Na svetu je ostalo svega desetak virdžina – žena koje su se, zbog tradicije, siromaštva ili društvenih ograničenja, zaklele na celibat i izabrale da žive kao muškarci. Ova gotovo izumrla balkanska tradicija opstaje samo u zabačenim krajevima Albanije i Kosova, gde se i danas prepričavaju sudbine poslednjih virdžina.
Jedna od njih je Đustina Grišaj, žena iz planinskog sela Lepuše, u oblasti Velika Malesija na severu Albanije. Kada je imala 23 godine, Đustina je donela odluku koja će joj zauvek promeniti život – odrekla se ženstvenosti, zavetovala na celibat i preuzela identitet muškarca.
“Albanija je nekada bila svet muškaraca. Ako si hteo da preživiš – morao si da postaneš jedan od njih,” rekla je Đustina.
Život virdžine kao izbor, žene koje su postale muškarci da bi preživele
Burneše, ili zaklete device, vekovima su bile deo albanske tradicije. U zajednicama gde žene nisu imale pravo glasa, imanja, slobode kretanja niti mogućnost izbora, burneša je bila izuzetak – žena koja je, odbacujući svoju rodnu ulogu, sticala prava koja su pripadala isključivo muškarcima.
Đustina, danas 58-godišnjakinja, odrasla je u siromaštvu. Nakon smrti oca, njena majka ostala je sama sa šestoro dece. Da bi preuzela brigu o porodici i oslobodila majku tereta, Đustina se zavetovala i postala burneša – zamenivši haljine pantalonama, nežnost autoritetom, i buduću porodicu – samotnim životom.
“Nikad nisam želela da se udam, da budem domaćica. Moj izbor bio je rad i sloboda,” kaže ona.
Danas živi jednostavno – vodi gostionicu, obrađuje zemlju, gaji stoku i leči ljude biljem, znanjem koje je nasledila od oca. Njena svakodnevica je teška – sela poput Lepuše često ostaju odsečena tokom zime, bez struje i signala. Ali Đustina ne žali.
“Ponosna sam što sam burneša. Ni za čim ne žalim.”
Težak, ali slobodan život virdžine u zabitim planinama Albanije
Njena bratanica Valerijana Grišaj, koja je odrasla uz nju, otkriva kako su se tokom godina stvari promenile – ali ne dovoljno brzo. Iako danas studira u Tirani i živi moderan život, još uvek pamti trenutak kada je kao dete čula da se njena drugarica, tada četrnaestogodišnjakinja, udaje i prekida školovanje.
“Na selu, žene još uvek nemaju izbora. Ako se ne udaš mlada, jedina alternativa je – da postaneš burneša.”
Ipak, Valerijana je odabrala treći put. Otišla je u Tiranu da studira režiju i fotografiju, odlučna da prekine krug podređenosti i tišine.
Iako danas mnogi na burneše gledaju kao na hrabre i snažne žene, realnost njihovog života je kompleksna. Biti burneša je značilo žrtvovati sve – ženstvenost, porodicu, ljubav, majčinstvo – zarad poštovanja i prava.
Drande, burneša iz obalskog grada Šenđina, kaže da se nikada nije identifikovao sa ženama, već isključivo sa muškarcima. Danas pije i pravi rakiju, puši i govori o sebi u muškom rodu.
“Oduvek sam se osećao kao muškarac. Poštovali su me kao muškarca, a ne kao ženu. Bio sam slobodniji.”
Ali, u trenucima samoće, priznaje, znao je da oseti sumnju i tugu.
“Ponekad sam se pitao kako bi bilo imati dete. Kada sam se razboleo, nisam imao nikoga da me neguje. Ali to su trenuci koji prođu.”
Život virdžine između bunta, samoće i poštovanja
Kanun, drevni albanski kodeks iz 15. veka, bio je osnova društvenog uređenja. Prema njegovim pravilima, žene su bile svojina muževa, bez prava na nasledstvo, obrazovanje ili samostalnost. U tom kontekstu, burneša nije bila simbol emancipacije, već jedini način da se žena izuzme iz tog poretka – pa i iz krvne osvete, ako je to bio jedini način da se spasi čast porodice.
Postati burneša bio je, između ostalog, način da se izbegne dogovoreni brak, a da se pri tom ne naruši čast mladoženjine porodice. Zavetovanje na celibat često je služilo kao izlaz za žene koje nisu želele da se udaju, ali nisu imale pravo da same odlučuju o svojoj sudbini.
– Ta odluka je značila da mogu da izbegnu krvnu osvetu između dve porodice – objasnila je etnografkinja Aferdita Onuzi.
Pravila u vezi sa krvnom osvetom vekovima su bila propisana u Kanunu, drevnom albanskom zakoniku iz 15. veka. Kanun je bio osnova društvenog poretka u severnoj Albaniji i na Kosovu, posebno tokom vremena Otomanskog carstva.
Prema tom zakoniku, krvna osveta bila je društvena obaveza za očuvanje časti. Često bi počinjala zbog uvrede, pretnje ili nesporazuma, ali bi mogla da eskalira u ubistvo. Tada bi se od porodice žrtve očekivalo da odgovori istom merom – ubistvom počinioca ili drugog muškog člana njegove porodice.
Inspirativna je i priča o Stani koja se zaglavila u očevoj kletvi i nikad nije bila sa muškarcem, to možete pročitati ovde.
U takvom sistemu, žene nisu bile učesnice u krvnoj osveti – ali su mogle da postanu "muškarci" po društvenoj funkciji ako se zavetuju kao virdžine. Time su sticale određena prava, ali su se istovremeno izuzimale iz opasnosti da postanu žrtve krvne osvete.
– Bio je to način za njih da pobegnu – kaže Aferdita.
Aferdita Onuzi, etnografkinja koja godinama proučava ovaj fenomen, ističe da je danas bitno praviti razliku između tradicionalnih i modernih burneša.
“Nekada je to bio akt preživljavanja, danas je lična odluka. Ali nijedna nije doneta lako.”
Društveni stavovi se menjaju. Aktivistkinja Rea Nepravišta jasno poručuje da snaga žene ne mora da bude definisana muškim kategorijama.
Tokom protesta za Međunarodni dan žena 2019. u Tirani, nosila je transparent na kojem je reč “burneša” bila prekrižena crvenim krstom, a ispod je pisalo: “Jaka žena.”
“Na albanskom, kad želimo da opišemo snažnu ženu, kažemo burneša – što u osnovi znači ‘muškarasta’. Moramo redefinisati značenje snage.”
Život virdžine ili pravo na slobodu – novi izbori za žene
Prema podacima Ujedinjenih nacija, skoro 60% Albanki između 15 i 49 godina doživelo je neki oblik porodičnog nasilja. Samo 8% žena poseduje zemlju, a razlike u platama i dalje su ogromne. Iako ima pomaka – veći broj žena u parlamentu, bolji izborni zakoni – borba za prava i dalje traje.
Valerijana, koja danas fotografiše svoju tetku i druge burneše kako bi dokumentovala ovu izumiruću tradiciju, kaže:
“Danas ne morate da se odreknete sebe da biste bile slobodne. Možete biti žena i imati glas.”
Poslednja burneša
Đustina kaže da ne zna da li bi danas ponovila isti izbor, ali ne žali ni za čim.
“Možda ne bih to uradila da sam živela danas. Ali tada – to je bio jedini način. I da mogu da se vratim, opet bih sve isto.”
Uverenjem da je njen život imao smisla, Đustina zatvara poglavlje jedne epohe.
“Neće više biti viržina. Ja ću biti poslednja.”
