Savezna Demokratska Republika Nepal neobična je po mnogo čemu, a posebno po neverovatnim pravilima braka koje i danas žene, posebno u planiniskim predelima, moraju da poštuju. Od religije preko umetnosti i gastronomije do jezika, kultura Nepala nudi fascinantan uvid u život ispod najviših planinskih vrhova sveta. Kroz svoju raznolikost i toplinu, Nepal ostaje izuzetno inspirativno i privlačno mesto za posetioce iz celog sveta.
Uz bogatu kulturnu baštinu, Nepalci su poznati po svojoj gostoljubivosti i toplini. Bez obzira na nizak stepen razvoja u ruralnim sredinama i loše ekonomske prilike, ljudi Nepala često su spremni da podele ono što imaju i požele dobrodošlicu strancima.
Religija igra ključnu ulogu u životu ljudi u Nepalu. Hinduizam i budizam su najrasprostranjenije, a pored njih prisutni su i hrišćanstvo, islam, džainizam, sikizam, bon, obožavanje predaka i animizam. Sve ove zajednice mirno koegzistiraju već vekovima, a svaka od njih ima svoje specifične običaje koji duboko prožimaju svakodnevni život stanovništva. Hinduistički hramovi i budistički manastiri su česti prizori duž zemlje, dok se verski festivali održavaju s velikom pompom i ceremonijama.
Nepal je poznat po raznolikoj geografiji. Tu su smeštene plodne ravnice, šumovita brda i osam od deset najviših planina na svetu, uključujući Mont Everest, najvišu tačku na Zemlji. Značajno mesto zauzima i Lumbini u kome je rođen Sidarta Gautama, tj. Buda. Zbog toga se ovaj grad i danas smatra jednim od najsvetijih na svetu.
Sahrana po neobičnim običajima
Najbrojnija religija je hinduizam. Čini je 81,3 odsto stanovništva. Samim tim se sahrane u Nepalu najvećim delom odvijaju prema hinduističkim pogrebnim običajima.
Kada je u pitanju smrt, hindusi veruju u reinkarnaciju. Pri čemu je težnja svakog da se oslobode ciklusa reinkarnacije. Odnosno dostignu Mokšu kojom su oslobođeni večnog toka rađanja i smrti. Zato kada se smrt približava samrtnik se posebnim mantrama podstiče na pozitivne misli.
Čim smrt nastupi porodica počinje organizovanje sahrane kako bi se dostojanstveno oprostila od voljene osobe.
Hindusi smatraju nečistim preterano dodirivanje pokojnika, te je samo jedna osoba zadužena za oblačenje. Telo preminulog se umotava u belu tkaninu. Zatim se nanosi susamovo ulje, a u usta se stavlja pirinač koji simbolizuje hranu tokom putovanja. A 24 časa pre sahrane u Nepalu predviđena su za bdenje koje se odigrava u kući preminulog.
Za razliku od zapadnih zemalja, gde se kremiranje odvija u krematorijumu, na prostoru Nepala je pod vedrim nebom, na obalama reke Bagmati. Telo se najpre tri puta zaranja u reku. Nakon toga glavni ožalošćeni, koji je obično sin pokojnika, pali pogrebnu lomaču. Pokojnikova porodica, takođe, učestvuje u pogrebnom ritualu kupanjem u reci, jer veruju da će ih reka duhovno i fizički pročistiti.
Kada se kremiranje završi većina porodica sakuplja pepeo u urnu kako bi mogla da ga prospe na posebnoj ceremoniji na kraju godine.
Period žalosti traje od 11 do 13 dana. Za to vreme porodica preminulog ne sme da jede određeno povrće ili meso. Ne sme da nosi odeću druge boje osim bele, niti išta od kože, kao što su kaiševi, satovi ili cipele.
Pravila braka koja ostavljaju bez teksta
U nepalskim Himalajima, brak je velika čast, jer mnoge devojke bi ostajale neudate i bez dece, postajući teret u roditeljskom domu. Druge bi imale više muževa, sve braća u porodici. Mlada je pažljivo birana; morala je biti lepa i poslušna, vredna i sposobna da rodi mnogo dece. Morala je biti dovoljno mlada da je, ako joj stariji muž umre ili napusti selo, mlađa braća ne bi smatrala staricom. Ali nije bila ni dete, jer bi sada morala da se brine o domaćinstvu, da se brine o svojim mlađim muževima, ako su još deca, i da brine o svojoj deci kada stignu. Otac ne bi dao svoju ćerku porodici sa samo dva brata, jer ako se razbole ili umru, njegova ćerka bi mogla da ostane sama i u siromaštvu, pitajući se ko će se brinuti o njoj i deci.
Tradicija poliandrije u planinama Nepala je drevna, i koliko god se vlasti trudile da zabrane ovaj običaj, zajednice u planinskim selima su toliko nezavisne i udaljene od državnih centara da nastavljaju da žive kao što su živeli njihovi dedovi i pradedovi.
Ekstremno siromaštvo i teški uslovi života primorali su gorštake da se ujedine oko samo jedne žene. U porodici gde braća rade rame uz rame i ne dele očevo nasledstvo, dele farmu i zajedno odgajaju decu, porodično bogatstvo ostaje nepodeljeno. A zajedničko odgajanje dece je lakše. Plaćanje cene neveste je takođe lakše ako je samo jedna žena.
Tako se desilo da udajom za najstarijeg brata, devojka postaje žena sve njegove braće. Moglo ih je biti pet ili osam, nije bilo važno. A žena nije bila obavezna da se prema svoj braći odnosi jednako. Ona je birala koga će pustiti u spavaću sobu.
A ako joj je jedan od braće posebno neprijatan, mora se truditi da zasluži njenu naklonost. I ne radi se o udvaranju i poklonima; mora više i bolje raditi. Sramota je za porodicu ako žena odbije jednog od braće. Dugo će je ubeđivati i smirivati, a svekrva će pasti pred njene noge i moliti za sina. Ako se snajino srce ne otopi, čovek će morati da napusti porodicu, ode u manastir ili postane najamnik.
Ali braća takođe mogu da izbace ženu ako se čini da je previše hirovita ili slaba da bi obavljala kućne poslove. U takvom slučaju, žena će se suočiti sa sramotom i verovatno se nikada više neće udati. U ovom slušaju, sva deca pripadaju svim muževima. Očinstvo je nebitno, jer su svi deo porodice.
