Negativne emocije i iskustva koja ostaju neizražena (ili ih čak ni ne prepoznajemo) uništavaju nas iznutra. Ogorčenost je jedna od njih. Zajedno sa telesnim psihologom i psihosomatskim terapeutom Ekaterinom Popovom, pokušaćemo da razumemo šta je taj osećaj ogorčenosti, kako utiče na naše živote i kako se odražava na telu.
Otkrićemo vam po kojim fizičkim znakovima na telu možete utvrditi da vas je neko uvredio i kako da se rešite ovog destruktivnog osećaja.
Šta je ogorčenost?
Često, kada kažemo „povređen/a sam“ ili „uvređen/a sam“, mislimo na nešto sasvim drugo. Ljutnju i tugu, neopravdana očekivanja, ili iritaciju, osećaj bespomoćnosti, dosadu ili čak pasivnu agresiju, nazivamo uvredom.
Ogorčenost je složen osećaj, sastoji se od nekoliko komponenti, od kojih svaka priča svoju priču.
Važno je razlikovati ogorčenost kao osećaj, kada interno reagujete na nešto što se dogodilo u spoljašnjem svetu, i ogorčenost kao ponašanje, kada izgovarate „Uvređen/a sam“ i ne razgovarate sa svojim mužem, detetom ili prijateljem.
I ako nam ogorčenost kao osećaj čak može pomoći u istraživanju naših neostvarenih želja (više o njima kasnije), onda ogorčenost kao ponašanje loše utiče i na samu osobu i na njene odnose sa drugima.
U čemu se sastoji osećaj ogorčenosti?
Osnova ogorčenosti je obično neostvarena želja, na primer, „Želim da mi muž pokloni cveće“. Nakon toga sledi strah da se želja neće ostvariti, na primer, da više ne voli toliko ili da ne poklanja pažnju nekom drugom. Zatim - bes što se želja nije ostvarila: muž mi nije poklonio cveće, kako bi i mogao! I na kraju - samosažaljenje : „Jadna nesrećna ja, bez cveća nisam dovoljno voljena“.
Ogorčenost je složen osećaj i zato što svaki od elemenata u njemu ima svoje manifestacije u telu i u životu i može biti potpuno blokiran. Dakle, ako osoba nema kontakt sa svojim željama, može se uvrediti na druge što ne rade „to - ne znam šta“.
Ako je strah primarna emocija za osobu, onda će ogorčenost delovati kao paravan, sprečavajući je da se poveže sa strahom i da ga preživi. Ako nema kontakta sa besom, pošto se „dobre devojke ne ljute“, ogorčenost će biti društveno prihvatljiv način izražavanja agresije. Ne možete se naljutiti, ali možete se uvrediti.
Pa, samosažaljenje takođe može ili da kontroliše postupke osobe (i onda će ona biti stalno nesrećna) ili da bude zamenjeno agresijom prema sebi - „prestani da kukaš“. Veoma je važno da se nosite sa svojim žalbama, sa svakom komponentom, jer u suprotnom ovaj koktel može u velikoj meri otrovati život i uticati na telo.
Naravno, sve što nam se dešava često se odražava na telu, stvarajući blokade i napetost na različitim mestima.
Šta ukazuje na duboko ogorčenje?
#1 Udubljene između ključne kosti
Pronađite udubljenje između ključnih kostiju i spustite se odatle do izbočene kosti. Ako stavite prst ili dlan ispod nje i osluškujete sebe, osetićete kako suze počinju da naviru. To je takozvana tačka negodovanja, područje gde se nalazi „knedla u grlu“ i mesto zaglavljenih suza.
#2 „Tužne usne“
Da li ste ikada sreli ljude koji imaju trajno tužan izraz lica? Ovaj efekat se postiže povlačenjem uglova usana nadole ili njihovim sklapanjem. Ovo je često znak velikog broja nevolja koje osoba nosi sa sobom.
#3 Kukovi
Mišići kukova nam pomažu da zadržimo emocije visokog intenziteta. Jake žalbe, posebno one iz detinjstva, na roditelje i starije u porodici dovode do toga da kukovi postanu masivni (i spolja i iznutra). Dakle, nesvesno dobijate na težini.
Kako razlikovati stvarne i izmišljene žalbe?
Prekršaj može biti stvaran ili izmišljen (približno 90% prekršaja je izmišljeno). Kako proveriti stvarnost prekršaja:
Razmislite o situaciji u kojoj ste se osećali zaista povređeno. Sada sebi postavite sledeća pitanja:
Da li je postojao dogovor?
Drugim rečima, da li je postojao dogovor sa osobom koja vas je uvredila? Pravedno je da vas uvredi prijatelj koji je obećao i nije vas dočekao na aerodromu, a nepravedno je da vas uvredi internet bloger koji nije objavio objavu koju ste želeli.
Da li postoji kršenje zakona?
Ovde čak ne mislimo na kršenje zakona zemlje u kojoj živimo, već na kršenje pravne interakcije između roditelja i deteta, na primer. To jest, dete ima pravo od rođenja na zaštitu, podršku, ljubav, pažnju itd. Ako ove osnovne potrebe deteta nisu zadovoljene, onda možemo govoriti o kršenju zakona, a samim tim i o činjenici da je prekršaj stvaran.
Da li je ugovor realan?
Recimo da vam je obećano: „Voleću te zauvek.“ Ovde vredi razmisliti koliko je ovo obećanje izvodljivo u stvarnom svetu.
Ako nijedan od ovih kriterijuma nije ispunjen, imate posla sa zamišljenom žalbom ili drugim osećajem koji nazivate žalbom.
Šta učiniti ako je osećaj zaista stvaran?
- Naknada štete od počinioca
Ako ste zaista pretrpeli štetu, onda treba da pokušate da je nadoknadite. Primer: došli ste u posetu prijateljici i imali ste dogovor da će vas ona sastati, ali iz više razloga se to nije dogodilo. Sve što treba da uradite da biste neutralisali osećaj ogorčenosti jeste da zatražite nadoknadu. To jest, na primer, dogovorite se sa prijateljicom da će ona platiti vaš taksi. Prekršaj je nadoknađen.
- Odšteta sebi
Ako ne možete dobiti odštetu od prekršioca, onda vi, kao odrasla osoba, možete pokušati sami da poboljšate situaciju. Na primer, obećajte sebi opuštajuću aromatičnu kupku nakon dugog putovanja od aerodroma javnim prevozom ili nešto drugo što će vas usrećiti.
- Tugujte zbog nemogućnosti nadoknade.
Ova opcija se često primenjuje na dečje patnje, kada ni mi niti bilo ko drugi nije u stanju da bilo šta popravi. U ovom slučaju, potrebno je da proživite te emocije, poželjno uz podršku psihologa. Razložite patnju na delove, tugujte i doživite bes prema onima koji su trebali biti tu, utešeni i podržani, ali nisu ( pročitajte takođe: „Kako naučiti da opraštate patnje“ ).
Ogorčenost, i stvarna i zamišljena, često uništava čoveka. Stvarna u smislu da se bes i tuga ne izražavaju, da se ne dobija kompenzacija. Zamišljena u smislu da počinjemo da radimo stvari ili govorimo reči kojih se kasnije stidimo. Važno je nositi se sa onim što se dešava unutra, sa psihologom ili sami, kako bi život bio obojen vedrim bojama.
