rob!“

Nije ga zvala u pomoć. Znala je gde je. Znala je da je sedam blokova daleko. Znala je da ne može da dohvati telefonsku liniju i izvuče je na sigurno. Vikala je njegovo ime jer je u tom trenutku, dok su je grube ruke zgrabile i odvukle od svetlosti prodavnice u tamu iza nje, njegovo ime je bila poslednja reč koju je želela na usnama.

A onda muški glas. Grub. Ležeran. Gotovo zabavljeno. „Ionako nisam morao da koristim telefon“. Veza je prekinuta.

Robova potera za melenim kabionetom

Rob je izašao iz kuće i ušao u auto pre nego što je u potpunosti shvatio šta je čuo. Sedam blokova. To je sve što ga je delilo od Anđele. Sedam blokova u gradu tako malom da biste mogli da ga pređete za pet minuta. Ruke su mu se tresle dok je okretao ključ, a misli su mu jurile kroz ono što je upravo čuo na telefonu - vrisak, njegovo ime, glas tog čoveka.

Ulice centra Klintona u ponoć bile su uglavnom prazne. Nekoliko uličnih svetiljki. Zatvoreni izlozi. Ona vrsta tišine koja je nekada značila sigurnost u malim gradovima u Americi. Robovi farovi su probijali tamu dok je jurio ka Drugoj i Džefersonovoj, ka telefonskoj govornici gde je Anđela stajala pre manje od dva minuta.

A onda je ugledao Pikap zeleni kako juri prema njemu iz suprotnog smera. Njihova vozila su se mimoišla u munjevitom trenutku, i u tom deliću sekunde, Rob je video nešto što će ga proganjati do kraja života. Žena u kamionu, borila se i kroz haos, kroz brzinu, tamu i adrenalin koji mu je preplavio sistem, čuo je nešto od čega mu se krv zaledila.

Anđela ponovo viče njegovo ime iz kamiona: „Rob!“

Nije razmišljao, nije oklevao, okrenuo je auto po sredini ulice i dao gas. Pikap se već udaljavao, zadnja svetla su se udaljavala u noć Misurija, ali Rob je sada bio iza njega, jurio ga je, smanjujući razdaljinu.

Dve milje je jurio taj kamion kroz ulice Klintona. Dve milje očaja, držeći oči uprte u ta zadnja svetla, proračunavajući kako da natera vozilo da se zaustavi, a da ne dovede Anđelu u veću opasnost. Hteo je da ih stigne. Hteo je da izvuče tog vozača iz kamiona i vrati svoju verenicu. Dao joj je obećanje - da će uvek brinuti o njoj - i bio je sedam blokova udaljen kada joj je bio potreban, ali sada je bio ovde, jurio je, hteo je da je spase. A onda mu je menjač otkazao.

Trenutak kada je sve stalo

Zvuk škripe metala o metal, iznenadni gubitak snage. Robov auto je usporavao, kotrljao se pored puta dok su zadnja svetla zelenog pikapa postajala sve manja i manja i konačno nestala iza krivine.

Sedeo je tamo u tišini, rukama i dalje držeći volan, gledajući u prazan put ispred sebe. Dve milje, jurio ih je dve milje pre nego što mu je auto otkazao. Da je menjač izdržao još samo minut, da je mogao da nastavi, da ih je stigao, ali nije...

Kada je ubacio u rikverc da bi se okrenuo i jurio pikap, oštetio je menjač, a da toga nije ni bio svestan. A sada, u najgorem mogućem trenutku, ta šteta ga je koštala svega.

Rob će kasnije policiji reći da često još uvek razmišlja o toj noći. O zvuku Anđele kako viče njegovo ime. O tome kako ju je video u tom kamionu. O škripanju menjača i nestajanju zadnjih svetala i shvatanju da je bio tako blizu da je spase i da to nije bilo dovoljno.

Pozvao je 911 sa mesta gde se njegov automobil zaustavio. Za nekoliko minuta, policijska uprava Klintona je poslala jedinice koje su pretraživale područje, tražeći zeleni pikap sa ženom unutra. Ali Klinton je bila okružena stotinama kilometara ruralnog poljoprivrednog zemljišta Misurija - okružnim putevima i šljunkovitim stazama i beskrajnim mestima za nestanak.

Do zore 5. aprila 1991. godine, Anđela Hamond je nestala.

A Robovo Šejferovo obećanje - da će uvek brinuti o njoj - razbilo se u sedam blokova između njegove kuće i te telefonske govornice.

Potraga za Anđelom

Marša Kuk je primila poziv za koji se svaka majka moli da nikada ne dođe.

Njena ćerka je nestala. Oteta. Svedok - Anđelin verenik - čuo je da se to dogodilo u realnom vremenu i jurio je za vozilom, ali ga je izgubio. Policijska uprava Klintona je tragala. Patrola državnog autoputa Misurija je obaveštena. Svaki raspoloživi policajac je pretraživao područje.

Ali u tim kritičnim prvim satima, kada je svaki minut važan, a nada se još uvek oseća kao realna emocija, nisu pronašli ništa.

Nijedan zeleni pikap koji odgovara Robovom opisu. Nije bilo svedoka koji su videli nešto sumnjivo u blizini Druge i Džefersonove ulice oko 23:45. Nije bilo fizičkih dokaza na telefonskoj govornici osim slušalice koja je visila na kablu, blago se njišući na noćnom povetarcu.

Anđela je jednostavno nestala.

Istraga se brzo odvijala u tim prvim danima. Policija je angažovala timove za pretragu - dobrovoljce iz Klintona i okolnih okruga koji su se rasporedili po poljoprivrednom zemljištu, proveravajući štale i napuštene zgrade i sva mesta gde bi neko mogao da sakrije osobu. Helikopteri su leteli iznad glave, skenirajući odozgo. Jedinice K-9 pratile su mirise koji nisu vodili nikuda.

I tokom svega toga, Rob Šejfer je satima sedeo sa detektivima, opisujući sve što je čuo u tom telefonskom pozivu, sve što je video tokom potere. Zeleni pikap - Ford F-150 iz kraja 1960-ih ili početka 1970-ih. Umetničko delo sa strane – neka vrsta ribe koja iskače iz vode, ona vrsta murala uobičajena među ribarima oko jezera Truman. Bradati čovek koga je Anđela opisala. Zastrašujuća ležernost njegovog glasa: „Ionako nisam morao da koristim telefon“.

Detektivi su zamolili Roba da se podvrgne poligrafskom testu. On je odmah pristao. Surova je realnost slučajeva nestalih osoba je da je partner uvek osumnjičen, posebno kada je poslednji poznati kontakt. Ali Rob nije imao šta da krije. Bio je na telefonu sa Anđelom. Jurio je kamion. Njegova priča je bila dosledna u više intervjua.

Prošao je poligraf. U roku od nedelju dana, potpuno je oslobođen krivice.

„Nikada nisam sumnjala u njega“, kasnije će reći Marša Kuk. „Rob je voleo moju ćerku. Želeo je da je oženi. Nikada je ne bi povredio“.

Ali oslobađanje Roba nije vratilo Anđelu. I kako su se dani pretvarali u nedelje, početni talas podrške zajednice i medijske pažnje počeo je da bledi. Timovi za pretragu su otišli ​​kući. Helikopteri su prestali da lete. Kamere vesti su se spakovale i prešle na druge priče.

Klinton, Misuri, vratio se svom tihom ritmu. Ali život Marše Kuk je stao 4. aprila 1991. i nikada više neće početi.

Obrazac koji se ponavlja

Tri meseca pre nego što je Anđela Hamond nestala, druga žena je nestala pod uznemirujuće sličnim okolnostima. Zvala se Trudi Darbi, bila je dvadesetdvogodišnjakinja, radila je noćnu smenu u prodavnici mešovite robe blizu Maks Krika, Misuri - oko četrdeset milja od Klintona. 19. januara 1991. Trudi je pozvala sina da prijavi sumnjivog čoveka koji se mota ispred prodavnice. Njen sin je požurio tamo, ali kada je stigao samo deset minuta kasnije, prodavnica je bila prazna. Trudi je nestala.

Dva dana kasnije, njeno telo je pronađeno na obali reke deset milja dalje. Bila je dva puta upucana u glavu.

Zatim, oko mesec dana nakon Trudinog ubistva, tridesetogodišnja Šeril En Keni je nestala iz prodavnice mešovite robe u Nevadi, Misuri - otprilike sedamdeset milja od mesta gde je Trudino telo pronađeno. 28. februara 1991. Šeril En je nestala tokom svoje smene. Bez svedoka. Bez dokaza. Nijedno telo se nikada nije pronašlo. Jednostavno je prestala da postoji.

A onda, pet nedelja kasnije, Anđela Hamond je odvučena iz telefonske govornice sedam blokova od kuće svog verenika.

Detektiv Dejmon Parsons iz policijske uprave Klinton odmah je prepoznao obrazac. Tri žene. Tri otmice sa javnih mesta u zapadno-centralnom Misuriju. Sve u radijusu od sto milja. Sve u roku od manje od tri meseca.

„Verujemo da su ovi slučajevi povezani“, rekao je detektiv Parsons medijima. „Verujemo da serijski predator deluje u ovom području“.

Teorija je poslala šokantne talase kroz male poljoprivredne zajednice Misurija. Ovo nije trebalo da se ovde dogodi. Serijske ubice su stvari o kojima čitate, a koje se dešavaju u velikim gradovima, a ne u mestima gde svi znaju svakoga i ljudi i dalje ostavljaju vrata otključana.

Ali dokazi su bili nepobitni. Neko je lovio žene u Misuriju. A Anđela Hamond je postala njegova najnovija žrtva.

Slučaj je predstavljen u „Nerešene misterije“, seriji o istinitom zločinu koja je zaokupila milione gledalaca 1990-ih. Epizoda je uključivala rekonstrukciju te noći - Anđelu kod telefonske govornice, Robovu frenetičnu poteru, kvar na menjaču. Dojave su stizale iz cele zemlje. Istraživane su desetine zelenih pikapa. Nijedan od njih nije bio pravi.

Godine su prolazile. Anđela je ostala nestala. Šeril En Keni nikada nije pronađena. Ubistvo Trudi Darbi je ostalo nerešeno. A teorija o serijskom ubici, iako ubedljiva, nije vodila nikuda.

Sve do trideset godina kasnije, kada je kapetan policije Klintona po imenu Pol Abot pregledao dosijee slučaja i pronašao nešto što su svi propustili.

Pismo koje je uvek bilo tu

Kapetan Pol Abot je proveo decenije u sprovođenju zakona, ali u aprilu 2021. - tačno trideset godina nakon što je Anđela Hamond nestala - i dalje ga je proganjao slučaj.

To je bila ona vrsta misterije koja se uvuče u um detektiva i nikada ne nestaje. Svedok u stvarnom vremenu. Telefonski poziv. Neuspela potera kolima. Trudna žrtva koja je planirala svoje venčanje. Abot je bezbroj puta tokom godina pregledao dosije slučaja, čitajući izjave svedoka, evidencije dokaza i istražne izveštaje, koji su svi vodili do istog frustrirajućeg zaključka: ćorsokaka.

Ali baš ovog dana, dok je Abot sedeo za svojim stolom pripremajući se za tridesetu godišnjicu Anđelinog nestanka, odlučio je da još jednom pregleda dosije. Ne zato što je očekivao da će pronaći nešto novo. Samo zato što je slučaj, posle tri decenije, zaslužio tu pažnju.

Tada ga je video. Dokaz koji je dokumentovan 1991. godine, ali nikada nije u potpunosti istražen. Izveštaj o pretećem pismu poslatom mladoj ženi u tom području - pismo sa poštanskim žigom od 4. aprila 1991. godine. Tačan dan kada je Anđela Hamond oteta.

„Bilo je prilično neverovatno“, Abot će kasnije reći novinarima. Pismo je stajalo u dosijeu slučaja trideset godina. Desetine istražitelja su radile na ovom slučaju. Stotine saveta je praćeno. Nacionalna televizija je objavila priču. I kroz sve to, ovaj dokaz je bio primećen, ali odbačen kao nepovezan.

Ali Abot je video nešto što su drugi propustili.

Pismo nije poslato slučajnoj ženi. Poslato je ćerki poverljivog doušnika - doušnika koji je svedočio u velikom slučaju droge neposredno pre nego što je pismo stiglo. A ime te ćerke bilo je Anđela.

Još jedna Anđela. Isto područje. Isti raspon godina. Isti vremenski period.

I prema svedočenju doušnika, ljudi koje je doušik izdao otkrili su njegov identitet. Uputili su pretnje. Rekli su da dolaze po njegovu porodicu.

Abot se zavalio u stolicu, implikacije su ga preplavile. Trideset godina svi su pretpostavljali da je Anđela Hamond bila meta njene otmice. Da je bila na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, uočena od strane predatora koji je iskoristio priliku. Ta teorija je pokretala svaku istragu, svaki trag, svaku nesanicu provedenu pitajući se zašto bi neko ciljao trudnu dvadesetogodišnjakinju u telefonskoj govornici.

Ali šta ako to uopšte nije bilo slučajno?

Šta ako je Anđela Hamond oteta zato što je neko mislio da je neko drugi?

Ko je bila druga Anđela

Njeno ime nikada nije javno objavljeno - policija i dalje štiti njen identitet čak i danas. Ali priča koju je kapetan Abot otkrio promenila bi sve što su istražitelji mislili da znaju o slučaju.

Ćerka doušnika – nazovimo je Anđela X – živela je u istom kraju kao i Anđela Hamond. Bila je otprilike istih godina, sa sličnim fizičkim karakteristikama. Obe su bile mlade žene sa smeđom kosom koje su se snalazile u malom gradu u Misuriju početkom 1990-ih.

A u aprilu 1991. godine, otac Anđele X dobio je verodostojne obaveštajne podatke da ljudi povezani sa njegovim svedočenjem u slučaju droge aktivno traže načine da ga povrede. Napadaju članove porodice. Slanje poruka nasiljem.

Preteće pismo stiglo je na adresu Anđele X 4. aprila 1991. Poštanski žig je potvrdio da je poslato istog dana. Sadržaj je bio jeziv – konkretne pretnje po njenu bezbednost, reference na saradnju njenog oca sa organima reda, obećanja da će platiti za njegovu izdaju.

Ali Anđela X nije primila pismo do nekoliko dana kasnije, nakon što je obrađeno putem poštanskog sistema. Do tada, Anđela Hamond je već bila izvučena iz telefonske govornice i odvezena u noć Misurija.

„Postojale su zapanjujuće sličnosti“, objasnio je kapetan Abot u intervjuu iz 2021. godine. „Veoma slično. Dve Anđele su izgledale slično. Bile su u istom geografskom području. A vremenska linija – to pismo je poslato istog dana kada je Anđela Hamond oteta – bila je previše značajna da bi se ignorisala“.

Teorija se stopila u nešto i zastrašujuće i logično: Anđela Hamond je bila žrtva pogrešnog identiteta. Neko ko je angažovan ili motivisan da povredi ćerku doušnika tražio je Anđelu koja odgovara opštem opisu koji im je dat. I u noći 4. aprila 1991. godine, pronašli su mladu ženu samu u telefonskoj govornici.

Pogrešnu Anđelu. Ali ipak Anđelu.

To bi objasnilo zašto se otmica činila tako ciljanom – kamion koji je kružio, namerni pristup, samopouzdanje sa kojim ju je čovek zgrabio. To nije bio oportunistički napad. Bio je to pogrešan pogodak.

„Nikada nismo povezali te tačke“, priznao je Abot. „Pismo je bilo u dosijeu. Ali pošto nismo mogli da ga povežemo sa zelenim kamionom koji je Rob video, nismo ga pratili kao održivi trag. Bili smo toliko fokusirani na pronalaženje tog konkretnog vozila da smo propustili širu sliku“.

Anonimni poziv

U aprilu 2021. godine, dok se vest o otkriću kapetana Abota širila kanalima za sprovođenje zakona i na kraju do medija, policijska uprava Klintona primila je telefonski poziv koji je naterao sve u odeljenju da prestanu sa onim što su radili.

Pozivalac je bio anoniman. Muški glas. Nije hteo da se predstavi. Ali je imao informacije o slučaju Anđele Hamond.

Pozvao je da ponovi teoriju o pogrešnom identitetu. Rekao je da je godinama sumnjao na to. A onda je uradio nešto što je nateralo detektive da zgrabe olovke i počnu da pišu što su brže mogli.

Naveo je ime.

„To jedno ime koje smo već istraživali“, rekao je kapetan Abot kasnije novinarima, pazeći da ne otkrije identitet. „Ovaj pozivalac je znao detalje o slučaju koji nisu bili javno poznati. I posebno je pomenuo nekoga koga smo ispitali u našoj originalnoj istrazi.“

Poziv je trajao samo nekoliko minuta. Čovek je rekao šta je trebalo da kaže, dao ime, a zatim – pre nego što je policija mogla da prati poziv ili da ga ubedi da dođe na formalni razgovor – spustio je slušalicu.

„Čoveče, baš bismo voleli da razgovaramo sa tom osobom“, rekao je Abot u svojoj izjavi za štampu. „Ako ste vi taj koji je zvao, molimo vas da nas pozovete ponovo. Potrebne su nam više informacija. Vi biste mogli biti ključ za rešavanje ovog slučaja.“

Ali pozivalac se više nikada nije javio.

Ta anonimna dojava je u centru istrage danas. Neko tamo zna šta se dogodilo sa Anđelom Hamond. Zna ko ju je odveo i zašto. Zna da li je teorija o pogrešnom identitetu tačna. I iz razloga koje nikada nisu objasnili, jednom su kontaktirali da potvrde da su istražitelji na pravom putu – a zatim su ponovo nestali u tišini.

Ko je on bio? Zašto je zvao? I zašto ne poziva?

Robov težak teret

Za Roba Šejfera, otkrića iz 2021. godine nisu donela nikakvu utehu.

Saznanje da je Anđela možda oteta zato što ju je neko pomešao sa ćerkom doušnika nije promenilo fundamentalnu istinu: ona je još uvek nestala. Njihova beba - koja bi se rodila u jesen 1991. - nikada nije udahnula. Venčanje koje su planirali nikada se nije dogodilo. A obećanje koje je Rob dao da će uvek brinuti o Anđeli prekršeno je sedam blokova od njegove kuće.

„Često još uvek mislim na tu noć“, rekao je Rob istražiteljima u naknadnim intervjuima. Tih sedam reči nose težinu tri decenije. Čuti ženu koju volite kako viče vaše ime dok je odvlače. Juriti za vozilom koje je drži. Pokvaren auto u najgorem mogućem trenutku. Proživeti ostatak života znajući da ste tako blizu da je spasete.

Rob je prošao svaki poligrafski test koji mu je policija dala. Oslobođen je sumnje u roku od nedelju dana od Anđelinog nestanka. U potpunosti je sarađivao sa svima. Ali ništa od toga nije izbrisalo krivicu.

Krivica preživelog. Ona koja dolazi od toga što si živeo dok je neko koga si voleo nestao. Od toga što si bio sedam blokova dalje kada si joj bio potreban. Od toga što ti se automobil pokvario tokom potere. Od toga što si čuo njene poslednje trenutke preko telefonske linije, ali nisi mogao da je kontaktiraš preko te veze i izvučeš na sigurno.

U intervjuima, Robov glas se i dalje lomi kada govori o toj noći. Način na koji je Anđela opisala bradatog čoveka. Zvuk padajuće telefonske slušalice. Njeni vrisci. Njegovo ime na njenim usnama. A onda tišina.

„Ionako nisam morao da koristim telefon“.

Te reči – koje je ležerno izgovorio Anđelin otmičar – proganjaju istražitelje koliko i Roba. One sugerišu predumišljaj. Svest. Izjavu nekoga ko je prišao toj telefonskoj govornici ne da bi obavio poziv, već da bi odveo osobu.

Ako je teorija o pogrešnom identitetu tačna, te reči dobijaju još mračnije značenje. Čovek je znao da nije tamo zbog telefona. Bio je tamo zbog Anđele. I mlada žena u toj kabini – trudna u četvrtom mesecu, sa dijamantskim prstenom na prstu, glas povezan sa njenim verenikom sedam blokova dalje – bila je dovoljno blizu.

Maršina potraga

Dok je Rob nosio teret onoga što je čuo te noći, Anđelina majka Marša Kuk nosila je drugačiji teret: neznanje.

Za roditelje nestalih osoba, neizvesnost je posebna muka. Kada neko umre, postoje rituali. Sahrane. Grobovi koje treba posetiti. Mesto gde se donose cveće i izgovaraju reči koje bi voleli da ste rekli dok su bili živi. Ali kada neko nestane – kada jednostavno budu izbrisani sa sveta bez objašnjenja – nema gde da se ide. Nema završetka. Nema tela za sahranu. Nema poslednjeg oproštaja.

Samo pitanja koja se množe sa svakom godinom koja prolazi.

Da li je živa? Da li je mrtva? Da li je patila? Gde je njeno telo? Da li je možda još uvek negde tamo, zarobljena, čekajući spas? Ili je umrla 4. aprila 1991. godine, a ja jednostavno još uvek ne znam?

Marša je provela trideset četiri godine tražeći odgovore na pitanja koja nemaju dobre ishode. Svaki trag je praćen. Svaka dojava je istraživana. Svaka godišnjica je obeležena obnovljenim molbama za informacijama. I kroz sve to, neznanje se svakog dana malo više razara.

„Samo želim odgovore“, rekla je Marša novinarima na tridesetu godišnjicu Anđelinog nestanka. Ne „Želim je nazad“. Posle tri decenije, matematika postaje brutalno jednostavna. Anđela bi sada imala pedeset četiri godine. Beba koju je nosila – Robovo dete – imala bi tridesetak godina. Čitav jedan život se odvijao bez njih.

Ali odgovori bi bili nešto. Saznanje bi bilo nešto. Telo za sahranjivanje. Grob za posetu. Potvrda da bi neznanje konačno moglo da se završi.

Teorija pogrešnog identiteta pružila je Marši okvir – razlog zašto je neko možda ciljao njenu ćerku. Ali okviri ne donose završetak. I saznanje da je Anđela možda ubijena zato što je bila pogrešna osoba nekako čini nepravdu još oštrijom.

Živela je. Volela je. Stvarala je život sa Robom, planirala venčanje, spremala se da postane majka. A onda ju je neko pomešao sa nekim drugim, i svemu je došao kraj.

Teorija o serijskom ubici

Dok je pogrešno otkriće identiteta kapetana Abota dominiralo naslovima 2021. godine, druga teorija o nestanku Anđele Hamond opstala je decenijama.

Njegovo ime je Lari Devejn Hol. Serijski ubica koji služi doživotnu kaznu za otmicu i ubistvo, iako istražitelji pravog zločina veruju da bi njegov stvarni broj žrtava mogao biti čak šezdeset osam žena.

Hol je delovao širom Srednjeg zapada 1980-ih i 1990-ih, ciljajući žene u ruralnim područjima. Njegovo omiljeno lovište uključivalo je Misuri, Ilinois, Indijanu i Kanzas - tačno geografsko područje gde su Trudi Darbi, Šeril En Keni i Anđela Hamond nestale u roku od nekoliko meseci.

Vremenska linija se uklapa. Viktimologija se uklapa. I Hol je priznao više ubistava tokom godina, uključujući neke poznate slučajeve poput „Springfildske trojke“ – tri žene koje su nestale iz Springfilda, Misuri, 1992. godine.

Ali postoji jedan kritičan problem sa teorijom o Lariju Holu kada je u pitanju Anđela Hamond.

Hol je uvek vozio kombi. Beli. Bez prozora. Stereotip vozila svakog serijskog ubice. Koristio je taj kombi za prevoz žrtava. Da ih drži. Da sakrije šta radi od javnosti.

Anđela Hamond je oteta u zelenom pikapu Ford F-150 iz kasnih 1960-ih ili ranih 1970-ih, sa umetničkim delima ribe sa strane. Rob ga je video. Jurio ga je dve milje. Čuo je Anđelu kako vrišti iz njega.

Nije bio beli kombi.

Ipak, neki istražitelji nisu potpuno isključili Holovu mogućnost. Možda je te noći pozajmio kamionet. Možda je radio sa saučesnikom koji je posedovao zeleni F-150. Možda detalji kojih se Rob sećao – traumatizovan, u mraku, tokom potere velikom brzinom – nisu bili sasvim tačni.

Telefonska govornica

Ako danas vozite kroz Klinton, Misuri, nećete naći telefonsku govornicu sa koje je Anđela Hamond obavila poslednji poziv.

Telefonske govornice su sada relikvije – stakleni i metalni spomenici vremenu pre nego što su svi nosili računare u džepovima. Raskrsnica Druge ulice i Džeferson ulice izgleda drugačije nego 4. aprila 1991. godine. Poslovi su se promenili. Zgrade su renovirane. Svet je krenuo napred.

Ali za Maršu Kuk, za Roba Šejfera, za istražitelje koji rade na ovom slučaju trideset četiri godine, vreme je stalo na tom uglu. Sve što je važno dogodilo se na nekoliko kvadratnih metara trotoara ispred prodavnice, u rasponu sekundi između Anđelinog opisivanja bradatog muškarca i vikanja imena svog verenika.

Fizički dokazi iz te noći bili su minimalni. Nije bilo otisaka prstiju na telefonskoj govornici koji tamo nisu pripadali. Nije bilo svedoka koji su videli otmicu. Nije bilo bezbednosnih kamera. Samo Robovo svedočenje. Najdetaljniji, najsrceparajući iskaz očevidaca o otmici koji su istražitelji ikada čuli. Čovek koji je razgovarao telefonom sa svojom verenicom kada je oteta, koji je čuo svaki zvuk, koji je jurio za vozilom i video je unutra, koji je vikao njeno ime dok se njegov prenos prekidao.

U većini slučajeva nestalih osoba, istražitelji se bore sa prazninama u vremenskoj liniji. Sati kada niko ne zna šta se dogodilo. Kontradiktorne izjave svedoka. Neizvesnost o tome kada i gde je žrtva poslednji put viđena.

Ali slučaj Anđele Hamond nije imao tu dvosmislenost. Istražitelji su tačno znali kada je odvedena. Tačno gde. Tačno koje je vozilo bilo u pitanju. Imali su opis osumnjičenog: belac, otprilike četrdeset do pedeset godina, prljavog izgleda, bradat. Znali su da vozi zeleni pikap Ford F-150 iz kasnih 1960-ih ili ranih 1970-ih sa umetničkim delom ribe na strani suvozača.

Imali su sve osim jedne stvari koja je bila važna. Nisu mogli da pronađu kamion.

Potraga za zelenim pikapom

U danima i nedeljama nakon Anđelinog nestanka, policija je sa posebnim fokusom pratila trag zelenog pikapa.

Svaki Ford F-150 u regionu koji je odgovarao opisu je pronađen i istražen. Policajci su posećivali radionice za limariju, pitajući da li je neko nedavno prefarbao umetničko delo ribe. Proveravali su kod lokalnih ribara koji su posećivali jezero Truman - ljudi koji bi mogli imati murale na svojim kamionima. Pratili su dojave iz celog Misurija i susednih država o zelenim pikapima primećenim u sumnjivim okolnostima. Stotine tragova. Stotine kamiona. Nijedan od njih nije bio pravi.

Umetničko delo ribe je bilo posebno prepoznatljivo. Rob je bio jasan u svom opisu: bila je to riba koja skače, vrsta amaterskog aerografa ili ručnog slikanja koje su ljubitelji ribolova ponekad naručivali za svoja vozila. Nije profesionalna nalepnica. Nije masovno proizvedena nalepnica. Rad po meri koji bi trebalo da bude nezaboravan za svakoga ko ga je video.

Ali niko u tom kraju nije prepoznao taj opis. Nijedna radionica za limarstvo se nije sećala da ga je ofarbala. Nijedan umetnik se nije sećao da ga je stvorio. Bilo je kao da se kamion materijalizovao posebno da odveze Anđelu Hamond, a zatim nestao nazad u tami koja ga je prizvala.

„Kamion je ključ“, rekao je detektiv Dejmon Parsons novinarima u mesecima nakon otmice. „Ako možemo da pronađemo to vozilo, možemo da rešimo ovaj slučaj“.

Ali kamion se nikada nije pojavio. I kako su meseci postajali godine, istražitelji su počeli da razmatraju druge mogućnosti. Da li je umetničko delo bilo privremeno - nešto što se može oprati ili ukloniti? Da li je kamion uništen ubrzo nakon otmice, zgnječen ili spaljen da bi se eliminisali dokazi? Da li je odvezen van države, daleko od Misurija, gde ga niko ne bi povezao sa nestalom ženom iz Klintona?

Ili - teorija koja je dobila na popularnosti nakon otkrića kapetana Abota 2021. - da li je kamion pripadao nekome povezanom sa narko-klubom.

Slučaj koji je ciljao ćerku doušnika? Neko ko je znao da će otmica pogrešne Anđele privući ogromnu pažnju policije i preduzeo je korake kako bi osigurao da se vozilo nikada ne može pratiti do njih?

Teorija o pogrešnom identitetu pružila je novi kontekst za nestanak kamiona. Ovo nije bio slučajni predator koji bi mogao ponovo da koristi isto vozilo. Ovo je bio ciljani napad - pogrešno izveden kada je pogrešna žena oteta, ali ipak dovoljno profesionalan da kasnije eliminiše dokaze.

Šta se desilo nakon što je Robov automobil stao

Pitanje koje proganja svakoga ko proučava ovaj slučaj je jednostavno i nepodnošljivo: Šta se desilo sa Anđelom Hamond nakon što je Robov menjač otkazao i zeleni pikap nestao iza te krivine?

Da li je još uvek bila živa u tim trenucima? Još uvek bila svesna? Još uvek svesna da ju je Rob jurio, da je pokušao da je spase, da se toliko približio pre nego što mu se automobil pokvario?

Da li je znala, u tim poslednjim trenucima jasnoće, da je oteta greškom? Da je neko mislio da je neko drugi? Da se ​​njen život završava zbog slučaja pogrešnog identiteta, toliko okrutnog da je to nemoguće shvatiti?

Istražitelji su proveli trideset četiri godine pokušavajući da odgovore na ova pitanja bez tela. Bez fizičkih dokaza o tome šta se dogodilo nakon što je kamion napustio gradske granice Klintona. Bez ičega konkretnog osim strašne matematike preživljavanja: svaki dan kada je Anđela ostala nestala smanjivao je verovatnoću da je još uvek živa.

Najverovatniji scenario – onaj koji istražitelji šapuću, ali retko javno iznose – jeste da je Anđela ubijena ubrzo nakon otmice. Da su njena trudnoća, verenički prsten, očajničko vrištanje ubedili njenog otmičara da je napravio katastrofalnu grešku. I da je, umesto da je oslobodi i rizikuje identifikaciju, doneo odluku da osigura da nikada ne može da svedoči.

Gde je sahranio njeno telo je još jedno pitanje bez odgovora. Misuri je ogroman. Ruralan. Pun šuma, jezera i napuštenih imanja gde bi neko mogao da sakrije dokaze. Samo jezero Truman – masivni rezervoar samo nekoliko kilometara od Klintona – ima stotine kilometara obale, od kojih je veći deo nerazvijen.

Timovi za pretragu su nedeljama pretraživali područje nakon što je Anđela nestala. Jedinice K-9, ronilački timovi, volonteri koji su preturali kroz žbunje i proveravali napuštene zgrade. Nisu pronašli ništa.

„Mogla je biti bilo gde“, priznao je jedan istražitelj godinama kasnije. „U roku od trideset minuta od Klintona, postoje bezbroj mesta gde bi neko mogao da sakrije telo. A posle trideset četiri godine, fizički dokazi bi bili minimalni. Možda tražimo kosti. Ili uopšte ništa.“