Sva dobra dela Knjaza Danila pala su u vodu zbog najgnusnijeg čina na najsvetijem mestu - pod Ostrogom: Umesto ordena dobio je metak u leđa

Knjaz Danilo I (Njeguši 26. maj 1826 — Kotor 13. avgust 1860) je bio vladar (knjaz) Knjaževine Crne Gore.

Stupanje na presto

Danilo je bio sin Stanka i Krstinje Petrović Njegoš. Zbog niskog rasta je dobio nadimak Zeko. Voljom Petra II je za njegovog nasljednika određen Danilo Stankov Petrović. Kao i njegov stric Petar II, ni Danilo nije dobio pravo religiozno obrazovanje. Nije čak ni želeo da postane vladika, već je želio da se oženi.

Do Danilovog punoletstva i završetka školovanja u inostranstvu trebalo je da, po testamentu, Crnom Gorom upravlja predsednik Senata, Njegošev rođeni brat i Danilov stric Pero Tomov Petrović. Posle smrti Petra II, i pored Njegoševe volje, u Crnoj Gori su postojala još dva pretendenta na presto, i to Njegošev brat i Danilov stric Pero Tomov Petrović i Đorđije Savov Petrović. Kako je Njegoševa dugotrajna bolest pred smrt nalagala prelazak vlasti na Senat, glavari su bili naklonjeni da preuzmu vlast od Danila. Posle Njegoševe smrti, Senat je pod uticajem Đorđija Petrovića (najbogatijeg Crnogorca u to vreme) proglasio Pera Tomova za kneza.

U vrijeme Njegoševe smrti Danilo se nalazio u Beču. Po povratku na Cetinje Danilo je saznao da se njegov stric Pero uselio u Biljardu i preuzeo vlast. Čak je i Senat dana 9. septembra 1851. godine izabrao Pera Tomova za gospodara Crne Gore.

Danilo je u borbi za vlast pokazao upornost i surovost koje će obeležiti njegovu vladavinu. Insistirao je da glavari poštuju Njegoševu volju. Senat i skup glavara proglašavaju ga 1. januara 1852. godine za vladara Crne Gore. Dana 1. marta 1852, Senat po odluci Sveopšteg crnogorskog zbora odlučio da Crna Gora postane nasledno knjaževstvo.

Pre definitivnog odlučivanja ko će biti Njegošev naslednik i po izmirivanju Crmničana i Katunjana i pošto su ga prihvatila sva plemena osim Bjelopavlića, Danilo je otputovao u Beč, pa u Rusiju, navodno da bi se zaredio kao vladika. Danilo Petrović se vratio na Cetinje 14. avgusta 1852. godine. Danilo je iznenadio svoje protivnike donoseći sa sobom pisanu podršku cara Nikolaja I da on postane knez Crne Gore. Zahvaljujući ruskoj podršci, kao i uticaju dvoje uglednih senatora Novice Cerovića i Stevana Perkova Vukotića, na vladičanski presto seo je Danilo. Pero Tomov je prihvatio odluku ruskog cara i vratio se na svoj položaj predsednika Senata.

Međutim, Danilo nije želio da vlada kao vladika. Danilo je nameravao da se oženi Darinkom Kvekić. Kao vladici mu to ne bi bilo dozvoljeno, pa je Danilo morao da zatraži dozvolu od glavara i Rusije. Po želji narodnoj i pristanku cara ruskog Nikolaja I proglasio se u Petrogradu za knjaza, i time je konačno u Crnoj Gori svetovna vlast ocepljena od duhovne.

Odnos Crne Gore sa susedima u vreme vladavine Danila

Osmansko carstvo je strahovalo da će time suviše porasti Crnoj Gori ugled i odlučno je odbilo da prizna novi status Crne Gore.

Počelo je da se meša u crnogorska unutrašnja pitanja nuđenjem plemenu Piperi specijalan status ako priznaju Osmansko carstvo za gospodare. Zato je knez Danilo napao i zauzeo Žabljak Crnojevića. To je Porti dalo povod, te je 1852. godine poslala na nju veliku vojsku pod Omer-pašom Latasom. Opkoljena sa svih strana, Crna Gora se trudila da zadrži tursko napredovanje.

Brat knjaza Danila, veliki vojvoda Mirko Petrović, predvodio je borbu. Pošto se nije mogao održati, sklonio se u Ostroški manastir, gdje je sa 30 Crnogoraca devet dana odolevao ogromnoj neprijateljskoj sili, dok mu nije stigla pomoć od knjaza Danila. Znajući da se neće moći dugo odupirati Turcima, Danilo se obratio Austrijancima za pomoć.

Poslije austrijske intervencije u crnogorsku korist Osmansko carstvo je 1853. ponudilo mir. Na intervenciju Velikih sila Osmansko carstvo je priznalo novo stanje u Crnoj Gori.

Knez Danilo Petrović Njegoš je 23. aprila 1853. uveo Orden knjaza Danila I, prvi crnogorski orden, koji se dodeljivao za podvige u ratu protiv Turske 1852-1853.

Danilo je tražio u Rusiji vojnog saveznika, dok je pokušavao istovremeno da ne uznemiri Austriju. Njegova obrazovana i bogata supruga, uz neuspjeh Rusije da ispuni obećanje za međunarodno priznanje Crne Gore, je ojačala Danilov frankofilski stav. To je štetilo Danilovim odnosima sa Rusijom i Austrijom, koji su smatrali dobre odnose između Crne Gore i Francuske za pretnju svojim interesima.

Istovremeno, sve glavne evropske sile su radile da potkopaju ruski uticaj u jugoistočnoj Evropi, koji je bio najjači u Crnoj Gori.

A Rusija nije bila u poziciji da pomogne Crnoj Gori nakon što je poražena u Krimskom ratu. Na Pariskom kongresu 1856. predstavnici ruske vlade nisu bili u mogućnosti da podrže crnogorske zahteve za nezavisnost i teritorijalno proširenje. Međutim, ruska vlada je odgovorila na Danilov memorandum „da je ruska vlada uvek priznavala nezavisnost Crne Gore i uvek će činiti, bez obzira na stav ostalih velikih sila".

Tokom putovanja u Francusku, Danilo je prihvatio izvesnu finansijsku pomoć (oko 200.000 franaka godišnje) iz Francuske u nadi da će Francuska osigurati formalno priznanje suvereniteta Crne Gore. Po istom principu, Napoleon III se nadao da će to približiti Crnu Goru francuskom uticaju na štetu Rusije. Ovim činom Danilo je zaradio mnogo neprijatelja, jer su mnogi uticajni Crnogorci smatrali to kao izdaju Rusije.

Moderna politika knjaza Danila

U vreme svoje kratkotrajne vladavine, preduzeo je brojne mere kako na unutrašnjem planu, tako i na spoljašnjem. Podsticao je društveno-ekonomske tokove, kako bi svoju zemlju uveo u moderno građansko društvo. Na nacionalno političkom planu, baš kao i njegovi prethodnici, stremio je oslobađanju svih porobljenih južnoslovenskih naroda.

Žestoko se obračunavao sa plemenskim separatizmom i odbijanjem plemena da plaćaju porez. Surovo je ugušio pobunu Bjelopavlića. Ostaće upamćena pohara Kuča, kada je crnogorska vojska, kojom je komandovao njegov brat vojvoda Mirko, surovo kaznila stanovništvo zbog pobune, ubijajući sve od dece u kolevci do nemoćnih staraca.

Ukinuo je mnoge nasleđene i necivilizovane običaje, kao što je odsecanje turske glave i izlaganje iznad Cetinjskog manastira, dovođenje živog roba, otmica devojaka...

Knjaz Danilo bio je u upravi odvažan, plemenske je svađe i osvete iskorenio i autoritet državne vlasti visoko uzdigao. Bio je gvozdene volje, jaka karaktera, neustrašiv u ostvarivanju narodnih ideala i državne misli. Njegovo silno rodoljublje i sjajni um, potpomagan u izvođenju državnih zadataka nesavladivom ličnom hrabrošću, položili su temelj novoj Crnoj Gori i pred svetom je u ugledu podigli na stepen zatočnika balkanske slobode.

Prva crnogorska knjeginja Darinka Kvekić

U januaru 1855. godine knjaz se oženio Darinkom Kvekić, iz ugledne srpske tršćanske porodice. Prva crnogorska knjeginja bila je veoma inteligentna, obrazovana i ambiciozna. Govorila je četiri strana jezika: italijanski, latinski, ruski i francuski, a pod njenim uticajem knjaz je počeo da uči ruski i francuski. Njenim dolaskom se umnogome promenio život na crnogorskom dvoru. Imala je uticaja na spoljnu politiku, pa je i neretko bila na udaru ruske diplomatije. Ona je uticala da se ukine stari običaj javnog isticanja odsečenih glava neprijatelja. Josef Holeček u knjizi „Crna Gora u miru“, piše: „Glave sa Tablje su uklonjene u vreme knjaza Danila, na molbu njegove žene Darinke, kojoj se nije dopalo da ih ugleda svaki put kad pogleda kroz prozor."

Lazar Mamula, namesnik Dalmacije bio je venčani kum crnogorskog kneza Danila. Mamula je u jednom izvještaju iz 1853. poslanom u Beč, između ostalog za Danila rekao: „On govori samo srpski i talijanski”. Knez Nikola je proterao Darinku i kćer Olgu iz Crne Gore, nakon atentata na Danila.

U naponu snage svršio je tragičnom smrću od atentata, koji je, kao posledica ličnih motiva, na njega izvršen u Kotoru 1. avgusta 1860. (po julijanskom kalendaru). Atentat je izvršio Todor Kadić, koga je neposredno nakon atentata uhvatio serdar Škrnjo (Filip) Kusovac. Todor Kadić je bio iz plemena Bjelopavlića.

Ko je izvršio atentat i zašto?

Razlog atentata je bio događaj sa Ostroga, na dan Svete Trojice (Pedesetnica) juna 1854. godine, kada je pijani Danilo silovao Kadićevu sestru, a ženu popa Puniše Pavićević iz Bjelopavlića, Danicu Pavićević, poznatiju kao Vilajetu, kojoj po lepoti nije bilo ravne.To je bio i razlog pobune Brđana protiv Crnogoraca, jer su još tridesetak devojaka, spremnih za prosidbu, silovane od perjanika, po odobrenju Danila, u manastirskim odajama. Običaj je bio da o tom prazniku roditelji dovode ćerke koje bi bile na dugačkoj klupi kamenoj pored crkve, i da sklapaju veridbe.

Zbog atentata, sud u Kotoru je Kadića osudio na smrt vešanjem, a vojvoda Mirko je sve Kadiće prognao iz Crne Gore. Pobegli su u srpsko selo Vraka, severno od Skadra. Ostroški kaluđer Vladimir, pisao je u svome pismu od 27. decembra 1854. godine da su postupci knjaževi i njegove garde izazvali mržnju kod naroda „prema knjazu napasniku“. (Podaci su iz knjige Ilije Petrovića, „Crnogorska pohara Kuča“, gdje autor navodi više izvora koji potvrđuju istinitost navoda.)

Krajem jula 1860. knez Danilo je sa suprugom i tri pratioca otputovao na kraći odmor u Prčanj. Iz Prčnja je 12. avgusta 1860. doplovio čamcem u Kotor u kraću posetu. Zadržao se u Kotoru celi dan, a pred veče kada se ukrcavao u čamac, u leđa mu je sa dva koraka pucao Todor Kadić. Umro je 13. avgusta 1860.

Na upražnjeni presto posle Danila došao je njegov sinovac knez Nikola I.

Stil / Wikipedia