Šarlin Dauns je rođena u Koventriju 25. marta 1989. godine. Rano detinjstvo provela je u Midlendsu, gde je njena majka, Karen, ostala kod kuće da brine o Šarlin i njenoj braći i sestrama - bratu i dve sestre. Njen otac, Robert, bio je bivši vojnik koji je služio vojsku pre nego što se nastanio u civilnom životu. Radio je razne poslove, u jednom trenutku je radio kao portir da bi izdržavao porodicu.
Kada je Šarlin imala deset godina, porodica je odlučila da se preseli na sever u Blekpul, nastanivši se u terasastoj kući u ulici Bjukenen. Bila je na samo kratkoj pešačkoj udaljenosti od Severnog pristaništa - dovoljno blizu da se čuju zvuci centra grada, ali dovoljno daleko da se održi mirniji tempo stambenog života.
Do 2003. godine, domaćinstvo u ulici Bjukenen uključivalo je Šarlinine roditelje, njenu sestru Beki i njenu baku Džesi. Sa četrnaest godina, Šarlin je bila učenica srednje škole Svetog Đorđa u Martonu, snalazeći se u teškim godinama između detinjstva i odraslog doba.
Kao i mnoge tinejdžere u Blekpulu, privlačio ju je centar grada - Zlatna milja, prodavnice, arkade. Bilo je to mesto koje je delovalo veće i uzbudljivije od mirnijih ulica u kojima je živela, mesto gde se mogla osećati nezavisno.
Prijatelji su Šarlin opisali kao otvorenu i društvenu, nekoga ko je lako sklapao prijateljstva i kome je bilo prijatno da razgovara sa novim ljudima. Bila je duhovita, lojalna i zaštitnički nastrojena prema onima do kojih joj je stalo. Ali Šarlinin porodični život nije bio bez izazova.
Porodica je bila poznata socijalnim službama u Koventriju i Volsalu zbog zabrinutosti za zaštitu dece. U Blekpulu, agencije su beležile prijave o nasilju u kući, nedostatku nadzora i incidentima koji su izazivali zabrinutost zbog potencijalne seksualne eksploatacije.
Sama Šarlin je bila u teškoj fazi. Izbačena je iz škole i pokušavala je da pronađe svoje tlo, više nije bila dete, ali nije bila ni sasvim odrasla osoba. U mesecima koji su prethodili novembru 2003. godine, njena porodica je primetila da brzo odrasta. Više se fokusirala na svoju odeću i izgled i često je pričala o starijim prijateljima.
Prvog novembra 2003. godine, dan posle Noći veštica, Šarlin se obukla u crni džemper sa belim dijamantima i crne pantalone sa šljokicama i tri pruge na donjem delu. Ona i Beki su krenule u grad da obave kupovinu pre nego što svrate u Mekdonalds na večeru.
Oko 18:45, sestre su naletele na svoju majku, Karen, u Čerč ulici. Karen je delila flajere za indijski restoran u kome je radila. Kratko su popričale pre nego što je Beki rekla da ide kući. Šarlin je rekla majci da će se naći sa prijateljicama, Natali i Natašom. Koristila je obližnju telefonsku govornicu da ih pozove, a zatim je čekala sa majkom dok nisu stigle. Karen je posmatrala kako Šarlin i njene prijateljice odlaze ka Zimskim vrtovima. To je bio poslednji put da je videla svoju ćerku.
Ono što je počelo kao obično veče u gradu sada je bio početak potrage koja će progutati ne samo njenu porodicu, već i ceo grad...Prošlo je više od 20 godina otkako je četrnaestogodišnja Šarlin Dauns nestala u Blekpulu. Poslednji put snimljena na kamerama za video nadzor u subotu uveče 1. novembru 2003. godine, Šarlin još uvek nije pronađena, a istina o tome šta joj se dogodilo ostaje nerešena.
Nikola Torp, glumica, spisateljica i voditeljka, koja je odrasla u gradu, opisuje Šarlinin nestanak, koji se smatra ubistvom, kao „ranu za Blekpul“. Tokom poslednjih nekoliko decenija, slučaj je bio zamagljen glasinama, krajnje desničarskom retorikom i policijskim propustima.
Mnogi u gradu, kaže ona, i dalje veruju da su dvojica muškaraca kojima je prvi put suđeno 2007. godine i kojim je naloženo ponovno suđenje, koje je potom propalo usred „ozbiljnih sumnji“ u dokaze – prošli nekažnjeno za ubistvo. To samo po sebi, kaže ona, predstavlja prepreku za otkrivanje ko je zaista odgovoran.
Na tom suđenju, tvrdilo se da su muškarci uklonili Šarlinino telo tako što su je pretvorili u meso za ćevape. To je bila priča koju je Torp pamtila iz svojih tinejdžerskih godina u Blekpulu. „Bila je to samo ta sočna, šokantna priča o kojoj su ljudi pričali jedni drugima, 'ćevap devojka'“, kaže Torp. Pre nekoliko godina, Torp je odlučila da proveri priču da vidi da li je istinita i bila je besna što je Šarlin svedena na tako jezivu priču, komad mesa.
Bilo je i drugih elemenata Šarlinine priče koji su je užasnuli. Uporni rasistički narativ oko dvojice muškaraca sa Bliskog istoka kojima je suđeno (kasnije će im biti dodeljena odšteta za nezakonito zatvaranje). Da postoje dokazi da je Šarlin možda bila žrtva gradskih bandi, ali je mogla biti meta i zlostavljača bliže kući. Da krajnje desničarski antagonisti nastavljaju da kapitalizuju na nestanku Šarlin. (U januaru je Ilon Mask retvitovao objavu o Šarlin, u kojoj je ponovljena priča o ćevapima, uključujući imena dvojice optuženih muškaraca, koja je pregledana više od 5,7 miliona puta.) I najgore, nije bilo pravde.
Torp, poznata po ulozi Nikole Rubinštajn u seriji „Coronation Street“, ima istoriju kampanje za prava žena. Dok je 2016. godine radila kao privremena radnica za računovodstvenu firmu PwC, poslata je kući jer je odbila da nosi visoke potpetice; pokrenula je peticiju, koju je potpisalo više od 150.000 ljudi, i pojavila se pred odborom za izbor u Domu naroda kako bi istakla seksističke zahteve za oblačenje.
Nakon svog zastrašujućeg iskustva kada ju je na internetu pratio muškarac koji je osuđen na zatvorsku kaznu zbog tog prekršaja 2023. godine, Torp se zalagala da se žrtvama omogući da im se saopšti identitet njihovih pratilaca, promena koju je vlada objavila krajem prošle godine. Ako je već radila na nečemu o Šarlin Dauns, pomislila je, moralo je da ima kampanjski prizvuk.
Klasa je uticala na naslove u štampi bila je ubeđena, Da li bi devojku iz srednje klase nazvali „kebab devojkom“? Ne verujem!
Njeno istraživanje dovelo je u kontakt sa Šarlinnom porodicom (uz neke veoma neprijatne razgovore), potencijalnim novim tragovima, policijom, ekstremno desničarskim aktivistima i intenzivnom Fejsbuk grupom usmerenom na otkrivanje istine za Šarlin, iz koje će joj kasnije biti zabranjeno učešće. Smatrala je da programi koji su ranije napravljeni o slučaju ili nisu bili dovoljno dugi da otkriju složenost Šarlinine teške prošlosti i policijske istrage, ili su bili neprijatni i senzacionalistički.
Torp (36) i Šarlin živeli su manje od milje jedna od druge, međutim, koliko se Torp seća, nikada se nisu sreli. Torp se seća postera o nestaloj devojci zalepljenih po gradu, ali gledajući unazad, čak je i ovaj bio pogrešno tretiran. „Poster je bila njena školska fotografija kada je imala 11 godina, pa su ljudi tražili jedanaestogodišnju devojčicu, a ne četrnaestogodišnjakinju.“
Torp i Šarlin su bili slični u nekim aspektima – istih godina, sa zajedničkom ljubavlju prema boj bendu Vestlajf – ali su imali veoma različite živote. Torpova porodica je vodila fabriku u Blekpulu, a njen porodični život je bio stabilan; Šarlinino poreklo je bilo pod nadzorom socijalnih službi, a njen mlađi brat je ubrzo nakon njenog nestanka stavljen na starateljstvo. Koliko je klasa uticala na istragu? Veoma, kaže Torp. „Uznemirava me kada razmišljam o tome, ali nakon što sam pročitala opise devojčica koje su policajci dali u to vreme, bilo je užasno.“ Smatrali su ih „dečjim prostitutkama“ i gorim stvarima. „Šarlin je klasifikovana kao begunkinja i njen nestanak nije shvaćen ozbiljno nekoliko dana.
Dvojica muškaraca koji su se suočili sa suđenjem 2007. godine bili su vlasnik restorana za poneti Ijad Albatiki, optužen za njeno ubistvo, i njegov poslovni partner Mohamed Reveši), optužen da mu je pomogao da se reši njenog tela. Ali prva porota nije donela presudu. Ponovno suđenje sledeće godine je obustavljeno zbog sumnji u dokaze, uključujući tajne snimke koji su navodno bili razgovori Albatikija u kojima se šali da je Šarlin pretvorena u meso za ćevape, iako su bili praktično nečujni. Istraga je još uvek otvorena, a postoji nagrada od 100.000 funti za informacije koje dovedu do osude.
U razgovorima sa Šarlininim roditeljima, pojavljuje se uznemirujuća slika njihovog kućnog života. Torp ima mnogo empatije prema Karen i Robertu Daunsu, koji očajnički traže odgovore, i razgovarali su sa njom, iako Robert jeste bio oštar kada su ga pitali o muškarcima koji su provodili vreme po kući, poznatim kao njegovi „poznanici koji piju“. „Postoji velika složenost oko porodice i njihovog odnosa sa Šarlin, što je zaista nijansirano i uznemirujuće. Oni su i dalje njena porodica“, kaže ona, priznajući njihov razarajući gubitak, „ali oni su bili ljudi koji su mogli da zaustave život kojem je Šarlin bila izložena.“
Oba njena roditelja su ocrnjena u javnosti, a njihov odnos sa Fejsbuk grupom koja je posvećena Šarlininom nestanku je narušen. Ta grupa, kako je Torp opisala, je fascinantna. Ima više od 4.000 članova, održava komemoracije za Šarlin i zaposlila je privatne istražitelje da vode slučaj. Šta Torp misli da ih motiviše?
„Mislim da motivacija dolazi sa dobrog mesta. Vođa grupe je zaista angažovana, strastvena, harizmatična osoba kojoj je očigledno stalo do ovog slučaja i predstavlja svoju vrstu okupljajuće snage.“ Torp priznaje da je na početku bila zavisna od toga. „Kao, 'Da, želim pravdu za Šarlin. Želim da vam se pridružim.' To je postepeno počelo da se urušava i shvatila sam da je ovo pomalo napeto. Bilo je tenzija unutar grupe, ali se takođe postavilo pitanje ko je vlasnik Šarlinine priče?“ Torp kaže da je bila pod pritiskom da podeli svaku informaciju koju je saznala tokom istraživanja. „To je parasocijalni odnos, ali imati parasocijalni odnos sa ovom nestalom devojkom ima nezdrave elemente. Ali mislim da Šarlin predstavlja, za mnoge ljude u toj grupi koji su možda i sami bili žrtve zlostavljanja: 'Ako mogu da dobijem pravdu za Šarlin, mogu da dobijem pravdu i za sebe.' Ne mogu to da poreknem.“
Nikola Torp razgovarala je i sa Šarlininom majkom, Karen Dauns.
Policija je u to vreme saopštila da je Šarlin bila jedna od brojnih devojaka koje su seksualno eksploatisali muškarci koji su radili u grupi restorana za poneti u gradu. Ovog leta, Šarlinina majka, Karen, rekla je da pozdravlja nacionalnu istragu o bandama koje su zlostavljale devojčice. Kao tinejdžerka, Torp je bila svesna da se ulica restorana za poneti smatra opasnom i odavno je znala da ne sme da se mota po tom kraju. „Bilo je to samo neka vrsta 'ne idi tim uličicama'. Kada sam odrasla, shvatila sam da me roditelji štite od nekih delova života u Blekpulu.“
Mnogo se govorilo, ne neopravdano, o zlostavljanju čija je Šarlin, između ostalih devojaka u Blekpulu, navodno bila žrtva grupe radnika restorana za poneti, koji su uglavnom azijskog porekla, ali Torp ističe: „O belim muškarcima koji su zlostavljali Šarlin nije se široko izveštavalo. Ignorisani su.“ To uključuje i čoveka, Reja Manroa, koji je boravio sa porodicom u vreme Šarlininog nestanka i koji je trebalo da bude osuđen za seksualne prestupe nad decom. (Šarlinini roditelji su rekli da u to vreme nisu znali da je Manro seksualni prestupnik.) Možda nije bio jedini, ali Šarlinin otac je rekao da nije bio svestan da je neko od njegovih poznanika pedofili.
Postoji više devojaka, sada žena, koje u to vreme nisu želele da kažu policiji šta se dešava.
Torp smatra da policija u vezi slučaja Šarlin nije radila svoj posao kako treba. Torp je imala sopstveno iskustvo sa policijom koje ju je razbesnelo. Kada je prijavila da je seksualno napadnuta. „U intervjuu, policija ju je pitala: 'Šta si nosila? Koliko si popila? Da li si ranije imala seksualni odnos sa njim?' Sve te stvari vas teraju da se osećate krivim – a ja sam neko ko radi u ovoj oblasti, tako da bih mogla da se zalažem za sebe. To je jedini sistem koji imamo, pa moramo da ga poboljšamo, jer je to jedini način da zatvorimo ove nasilnike.“
Torp je razgovarala sa ženama koje su bile upletene u seksualno izrabljivanje u vreme Šarlininog nestanka, koje su rekle da im je policija koja je vodila istragu rekla da će biti smeštene u starateljstvo ako ne svedoče protiv muškaraca koji su u to umešani. „Žene su očigledno rekle da je ono što su uradile bilo veoma drugačije, ali osećaj koji su stekle od policije bio je isti kao i kod muškaraca koji su ih eksploatisali, a to je da je vaša vrednost zasnovana na onome što možete da učinite za mene.“
Uverenje koje ona i policija dele jeste da postoje dokazi svedoka koji tek treba da budu otkriveni, a koji bi mogli biti ključni, uključujući identitet muškarca za koga se kaže da je dao Šarlini 70 funti na dan njenog nestanka. „U ovom slučaju postoje desetine osumnjičenih, ali postoji i više devojaka, sada žena, koje u to vreme nisu želele da kažu policiji šta se dešava, jer je onima koje jesu bilo prećeno, ili su devojčice ispitivane u prisustvu majke i oca i nisu želele da kažu šta se dešavalo. Možda sada osećaju da mogu da pričaju o tome, bilo da je to sa mnom, policijom, prijateljem, i zapravo, nikada ne ide dalje od toga.“
