Ivana nikada nije bila posebno religiozna. Verovala je u dobrotu ljudi, u nauku, u lekare i u terapije. Njena svakodnevica bila je ispunjena brigom o ćerki Zorani, koja je imala dijagnozu atrofije mišića. Trudila se da ne gubi nadu, vodila ju je na različite tretmane, radila sa njom vežbe, posećivala razne fizijatre i upijala savete i boreći se svakog dana – ali osećala je da tapka u mestu. I onda, jednog običnog dana, kada je došla po Zoranu u vrtić, sve se promenilo.
Vaspitačica ju je dočekala na vratima, uznemirena, gotovo u suzama.
— "Gospođo Ivana, danas je bilo teško. Zorana je za vreme obroka sedela sama u uglu i plakala, nije mogla ni da jede, imala je bolove. Molim vas, razmislite o dodatnoj pomoći. Rehabilitacija. Nešto. Žao mi je, ali nama je teško sa njom da radimo, treba joj pomoć stručnjaka".
U tom trenutku, Ivanu je obuzeo osećaj nemoći i poraza. Bes, stid, tuga – sve se skupilo u grudima. Nije ništa rekla. Samo je zgrabila Zoranu za ruku i krenula. Bez pravog plana. Samo s idejom koju joj je nedavno pomenula prijateljica:
"Ivana, odvedi je i u manastir. Tu je otac Jovanović, prozorljiv je. Mogao bi da pomogne. Nećeš zažaliti."
Do tada je takve savete uzimala s rezervom. Ali toga dana više nije imala snage da se pravi pametna. Rešila je da pokuša sve. Čak i ono u šta nije verovala. Možda baš to.
Tako su se našle na putu ka manastiru Prevlaka, u Crnoj Gori, poznatom i kao Ostrvo cveća. Čim su kročile na to sveto tlo, nešto se u njoj pomerilo. Vazduh je bio drugačiji – čist, blag, spokojan. Miris mora i tamjana mešao se s tišinom koja nije bila prazna, već utešna.
Dok su koračale prema manastiru, otvorila su se drvena vrata, a na njima se pojavio monah. Visok, dostojanstven, s blagim pogledom koji kao da je prodirao pravo u dušu. Pogledao je Ivanu i Zoranu, kao da ih je već poznavao, i rekao jednostavno:
"Sačekajte me tu."
Ivana je stajala nepomično, iznenađena što im se obratio, a u isto vreme obuzeta neobičnim mirom. Nije znala šta očekuje, ali nije želela ni da pobegne. Liturgija se završila, i monah – kasnije je saznala da je to arhimandrit Jovanović – prišao joj je i rekao tihim, sigurnim glasom:
"Krsti Zoranu."
Dve reči. Ništa više.
Taj susret je bio prelomna tačka. Ivana je osetila da više ne može da odlaže. Posle dve nedelje, Zorana je krštena.
I tada je počelo da se menja ono što je do tada delovalo nemoguće. Nije to bilo odjednom, niti kao u bajci, ali dani su donosili male, tihe pobede. Zorana je počela da reaguje drugačije. Nije više imala izlive besa, počela je da se povezuje s drugima. Njene rečenice su postajale smislenije, reakcije umerenije. Počela je da pokazuje interesovanja za slike, knjige, igru. Imala je zaista veru da će sve biti dobro.
"Od momenta kad sam se oslobodila straha da će mi ćerka biti invalid i da će joj budućnost doneti samo loše stvari, a počela da verujem da sve ide baš kako treba i da se sve dešava sa razlogom, tad sam postala sigurna da nam je obema potrebno strpljenja, puno ljubavi i vere u Boga i zahvalnosti na svakom malom napretku".
Prošle godine je, uprkos ranijim prognozama, upisala prvi razred. U redovnu školu. Prošla je sve testove. Samostalno se kreće, čak i časove fizičkog obavlja bez velikih poteškoća. Problemi nisu nestali, oni su se prihvatili na drugačiji način. Uz mnogo razumevanja za Zoranine probleme, Ivana je majka koja veruje u nju. Koja je tu da je pogura samo kad ona to traži.
Danas Ivana sa osmehom i setom priča o tom danu kada je, nemoćna i ranjena, krenula put manastira s ćerkom za ruku.
"Zahvalna sam trojici. Prvo Bogu na pomoći, zatim ocu Jovanoviću koji je izgovorio te reči koje su mi bile znak. I na kraju – prijateljici koja me nagovorila da ne budem tvrdoglava i da potražim pomoć i tamo gde je nisam tražila do tada."
Za Ivanu i Zoranu, Prevlaka nije samo mesto molitve. To je mesto gde su pronašle mir, novu nadu, i možda ono što je najvažnije – veru.
