Kad je pročitala dnevnik svoje majke, otkrila je mračnu tajnu čuvanu 50 godina: Slike iz detinjstva su počele da joj se vraćaju i sve je postalo kristalno jasno

Dve ćerke Džen Raf O’Hern su uvek smatrale čudnim koliko je njihova majka mrzela cveće.

Japanci su uskratili Džen njeno ime, zajedno sa svim ostalim ženama. Umesto toga, postale su poznate kao različite vrste cveća – možda samo još jedan korak u dehumanizaciji žena čiji je ceo identitet sveden na seksualno spremište.

Rubi Čelendžer naziva svoju baku Džen „jakom ženom“.

„Ona je najdivnija žena koju ste ikada sreli, ali je i žilava. Neverovatno je kreativna... uvek nešto radi. A njena vera joj je neverovatno važna“, rekla je Rubi u emisiji.

Kada je Rubina majka, Kerol, imala četrdesetak godina i spremala se da se ukrca u avion za Alis Springs, njena majka Džen joj je dala rukopisno pisanu svesku.

Situacija je bila pomalo neobična. Kerol neće dugo biti odsutna i, zajedno sa svojom sestrom Ajlin, bila je bliska sa majkom Džen. Nije mnogo znala o prošlosti svoje majke osim da je bila neka vrsta zarobljenika tokom Drugog svetskog rata. Njena majka nije mnogo pričala o tome.

Tokom celog putovanja do Alis Springsa, Kerol nije prestajala da plače.

„Stjuardese su pitale šta nije u redu“, rekla je Rubi. A njena majka je bila neutešna.

„Kako možeš da kažeš svojim ćerkama, znaš?“, rekla je Džen kasnije u emisiji Australian Story. „Mislim, sramota, sramota je i dalje bila tako velika. Znala sam da moram da im kažem, ali nisam mogla da im kažem licem u lice... pa sam odlučila da to zapišem.“

Rubi je imala pet godina kada su u potpunosti ispričana ratna iskustva njene bake. U decembru 1992. godine, iste godine kada je prvi put ispričala svojim prijateljima i porodici, Džen je prisustvovala Međunarodnom javnom saslušanju o japanskim ratnim zločinima u Tokiju i ispričala priču za koju nikada nije mislila da će je ispričati.

Džen je rođena 1923. godine u Holandskim Istočnim Indijama, bivšoj koloniji Holandskog carstva koja se nalazi u jugoistočnoj Aziji. Seća se svog detinjstva kao najsrećnijeg koje iko može da zamisli.

Međutim, sa 19 godina, Drugi svetski rat će uništiti idiličan mali život koji je imala.

Zajedno sa hiljadama drugih Holanđanki, uključujući njenu majku i dve mlađe sestre, Džen su zarobili Japanci i primorali je da ode u radni logor za ratne zarobljenike u Indoneziji. Njen otac je poslat negde drugde.

„Ljudi su umirali svakog dana“, kasnije će se prisetiti. „Uslovi su bili užasni.“

Ali dve godine kasnije, 1944. godine, kamion pun japanskih zvaničnika je stao i zahtevao da se mlade žene postroje. Njihova odluka će za Džen otvoriti put užasa koji nikada nije mogla da zamisli.

Sa 21 godinom, Jan je bila jedna od 10 žena koje su muškarci izabrali i odveli u kolonijalnu kuću u Semarangu. Očekivali su da će biti primorane da rade u fabrici ili da će biti korišćene za propagandu – ali nijedna teorija nije bila ni blizu.

Žene su fotografisane, a njihove slike izložene u prostoriji za prijem.

Možda su upravo u tom trenutku, kada su videle sebe reklamirane kao meso u izlogu delikatesa, shvatile da su odvedene u vojni bordel.

Bile su „žene za utehu“ ili seksualne robinje za visoke japanske zvaničnike i odmah su počele da protestuju.

„Čitav naš svet nam se jednostavno srušio ispod nogu... Rekle smo da smo na ovo primorane, da nam to ne mogu uraditi“, rekla je Džen za Australijan Stori.

„Ali oni su nam se samo smejali, znate, samo su se smejali. Rekli su da mogu sa nama da rade šta god žele.“

I, kako će žene uskoro shvatiti, zaista su mogli.

Prve noći, žene su poseli oko trpezarijskog stola i onda su ih odvodili, jednu po jednu, razni oficiri japanske vojske.

Prošlo je više od 70 godina od te noći, ali Dženino iskustvo je bilo toliko mučno da kaže da ga nikada neće zaboraviti. Izabrao ju je oficir naoružan mačem, i uprkos njegovom pretnjama, očajnički je pokušavala da se odupre.

Rekla je „Ne“ na svakom jeziku koji je znala, a kada su njeni krici ignorisani, očajnički je molila za milost.

„Suze su mi se slivale niz lice dok me je silovao“, rekla je za ABC. „Činilo se kao da nikada neće prestati."

„Čitavo iskustvo je bilo jezivo, strašno, ali prva noć je zaista bila najgora“, rekla je. „Mučila me je celog života i nikada se nisam mogla osloboditi sećanja na to.“

Nakon brutalnog silovanja, Džen je otišla u kupatilo i ribala i ribala, pokušavajući da izbriše svaki trag prljavštine i srama. U jednoj noći, osećala se kao da je izgubila svu svoju nevinost. Više od 50 godina kasnije, razmišljala je: „Nikada nisam mislila da patnja može biti tako strašna“.

Tokom naredna tri meseca, mlade žene su brutalno silovane i pretučene više puta nego što su mogle da izbroje. Ubrzo je Džen otkrila da je trudna – posledica za koju nije mislila da je moguća u tako užasnim okolnostima.

Na silu je dobijala pilule i na kraju je imala pobačaj.

U nastojanju da izgleda „što ružnije“ i odvrati japanske zvaničnike, Džen je odsekla svu kosu. Nažalost, to je imalo suprotan efekat. Postala je predmet radoznalosti, jer ju je biralo više muškaraca nego ikad.

Nakon više od tri meseca mučnog fizičkog i seksualnog zlostavljanja, žene su premeštene u logor u Zapadnoj Javi i ponovo spojene sa svojim porodicama. Džen je, zajedno sa ostalim ženama, bilo rečeno da ako ikada nekome ispričaju šta im se dogodilo, oni i članovi njihove porodice će biti ubijeni. I nesrećne žene su im verovale.

Iako su neke porodice verovatno sumnjale šta se dogodilo njihovim ćerkama i sestrama, o tome se nikada nije raspravljalo. Tajna o tome šta su pretrpele u toj kolonijalnoj kući u Semarangu ostala je zakopana decenijama.

Rubi se seća jedne od bakinih priča nakon rata koja bi mogla da objasni zašto je odlučila da nikome ne otkrije svoja iskustva.

Džen, pobožna hrišćanka, oduvek je sanjala da postane monahinja. Vreme provedeno u vojnom bordelu je ojačalo, a ne ugrozilo njenu veru, nudeći joj nadu kada nije bilo ničeg drugog.

„Posle svega što je prošla u ratu“, rekla je Rubi, „već je živela veoma svetim životom i učila je da postane učiteljica sa monahinjama, ali je rekla da nakon onoga što je videla želi da postane monahinja.“

Pre nego što je odvedena u bordel, Džen je već položila svoje prve zavete, pa je nakon rata potražila sveštenika. Rekla mu je – osobi kojoj je verovala – šta joj se dogodilo u Semarangu.

Ovaj čovek je Džen, koja je imala samo 21 godinu, jasno stavio do znanja da je, s obzirom na njena iskustva, najbolje da ne postane monahinja.

Džen je bila „slomljena“, ali dok je oplakivala odbacivanje iz katoličkog reda, upoznala je čoveka koga Rubi poznaje kao svog dedu.

Tom Raf je bio britanski vojnik koji je štitio logore od indonežanskih boraca za slobodu nakon oslobođenja.

U pismima koja mu je pisala na početku njihove veze, rekla mu je šta joj se dogodilo. Tomov odgovor je bio jednostavan i nepokolebljiv: „Nije me briga i volim te.“

U Tomovim očima, Džen je rekla: „Nisam bila prljava. Nisam bila isprljana. Nisam bila drugačija.“ Bila sam jednostavno prelepa…“

Iako je njihova ljubavna priča zapanjujuća, Dženino iskustvo kao žene za utehu nastaviće da utiče na ostatak njenog života – često na načine koje nikada nije mogla da predvidi.

„Želela sam kuću. Želela sam brak. „Nisam želela seks“, rekla je Džen za Australijan Stori.

Njena seksualna i fizička trauma bila je toliko značajna da je decenijama nakon što je izašla iz vojnog bordela imala užasne noćne more. Plašila se seksa sa svojim mužem, izjednačavajući ga sa nasiljem i bolom.

Godinama su pokušavali da imaju decu, ali Džen je pretrpela nekoliko pobačaja. Rubi je objasnila da je tokom rata „naneta značajna šteta njenom telu“, što znači da fizički nije mogla da nosi bebu.

Bila je potrebna velika operacija da bi Jan mogla da iznese bebu do kraja – procedura za koju se odlučila da joj se podvrgne.

Prvo je rodila Ajlin, a zatim Kerol, obe u potpunosti vredne prelaženja prepreka koje su bile potrebne da bi se to postiglo.

 Džen je imala sedamdeset godina, i bila već baka, kada je priča u vestima privukla njenu pažnju. Tri korejske žene za utehu zahtevale su izvinjenje od japanske vlade.

Inspirisana hrabrošću ovih korejskih žena, Džen je odlučila da stane pored njih i potvrdi da je japanska vojska koristila silovanje kao ratno sredstvo – stvarnost koja još nije bila priznata.

Godine 1992, Džen je otputovala u Tokio sa svojom ćerkom Kerol i govorila na Međunarodnom javnom saslušanju o japanskim ratnim zločinima o jednom od najgorih kršenja ljudskih prava koje je počinila vojska. Ona nije želela nadoknadu. Sve što je želela jeste da Japanci priznaju da se ovo dogodilo.

U svojoj izjavi, Džen je rekla:

Oprostila sam Japancima ono što su mi uradili, ali nikada ne mogu zaboraviti. 50 godina, „Žene za utehu“ su ćutale; živele su sa strašnom sramotom, osećajući se ukaljano i prljavo. Trebalo je 50 godina da uništeni životi ovih žena postanu pitanje ljudskih prava. Nadam se da sam, govoreći, uspela da doprinesem svetskom miru i pomirenju i da se kršenje ljudskih prava žena nikada više neće ponoviti...

Naša tela su bila oštećena. Imala sam tri pobačaja nakon što sam se udala za Toma i bila mi je potrebna velika operacija da bih obnovila svoje telo.

Tadašnji premijer, Džon Hauard, rekao je da je ono što se dogodilo Džen bio „strašan incident... aspekt tragičnog perioda“ i opisao je njeno svedočenje kao „potresno“.

Njeno svedočenje se takođe dogodilo u vreme tokom Bosanskog rata, kada su žene ponovo sistematski silovane kao sredstvo ratovanja.

Za 50 godina, Džen je izgledalo kao da se ništa nije promenilo.

Rad koji je Džen obavila, a koji je počeo njenim prekretničkim svedočenjem 1992. godine, uticao je na zakone o silovanju tokom ratnog vremena.

Godine 1993, „žene za utehu“ koje su bile žrtve japanske vojske dobile su nezvanično izvinjenje poznato kao Kono izjava. U njemu su priznale da je japanska vojska bila umešana u „uspostavljanje i upravljanje stanicama za utehu...“

Međutim, nije bilo izvinjenja od premijera u ime njihove vlade.

„To je užasan deo Drugog svetskog rata koji pokušavaju da sakriju“, rekla je Džen za The Advertiser. „I dok sam oprostila Japancima ono što su mi uradili, nikada ne mogu zaboraviti.“

Njena unuka Rubi ponovila je tu poruku: „Ako nisam od nje naučila da je oproštaj poruka, onda sam je izneverila kao unuka.“

Kako stvari stoje, Japanci i dalje pokušavaju da sakriju svoju istoriju silovanja i zlostavljanja žena tokom ratnog vremena. Džen je jasno stavila do znanja da ne želi novac ili odštetu, već jednostavno želi izvinjenje i javno priznanje od strane vlade.

Njena ćerka, Kerol Raf, rekla je: „Postoji opasnost da će ove priče umreti sa generacijom moje majke... Ne možemo odustati od ovoga, inače će ljudi poput mame postati duhovi prošlosti.“

U duhu da nikada ne zaboravimo, Rubi, filmska producentkinja, rediteljka i glumica, snimila je kratki film pod nazivom „Svakodnevni hleb“ koji se oslanja na odlomak iz Dženine knjige „Pedeset godina tišine“. Sama Rubi igra Džen.

Čitav film je na holandskom i japanskom jeziku, autentično predstavljajući iskustva iz tog vremena.

To je film sa mikrobudžetom koji se prikazivao širom sveta, podsećajući veliku i malu publiku da ratne priče moraju da uključuju zločine počinjene nad ženama. Na kraju krajeva, međutim, ovo je priča o preživljavanju.