Maša je 12 godina živela u skrivenom kovčegu, majka joj nije dozvoljavala ni da vrši nuždu: Kad su lekari videli devojčicu zanemeli su od šoka

Teško je poverovati da je rukovodstvo kolhoza tokom sedamdesetih godina prošlog veka zatvaralo oči pred učestalim pijanstvima na seoskim farmama. Životinje moraju da se hrane, pojе i muzu svakog dana – ali, sudeći po priči Ljubov Mihalicine iz sela Aleksandrovsko u Kirovskoj oblasti, sistemska nebriga i zlostavljanje nisu uvek bili kažnjavani.

Ljubov Mihalicina radila je kao mlekarica, ali je često izostajala s posla zbog alkoholizma. Bila je povučena, uverena da je niko ne voli, i zbog toga se sve više okretala piću. Živela je sama, i kada je ostala u drugom stanju, niko ništa nije primetio. Ljubov je svoju trudnoću krila – bila je punačka, pa njena figura nije odudarala od uobičajenog. Nije se javila lekaru, niti je registrovala trudnoću.

Godine 1977. porodila se sama, kod kuće, bez ikakve medicinske pomoći. Rodila je devojčicu. Niko u selu nije čuo bebin plač, ništa se nije promenilo u njenom životu – nastavila je da pije i povremeno da odlazi na posao. Niko nije ni slutio da dete raste u toj kući.

Ljubov nikada nije pokazala majčinski instinkt. Bila je ravnodušna prema ćerki. Sve što je uradila bilo je to što je ispraznila stari drveni sanduk u koji je stavila dete. U njemu je devojčica živela narednih 12 godina.

Dete iz sanduka

Unutar tog sanduka devojčica je jela, spavala, igrala se i obavljala nuždu. Majka je povremeno praznila kovčeg od ostataka životne aktivnosti deteta. Devojčica je dobijala samo mleko i hleb, ponekad ostatke hrane iz kolektivne menze, koje je Ljubov navodno donosila za pse.

Dete je živelo u nehumanim uslovima. Nikada nije videlo sunce, nije učilo da hoda, govori ili koristi pribor za jelo. I verovatno bi tako i ostalo, da 1989. godine nije došlo do tragedije.

Smrt majke otkriva tajnu

Ljubov se nije pojavila na poslu nekoliko dana, što kolegama nije bilo neobično. Međutim, kada se ni trećeg dana nije pojavila, jedna smenska radnica odlučila je da je poseti. Vrata su bila otključana. Ljubov je zatečena mrtva, savijena nad stolom. Preminula je od srčanog udara – kako su kasnije svedočile kolege, često se žalila na bolove u grudima, što i nije bilo iznenađujuće s obzirom na način života.

Tokom uviđaja, lekari su čuli čudne zvuke iz ugla sobe. Na šporetu je stajao veliki stari sanduk. Pomislili su da su pacovi, ali kada su otvorili kovčeg – ostali su u šoku. Unutra je bilo stvorenje nalik detetu, ali izobličeno i prljavo. Imalo je dugu, zamršenu kosu, izobličene udove, i bilo je obučeno u krpe. Smrad je bio užasan.

Devojčica je pokušala da govori, ali su joj reči ličile na psovke. Pokretima je davala do znanja da je gladna. Predsednik kolhoza, koji je stigao po pozivu, onesvestio se kada je video dete. Niko u selu nije znao šta se krije unutar te kuće.

Novi početak za Mašu

Devojčica je prebačena u bolnicu. Tamo su ustanovili da ima oko 10–12 godina, iako nije bila viša od 60 cm. Njeno telo bilo je deformisano od sedenja u sanduku – noge su joj bile atrofirane, a ruke slabo razvijene. Uprkos svemu, nije imala zarazne bolesti, ali su joj unutrašnji organi bili u lošem stanju, kao i psihičko zdravlje.

Devojčica je prebačena u Muriginski dom za decu sa invaliditetom. Njeno pravo ime nije bilo poznato, pa su je nazvali Maša Mihalicina. Nije znala da koristi kašiku, da se oblači, niti osnovne norme ponašanja. Bojala se ljudi i svetlosti – oči su joj suzile od sunca. Kretanje na dve noge bilo joj je nepoznato, pa je puzala.

Mogli iz Rusije

Vremenom, uz pomoć stručnjaka, Maša je počela da se menja. Naučila je da govori, sklapa jednostavne rečenice i čak je stekla prijatelje. Život u sanduku potisnula je iz svesti – lekari su to objasnili kao oblik psihičke odbrane.

Iako je ostala niska (svega 98 cm), Maša danas komunicira s lakoćom, kreće se u invalidskim kolicima i otvoreno priča sa novinarima. U domu su je, ipak, svi zapamtili po nadimku – Maša iz sanduka.