Ženska fondacija Kanade osmislila je znakovni poziv za pomoć u slučaju porodičnog nasilja u uslovima kada žrtva, zbog prisustva nasilnika, ne može od sagovornika verbalno da zatraži pomoć, ali može da pošalje vizuelnu poruku. Znakovni poziv za pomoć sastoji se od dva pokreta: okretanje sagovorniku dlana sa savijenim palcem i preklapanje sa ostala četiri prsta.
Zaključeno je da je ovakav znak zaista koristan i primenjiv u svim situacijama kada žrtva ne može glasom, ali može vizuelno da zatraži pomoć: tokom video razgovora, ili preko komunikacijskih mreža kojima se može poslati slika, kao što su mesendžer, viber, votsap ili bilo gde u javnosti ako se nađe sa svojim nasilnikom.
Ženska fondacija Kanade, vodeća organizacija u borbi za rodnu ravnopravnost u Kanadi, naglašava da je znak originalno osmišljen, odnosno da do sada nije imao značenje u međunarodnom znakovnom jeziku.
- Kako se signal deli i postaje poznat javnosti, postoji rizik da nasilnik sazna za njega. Takođe, nasilnik često kontroliše svaki pokret svoje žrtve i svaku komunikaciju, zato ni ovaj znak nije univerzalno primenjivo rešenje, ali je još jedna alatka koja može biti korisna u odrđenim situacijama - navodi ženska fondacija Kanade.
A najzaslužnija za ovaj signal je žena koja je prošla torturu u svom detinjstvu, te se danas posvetila pomaganju žrtvama nasilja.
Njena priča je više nego potresna, a počinja od naranijih dana, može se i reći da se ni ne seća života bez nasilja i seksualnog zlostavljanja sve do svoje 16 godine.
"Rođena sam u familiji gde je zloupotreba dece bila normalna stvar, moj otac me je uvukao u pakao u kom sam živela, a njegova majka, a moja baka me je naučila kako treba da se ponašam kao seksualna radnica i kako da budem poslušna. Ja sam bila samo dete, nisam znala ništa.
Od svog ranog detinjstva, bila sam podređena svojoj proširenoj porodici i prijateljima moga oca koji su me iskorišćavali a njemu plaćali za usluge. Nisam znala za drugačije, nisam znala ko sam, nisam imala nikoga ko će se brinuti za mene, pa sam razvila svojevrsnu masku, ugađala sam svima i radila šta god se tražilo od mene, jer da nisam, čekale bi me nesnosne posledice. Dobijala bi brutalne batine, zaključavali bi me u sobu danima...
Najgori period mog života je bio kada sam imala 11 godina i kad sam živela u kući sa svojim tatom i bratom, majka nas je napustila, a kako sam preživela taj period idalje ne znam. Tokom godinu i po dana koliko je to trajalo, moj brat koji je bio 4 godine stariji od mene, učestalo me je drogirao, zlostavljao, tukao i ponižavao. Silovao bi me zajedno sa svojim prijateljima, bio je gori od mog oca i plašila sam ga se najviše zato što sam više vremena morala da provodim sa njim jer je tata radio. Okrutnost koju je ispoljavao prema meni je bila nepodnošljiva. Terao bi me da živim na podu na sve četiri kao pas, stavio bi mi povodac oko vrata, mogla sam da jedem samo ako jedem kao pas, da pijem, samo ako jezikom uzimama vodu kao pas, morala sam da komuniciram kao pas, lajanjem i režanjem, nisam smela da koristim reči...
Između 11 i 16 godina imala sam nebrojeno mnogo prisilnih abortusa. Priučenog doktora, poznanika moje bake bi pozvali u kuću da izvrši zahtev. Terali su me da snimam dečiju pornografiju, vodili bi me u klubove da nastupam pred muškarcima, a onda bi me odveli u distrikt crvenih fenjera gde bi me zatvorili u sobu i mušterije bi se smenjivale.
Jednom prilikom sam bila na ivici smrti kada me je novi član bande koji je želeo da se dokaže izudarao do neprepoznatljivosti.
Presudni momenat u mom životu je bio kada sam se jednog dana vratila iz škole i čula smeh iz sobe i zatekla svog oca u krevetu sa nekom ženom, tada sam pobegla od kuće i trčala do kuće svoje majke, što je bilo nekih 5 kilometara. Pored toga što me je izrabljivao seksualno, moj otac i svi ostali koji su želeli da mu plate, ja sam bila zadužena za kuću, sređivala sam, prala, kuvala i bila sam žena u kući iako sam imala godina koliko sam imala, mislila sam da to tako treba.
Majka me je odvela kod sveštenika koji joj je rekao da mora da me izbavi iz te kuće. Rekla sam ocu da ne želim više da živim sa njim, ali sam skupo platila tu grešku. U godinama koje su usledile bila sam preplašena, anksiozna i uvek na oprezu. Tek sa 16 godina dobila sam mogućnost da biram da li ću ostati sa njim ili otići i on je pokušao na sve načine da me podmiti da ostanem, obećao je da će mi kupiti auto, ali ništa me nije moglo zadržati.
Osećaj olakšanja kada sam otišla je bio hipnotišući, međutim nisam znala da će me sačekati potreba da se suočim sa svime kroz šta sam prošla sada kada sam sigurna i spašena. To je bio mukotrpan i dug proces, bila sam u hausu, oštećena, slomljena, uništena...ali bila sam i izuzetno inteligentna. Završila sam školu, postala sam učiteljica jer sam obožavala decu, ali onda sam želela da uradim nešto bitno, da pomognem, pa sam se vratila u školu da postanem terapeut.
16. juna 2023. osmislila sam univerzalni znak rukom za pomoć zlostavljanima. On se proširio širom sveta i nema veće sreće za mene od toga. Život sam posvetila kako svojoj deci, tako i pomoći ugroženima, a pogotovo deci. ne želim da nijedno dete više prođe ono što sam ja prošla i mnoga druga deca širom sveta!"
