U decembru 1965. godine, sedamnaestogodišnja Franka Viola, mlada žena iz malog grada Alkamo na Siciliji, ustala je protiv sistema koji je primoravao žene da prihvate svoje silovatelje kao muževe. To je bio čin koji je prkosio i zakonu i tradiciji – čin koji je na kraju promenio tok italijanske istorije.
Frankino odbijanje da se uda za svog silovatelja i njena odluka da ga tuži pokrenuli su lančanu reakciju, dovodeći u pitanje vekovne patrijarhalne norme i postavljajući temelje za značajnu pravnu reformu. Njena hrabrost postala je svetionik nade za buduće generacije i označila je početak kulturne promene u Italiji koja će odjekivati decenijama koje dolaze.
Zakoni Italije 1965. godine
Da bismo u potpunosti razumeli veličinu hrabrosti Franke Viole, prvo moramo ispitati pravno i društveno okruženje Italije 1965. godine. Italija, iako moderna zemlja, i dalje je negovala duboko ukorenjene patrijarhalne vrednosti. Za žene, koncept „časti“ bio je svet, često važniji od individualnih prava. Vrednost žene bila je suštinski povezana sa njenim ugledom, a svaka mrlja na tom ugledu – bilo kroz aferu, seksualni napad ili silovanje – smatrala se izvorom porodične sramote.
Član 544 italijanskog krivičnog zakonika bio je dokaz ovog iskrivljenog osećaja časti. Dozvoljavao je silovatelju da izbegne kaznu tako što će se oženiti svojom žrtvom. Zakon je ovo nazivao „matrimonio riparatore“ ili „rehabilitacija braka“. Ovaj zakon je sugerisao da je način da se vrati izgubljena čast žene nakon napada bio da se uda za počinioca, brišući zločin kao da se nikada nije dogodio. Međutim, samo je čast žene smatrana okaljanom – zločin silovatelja je ignorisan, a njegova dela su ostala nekažnjena.
Ovaj zakon, koji je bio na snazi do 1981. godine, značio je da žena nije bila samo žrtva, već se od nje očekivalo i da živi sa stalnom traumom udaje za osobu koja ju je zlostavljala. Ova perverzna ideja dodatno je učvrstila verovanje da je vrednost žene definisana njenom čistoćom i sposobnošću da održi porodičnu čast.
Frankina mučna muka
26. decembra 1965. godine, Frankin život se zauvek promenio kada je Filipo Melodija, lokalac sa mafijaškim vezama, odlučio da ne može da prihvati odbijanje. Franka je okončla njihovu vezu, ali Melodija, ne želeći da prihvati „ne“ kao odgovor, uzvratio je na najbrutalniji mogući način.
Uz pomoć nekoliko naoružanih ljudi, Melodija je upala u Frankinu porodičnu kuću. Pretukli su njenu majku, oteli Franku i njenog osmogodišnjeg brata Marijana i držali ih zarobljene. Dok je Marijano kasnije pušten, Frankina muka se nastavila osam mučnih dana. Više puta je silovana i, tokom tog vremena, Melodija i njegovi saradnici su je pritiskali da se uda za njega, u skladu sa tadašnjim zakonom.
Upravo usred ove nezamislive traume, Franka je pronašla svoju snagu. Uprkos izolaciji, zlostavljanju i teroru, odbila je da prihvati sudbinu koju joj je društvo nametnulo. Rekla je ne braku, a što je još važnije, rekla je ne sistemu koji je cenio njenu čast više od njene čovečnosti.
Lična i javna reakcija
Nakon što je puštena na slobodu, pritisak na Franku se pojačao. Njena zajednica, prožeta vekovnom tradicijom i uticajem mafije, očekivala je od nje da uradi ono što je svaka druga žena u njenom položaju ranije uradila: da se uda za svog silovatelja i da živi sa sramotom. Čak su je i neki članovi njene porodice pozivali da se pokori zakonu kako bi izbegla dalje javno poniženje.
Ali Franka nije poslušala. Uz podršku svog oca, odlučila je da podigne tužbu protiv Filipa Melodije. Ova odluka je bila bez presedana. U društvu gde su žrtve silovanja često bile izbegavane, Franka je ostala čvrsta. Umesto da bude viđena kao žrtva koju treba sažaljevati, preuzela je kontrolu nad svojom naracijom. Išla je napred, čak i dok su reakcije postajale sve oštrije.
Njena porodica je bila izopštena, a njihova zemlja spaljena od strane lokalnih stanovnika koji su smatrali da donose sramotu zajednici. Na Siciliji, gde su mafija i kodeksi časti imali veliki uticaj, prkositi ovoj tradiciji bio je opasan čin. Ali Franka nije odustala. Borila se za pravdu, ne samo za sebe već i za svaku ženu koju su zakoni koji su štitili silovatelje i kažnjavali žrtve ućutkali.
Suđenje koje je potreslo Italiju
Suđenje koje je usledilo postalo je nacionalna senzacija. Bio je to spektakl koji je otkrio duboko ukorenjenu mizoginiju ugrađenu u pravni sistem i društvo u celini. Italija je prvi put bila primorana da se suoči sa činjenicom da njeni zakoni više štite silovatelje nego žrtve.
Frankini postupci nisu bili samo uvreda za njenu porodicu i zajednicu – bili su uvreda za duboko ukorenjene tradicije koje su upravljale italijanskim društvom. Suđenje je prenošeno širom zemlje, a italijanska javnost je bila podeljena. Neki su podržavali Franku, aplaudirajući njenoj hrabrosti i otpornosti. Drugi su je osuđivali zbog onoga što su videli kao pokušaj da dodatno osramoti svoju porodicu.
Uprkos ogromnoj reakciji, sud je presudio u korist Franke. Godine 1966, Filipo Melodija je osuđen za svoje zločine i izrečen na jedanaest godina zatvora. Po prvi put u italijanskoj istoriji, silovatelj je kažnjen, ne kroz brak, već kroz pravni sistem. Ova odluka je predstavljala značajnu promenu, iako sam zakon neće biti odmah izmenjen.
Frankino nasleđe i pravna transformacija Italije
Iako je Frankina pobeda na sudu bila monumentalna, borba za pravne promene nije bila ni blizu kraja. Frankin čin prkosa pokrenuo je talas aktivizma širom Italije. Žene su počele da zahtevaju promene, inspirisane njenom hrabrošću. Međutim, član 544 Krivičnog zakonika - zakon koji je dozvoljavao silovateljima da se venčavaju sa svojim žrtvama - ostao je na snazi.
Trebalo je još petnaest godina aktivizma, društvenih promena i više žena koje su pronašle hrabrost da se izjasne kako bi zakon konačno bio ukinut. Tek 1981. godine italijanski parlament je zvanično ukinuo zakon o „rehabilitaciji braka“. Zakonska promena bila je direktan rezultat hrabrosti koju su pokazale Franka i generacije žena koje su krenule njenim stopama.
Franka Viola, iako nikada nije težila slavi, postala je simbol borbe za pravdu i jednakost žena. Njeni postupci su podstakli Italiju da se suoči sa svojim arhaičnim stavovima o silovanju i časti. Dokazala je da ženska čast nije definisana onim što joj se radi, već načinom na koji ona odluči da odgovori.
Frankin miran život i kontinuirani uticaj
Nakon suđenja i konačne pravne reforme, Franka se udala za Đuzepea Ruisija, svog prijatelja iz detinjstva, 1968. godine. Njihov brak je sam po sebi bio izjava: žrtve nasilja zaslužuju da vode normalan, srećan život, slobodne od stigme i sramote koju im društvo nameće.
Međutim, Franka nikada nije tražila pažnju zbog svoje uloge u promeni zakona. Živi tiho sa suprugom, decom i unucima, daleko od reflektora. Retko daje intervjue i uvek je tvrdila da ne želi da bude simbol. Pa ipak, istorija ju je učinila simbolom.
Njena priča ostaje inspiracija ženama i muškarcima koji veruju u pravdu i prava žrtava. Franka je dokazala da hrabar čin jedne osobe može promeniti tok istorije jedne nacije. Rekavši „ne“, zauvek je promenila Italiju.
