„Opet si ceo dan u pidžami? Ivana, stvarno, šta radiš ceo dan? Beba samo spava i jede! Pogledaj kuću, pogledaj sebe…“
Te reči su mi odzvanjale u glavi dok sam sedela na podu dnevne sobe, držeći u naručju našu malu Lenu, koja je konačno zaspala posle tri sata neutešnog plača. Suze su mi se kotrljale niz lice, ali nisam znala da li su to suze umora, tuge ili besa. Možda kombinacija svega toga.
Nikada nisam mislila da će majčinstvo biti ovako teško. Svi su mi govorili: „Bićeš ispunjena, ovo je najlepše vreme tvog života.“ Niko nije pomenuo osećaj usamljenosti dok gledaš kroz prozor, moleći se Bogu da neko pozvoni na vrata samo da bi čuo ljudski glas. Niko nije rekao da ćeš se osećati kao da si nestala, kao da te više nema.
Suprug Nikola je bio ponosan kada se Lejla rodila. Prijateljima je pričao koliko je njegova žena hrabra, koliko je porođaj bio težak, ali da smo oboje dobro. Prvih nekoliko dana bio je pažljiv – donosio mi je vodu, pomagao mi je sa pelenama. Ali čim je ta početna euforija prošla, vratio se na posao i sve se promenilo.
„Ivana, radim deset sati dnevno! Kada dođem kući, očekujem barem topao ručak i malo mira. Ne mogu da verujem da nisi ni stigla da dojiš! Pa šta si radila ceo dan?“
Pogledala sam ga u neverici. „Nikola, Lena danas nije spavala duže od pola sata. Imala je grčeve, stalno sam je nosila... Nisam čak ni stigla da jedem.“
Samo je odmahnuo rukom. „Hajde, sve žene prolaze kroz to. Ne dramatizuj.“
Te noći, prvi put, htela sam da vrištim. Htela sam da nestanem. Osećala sam se kao sobarica u sopstvenoj kući. Moja mama bi rekla: „Tako je, draga moja, sve smo to prošle.“ Ali nisam želela da ćutim. Nisam želela da budem još jedna žena koja ćuti i pati.
Situacija se samo pogoršavala narednih dana. Lena je imala grčeve, plakala bi satima. Plakala bih sa njom. Nikola bi dolazio kući s posla, bacao torbu na pod i uključivao televizor. Kada bih ga zamolila da pripazi Lenu dok se tuširam, uzdahnuo bi kao da ga molim da pomeri planinu.
Jedne večeri, dok sam pokušavala da uspavam Lenu, čula sam Nikolu kako razgovara sa majkom telefonom:
„Ivana ne može ništa da uradi. Kaže da je umorna, a beba samo spava i jede! Ne znam šta joj je... Možda joj treba društvo ili nešto slično.“
Osetila sam kako mi se srce raspada na hiljadu komadića. Nisam bila lenja. Nisam bila nezahvalna. Bila sam iscrpljena do tačke iznemoglosti.
Počela sam da sumnjam u sebe. Možda sam stvarno preterivala? Možda sam bila slaba? Ali onda bih pogledala Lnu – obrazi su joj bili crveni od plača, njene sitne ruke su me čvrsto držale – i znala sam da problem nisam ja.
Jednog dana, kada je moja prijateljica Sanja došla, sve je izašlo iz mene:
„Ne mogu više! Osećam se kao da me niko ne vidi. Kao da sam providna! Nikola misli da ništa ne radim…“
Sanja me je zagrlila i rekla: „Ivana, nisi sama. I ja sam se osećala isto sa Tarom. Svi misle da je porodiljsko odsustvo odmor – a u stvari je to najteži posao na svetu.“
Te reči su mi dale snagu. Počela sam da čitam forume, tražeći podršku od drugih žena. Shvatila sam da nas ima mnogo – previše – koje ćute i pate.
Jedne večeri, skupila sam hrabrost i sela preko puta Nikole dok je gledao utakmicu.
„Moramo da razgovaramo.“
Nije skidao pogled sa ekrana. „Mogu li kasnije? Zvezda sad igra.“
„Ne mogu kasnije! Ne mogu više ovako!“
Konačno me je pogledao – prvi put posle dugo vremena kao osobu, a ne kao uslugu detetu i kući.
„Šta ti treba?“ tiho je upitao.
Duboko sam udahnula.
„Trebam te. Potreban mi je partner, a ne još jedno dete o kome ću se brinuti. Potrebno mi je razumevanje. Potrebno mi je pet minuta mira bez griže savesti.“
Nikola je dugo ćutao. Onda je rekao:
„Nisam znao da ti je tako teško... Mislio sam da preteruješ.“
„Zato što niko ne priča o tome! Zato što se svi pretvaraju da je lako! A nije lako! I ne želim više da se pretvaram.“
Te večeri smo imali naš prvi dug razgovor. Plakala sam pred njim bez stida. Zagrlio me je i rekao da će pokušati da bude bolji.
Ni narednih nekoliko dana nije bilo lako – stare navike teško umiru. Ali bar smo počeli da razgovaramo. Počeli smo da budemo tim.
Čak i danas, dok Lena mirno spava u svom krevetiću, pitam se: koliko nas još uvek ćuti? Koliko nas još uvek pati u tišini jer nas niko ne vidi?
Možda će neko pročitati moju priču i osetiti olakšanje što nije sam. Možda će neko konačno skupiti hrabrost da kaže: „I meni je teško.“
A vi? Da li ste ikada osetili da vas oni koji su vam najbliži ne vide? Koliko još žena mora da ćuti pre nego što nas društvo počne slušati?
