Rade je slovio za najlepšeg Crnogorca, nije mogao da odoli ženama, pa se zamonašio i zavladao narodom: Umro je mlad, a majka za njim ni suzu nije pustila

U uvodnom delu životopisa Petra II Petrovića Njegoša krije se priča o dečaku sa kamenitih Njeguša koji je, gotovo nenametljivo, već na samom početku nosio teret velike sudbine. Rođen „kraj ognjišta“, u skromnoj kući Petrovića, kasnije će postati jedan od najvećih duhovnih i državničkih stubova Crne Gore.

Vladika Petar II Petrović Njegoš rodio se 1813. godine „kraj ognjišta” na Njegušima, kao drugi sin Tome Markova Petrovića, najmlađeg brata vladike Petra I, i Ivane Proroković, iz sela Prorokovića. Na 450 strani sabranih Njegoševih pisama u knjizi I iz 1951. godine piše:

Njegoš je na krštenju dobio ime Rafael, ali se zvao Radivoj, a najradije su ga zvali Rade.

Po Vuku Karadžiću njegovo kršteno ime bilo je "Radoje". U narodu je ostalo vladika Rade. Po zavladičenju on se potpisivao samo svojim kaluđerskim imenom — Petar i prezimenom — Petrović: vladika Petar Petrović. Međutim, u narodu nije bio poznat kao vladika Petar nego upravo kao vladika Rade.

Vladikom Petrom narod je nazivao jedino njegovog strica. Njegoš nikada nije upotrebljavao ono II uz Petar, nego je to dodato kasnije, kao i I uz ime njegovog strica, da bi ih razlikovali. Ne zna se tačno zbog čega je uzeo dodatak Njegoš, a ne Njeguš, kao što bi trebalo prema imenu njegovog plemena i najužeg zavičaja. Pretpostavlja se da je to preuzeo od strica vladike Petra, koji je katkad uz svoje prezime dodavao Njegoš, a ne Njeguš.

Rade je proveo detinjstvo u Njegušima. Vladika Petar I, njegov stric, uzeo ga je k sebi 1825. u Cetinjski manastir da ga školuje monah Misail Cvetković Bajkuš i vladičin sekretar Jakov Cek. Tu je Rade napisao svoje prve pesme da zabavlja lokalne glavare i sveštenike. Sredinom te godine, Rade je bio poslat u manastir Toplu kod Herceg Novog, gde mu je starešina manastira Josip Tropović predavao italijanski, matematiku, crkveno pevanje, psaltir i druge predmete. Njegoš je često posećivao službe u obližnjem manastiru Savina. U Topli je ostao do kraja 1826. kada se vratio na Cetinje.

Udario temelje moderne Crne Gore

U vreme kada je Crna Gora više ličila na skup zavađenih plemena nego na jedinstvenu državu, a evropske sile je posmatrale kao daleku provinciju Osmanskog carstva, pojavio se čovek koji je shvatio da narod bez reda, zakona i vođstva ne može opstati. Petar II Petrović Njegoš, pesnik, vladika i državnik, uspeo je da u takvoj haotičnoj stvarnosti postavi temelje moderne Crne Gore.

U zemlji bez jasno utvrđenih granica i gotovo nepostojeće centralne vlasti, on uvodi poreze, uređuje podelu vlasti i ujedinjuje duhovnu i svetovnu moć. Vladao je u epohi koja je tražila ratnike, a ne sanjare — ali je upravo Njegoš pokazao da ponekad najveći državnik nastaje iz čoveka koji istovremeno nosi i pero i mač.

Stav o ženama

Znalo se da ga mantija nije izlečila od slabosti prema ženama za čiju ćud je u "Gorskom vijencu" tvrdio da je prevrtljiva. Sa druge strane, slovio je za veoma zgodnog i markantnog mladića, što su potvrdile brojne pripadnice lepšeg pola.

Evo kako je Njegoš govorio o ženama:

1. Ćud je ženska smiješna rabota.

2. Ne zna žena ko je kakve vjere;stotinu će promijenit vjerahda učini što joj srce žudi.

3. Ništa ljepše nit’ je kada, niti od nje stvorit može.

4. Sve žene su kurve, oprosti majko i ti si žena. (Neki tvrde da je ovu misao izgovorio Napoleon ili Jesenjin)

Smrt u 37. godini

Do 1849. Njegoš je počeo neprekidno da kašlje i uskoro je lekar iz Kotora otkrio da boluje od tuberkuloze. Do početka 1850. bilo je jasno da je njegovo stanje teško. Svestan bolne činjenice da Crna Gora nije imala nijednog školovanog ljekara, u proleće je otputovao u Kotor i sastavio svoj testament. Poslao ga je poštom vicekonzulu Gagiću u Dubrovnik, sa porukom da mu se dokument vrati neotvoren u slučaju da mu se vrati zdravlje. Zatim je krenuo u Veneciju i Padovu, gde je najviše vremena proveo odmarajući i naočigled je uspio da zaustavi svoju bolest. Kašalj mu se vratio poslije osam dana. Napustio je Padovu i vratio se u Crnu Goru u nadi da će mu svež planinski vazduh ublažiti simptome. Proveo je leto 1850. odmarajući se i pišući poeziju. Njegova bolest ga je sprečavala da leži, pa je morao biti držan u uspravnom položaju, čak i u snu. Do novembra 1850. kašalj se stišao i Njegoš je krenuo na još jedan put u Italiju. U Italiju je stigao u januaru 1851. u putovao je kroz Veneciju, Milano, Đenovu i Rim. Posetio je ruševine Pompeja sa Ljubomirom Nenadovićem, a njih dvojica su putovali duž zapadne obale Italije, diskutujući o filozofiji i dnevnoj politici. Ovo putovanje je zabeleženo u knjizi Pisma iz Italije, koju je Nenadović objavio po Njegoševoj smrti.

Dok je bio u Italiji, Njegoš je bio uznemiren vestima o planovima Omer-paše Latasa da napadne Crnu Goru. Planirao je još jednu posetu Sankt Peterburgu da dobije rusku podršku, ali je car odbio da se sastane sa njim. Njegoš se uputio u Crnu Goru na leto, pošto je konsultovao ljekare u Beču. Dok je bio u Beču, sreo je fotografa Anastasa Jovanovića, koji ga je ubijedio da mu pozira u njegovom studiju. Jovanovićev kalotip je jedina poznata fotografija Njegoša. Jovanović je takođe fotografisao grupu perjanika koji su pratili Njegoša na njegovom putu po Italiji, kao i glavare Mirka Petrovića Njegoša i Petra Vukotića. Njegoš se vratio na Cetinje u avgustu 1851, a njegovo zdravlje se brzo pogoršavalo. Preminuo je 31. oktobra, okružen svojim najbližim saradnicima i samo dve nedelje pre svog 38. rođendana.

Poslednje reči

Uoči potonjeg dana, prisutnim senatorima i rođacima Njegoš je rekao:

„Mila braćo moja! Evo sam vam baš došao na ždrijelo vječnoga doma! I viđu da ću umrijet, i teško žalim što ću vas ostavit, e ćah još rad biti dvije godine živjet, i vidjet ćaste kako ćah proslavit Crnu Goru, ali volja Božja ne dade! Ja sam vam sveđer pričao i kaživao kuđ sam išao i šta sam vidio, šta sam radio i šta sam stekao. Ja sam sve ovo činio za dobro i poštenje naše, i koliko sam mogao, svuđe sam vi naredio i napravio da ve neće bit stid. A sad, braćo, poslušajte što ću vi najpošlje reći. Zaklinjem ve Bogom i Svetom Gospođom, držite Pera za gospodara i slušajte Đorđa.

Zeko neka sjedne na moju stolicu, te bude za toga. Vi živite u dogovoru i u ljubavi bratskoj, pa će tako i svi ostali Crnogorci. Ne gonite Brđane, niti ih puštite krvnicima Turcima. Ne nasrćite na ćesarevu zemlju ni na ćesareva čovjeka. Od kokoške do glave, ko ukrade ili nasilice učini u ćesarevu zemlju da se mušketa. Čuvajte se od zlijeh Turaka i š njima gledajte da u miru budete, a ne puštite bogme niko da vas tare. Držite se Rusije i slušajte cara rusiskoga, i biće vam svako dobro. On će vam onu pomoć i unaprijed davat, ako vam je uzbasta uzdržat. Učinio sam tri testamenta: jedan je u Beču, drugi u Peterzburgu, a treći kod konsula u Dubrovniku, i ovoga pošto umrem pročitajte narodu. Još vam preporučujem i amanet predajem: kad umrem, kopajte me na Lovćen kod nove crkve.Preblagi Gospode Bože, preporučujem ti moju dušu i bijedni narod crnogorski!“

I potonja molitva za Crnu Goru i narod kome je bio vladika i gospodar: „Bože i Sveta Trojice pomozi mi! Bože i Sveta Gospođo, predajem ti na amanet Crnu Goru! Sveti arhanđele Mihaile, primi moju grješnu dušu!“

Prije nego je izdahnuo, gospodar Crne Gore je otvorio oči, pogledao oko sebe, uzeo želju od sveta i ostao tako sa otvorenim očima.

Sahranjen je u maloj kapeli na Lovćenu, koju su srušili Austrougari u Prvom svjetskom ratu. Njegovi ostaci su premješteni u Cetinjski manastir, a potom u obnovljenu kapelu 1925. godine. Kapela je uz podršku jugoslovenske vlade 1974. zamenjena Meštrovićevim mauzolejom.

Njegova majka Ivana nije suzu pustila tokom sahrane, pružajući utehu narodu. Ona nije bila majka čitavog stada njegovog, tešila je tužne Crnogorce, hrabrila i primerom uči… Kad ona kao majka srce svoje steže i neće da kuka i plače, kome od nje teže može biti. Znala je majka da je Njegoševa smrt težak udarac za napaćeni narod. Smrti velikih ljudi unose strah i neizvesnost u duše, zato je htela da ih ohrabri, da ih učvrsti, osokoli, da im ponese malo njihove muke iako su joj sigurno i njene bile goleme.

Petar II Petrović Njegoš je na nivou Mitropolije Crnogorsko-primorske kanonizovan, i uveden u red svetitelja kao Sveti Mitropolit Petar Drugi Lovćenski Tajnovidac. Na nivou Mitropolije crnogorsko-primorske, 19. maj je ustanovljen kao datum praznovanja Svetog Mitropolita Petra Drugi Lovćenskog Tajnovidca kao svetitelja.