Tamara s mužem otišla u kockarnicu i ostavila ćerkice same kod kuće: Prizor koji je ugledala kada se vratila zauvek će je progoniti

Bilo je to 21. januara 2003. godine, kada su devetnaestogodišnji Bo Maestas i njegova sestra, šesnaestogodišnja Monik Maestas, otišli ​​u kuću Tamare Beržeron i njenog dečka, Roberta Šmita. Par je živeo u kampu za kamp-prikolice Kazablanka u Meskitu, Nevada, sa Tamarinim dvema mladim ćerkama, trogodišnjom Kristijanom i desetogodišnjom Britni. Maestas su navodno bili tamo da kupe ono što su verovali da je metamfetamin vredan 125 dolara od Tamare i Roberta. Međutim, kada su se vratili kući sa kupovinom, otkrili su da mala kesica bele supstance sadrži so, a ne metamfetamin.

Čim su se vrata otvorila, brat i sestra su brutalno napale devojčice. Kristijani je prerezano grlo i izbodena je sa takvom brutalnošću da joj je nož probio pola glave. Noga joj je odsečena od tetive i zadobila je još jednu ubodnu ranu u potkolenici. Nažalost, Kristijana je preminula od zadobijenih rana na licu mesta. Bo je zgrabio Britni otpozadi i rekao joj: „Možemo ovo lako ili možemo ovo teško!“ Zatim je ukupno dvadeset puta zabio nož u njeno malo telo. Dva ubodna rane na leđima su joj presekla kičmenu moždinu. Kada je policija stigla na mesto zločina, Britni je preklinjala: „Ne želim da umrem! Ne želim da umrem!“

Čudom, Britni je preživela povrede, ali je ostala paralizovana od struka nadole.

Nakon što su pobegli sa mesta zločina, brat i sestra su bacili svoju krvavu odeću i noževe u malom gradu u Juti. Ubrzo su uhapšeni nakon što ih je Boova devojka uspela da pronađe na mestu zločina te večeri. U pismu upućenom u zatvor, Bo je priznao da je „zaklao te male prasiće. Poludeo sam i otišao i ubio najmlađu ćerku te gospođe, a stariju sam paralizovao. Tri su nekada bile moje srećne brojke. Sada, kada pomislim na tri, vidim malo telo kako visi u visini očiju sa noža koji je upola manji od nje, a koji je u mojoj krvavoj ruci. To je bilo nešto najbrutalnije što sam ikada video.“ Monik je takođe priznala: „Trebalo je da prerežem devojčici vrat. Samo sam nastavila da je ubadam. Samo sam pokušavala da ubodem glavne organe.“

Nakon ubistava, Tamara i Robert su negirali bilo kakvu umešanost u lažni posao sa drogom. Optuženi su za zlostavljanje i zanemarivanje dece jer su ostavili decu samu kod kuće nekoliko sati u vreme napada. Tamara je osuđena na najmanje četiri godine zatvora.

Bo se izjasnio krivim za ubistvo prvog stepena u sporazumu o priznanju krivice koji ga nije poštedeo moguće smrtne kazne. Njegov advokat odbrane, Pit Kristijansen, rekao je da se njegov klijent izjasnio krivim jednostavno zato što je želeo da prizna šta je uradio i da preuzme odgovornost za svoj zločin. Tokom faze izricanja kazne, njegovi advokati odbrane pozvali su porotnike da mu pokažu milost. Rekli su da su Bo i njegove sestre bili izloženi zlostavljajućem odrastanju od strane njegovog oca, Harija Maestasa, koji je bio dva puta osuđivani ubica.

Dok je Hari veći deo svog detinjstva proveo u zatvoru i van njega, slao je bivše osuđenike u dom da provere porodicu. Tokom jedne od ovih poseta, bivši osuđenik je zlostavljao Misti Maestas, dvanaestogodišnju sestru Boa i Monik. Kasnije, kada je Misti otišla da poseti svog oca u zatvoru, i on ju je zlostavljao u sobi za posete. Monik je takođe bila seksualno zlostavljana kao dete; između njenog devetog i trinaestog rođendana, zlostavljao ju je majčin dečko visok 190 cm i težak 136 kg.

Tvrdili su da je Boova majka, Merilin Maestas, stalno omalovažavala svog sina i izlagala ga zloupotrebi droga i alkohola. Kao dečaku, roditelji su mu duvali dim marihuane u lice pokušavajući da smire njegovu hiperaktivnost.

Dok je bio u drugom razredu, njegova učiteljica je napisala roditeljima: „Bo je veoma pametan. Potrebna mu je velika pomoć da usmeri svoju energiju u pravom smeru. On je i dalje ljut dečak. Molim vas, potražite pomoć o kojoj ste govorili.“ Sa 12 godina, Bo je koristio marihuanu, alkohol i metamfetamin. Kada Merilin nije želela da se njena deca druže sa gej muškarcem koji je živeo u njihovom komšiluku, odrala mu je mačku i zakucala joj glavu na vrata. Čovek je potom izvršio samoubistvo. „Deca su ga volela“, rekla je Merilinina sestra.

Do 2000. godine, Bo je pokušao samoubistvo. „Osećao sam se kao da moram da se ubijam“, rekao je stručnjaku za mentalno zdravlje. „Moj život je teret. Moj život je u haosu.“ Kada je njegov otac pušten iz zatvora, pokušao je da se ponovo poveže sa njim, ali Hari je odbio njegove ponude. „Ono što ćemo vam predstaviti je ko je Bo Maestas... Vodićemo vas kroz njegov život i nadamo se da ćemo vam pomoći da shvatite šta ga je dovelo do tačke u kojoj je doneo tako tragičnu, tragičnu odluku“, rekao je njegov advokat odbrane, Tom Erikson.

S druge strane, tužilac okruga Rodžer i Klark, Dejvid Švarc, snažno se zalagao za smrtnu kaznu. Rekao je porotnicima da je smrtna kazna jedina adekvatna kazna za tako okrutan zločin počinjen nad dvoje bespomoćne dece. „Kada imate malo dete, od 3 godine, kojem nikada nije pružena prilika da uživa u svemu što život nudi, to je veoma tužno. Ući tamo sa mesarskim nožem i uraditi ovo tim devojčicama zbog 125 dolara bilo je užasno. Te male devojčice nisu bile ravne njemu“, rekao je.

Tokom izricanja presude, Bo se obratio sudu u svojoj prvoj javnoj izjavi od napada. „Žao mi je zbog bola u srcu. Zbog mojih postupaka, Britni će zauvek biti vezana za invalidska kolica, a izgubila je i sestru. Žao mi je. Ne mogu da verujem da se ovo dogodilo“, rekao je. Obraćajući se svojoj porodici, Bo je rekao da mu je „žao zbog slomljenog srca i žao mu je zbog sramote koju im je naneo“. Ni njegova majka ni otac nisu bili na sudu; Kada je zamoljen da svedoči u ime svog sina, Hari je odbio i jasno stavio do znanja da „neće imati ništa sa ovim ljudima“, misleći na svoju decu.

Na kraju je porota stala na stranu tužilaštva i osudila Boa na smrt za ubistva. Bio je bez izraza lica dok su ga službenici zatvora izvodili iz sudnice.

Ubrzo nakon objavljivanja presude, Monik Maestas je pristala da se izjasni krivom za ubistvo Kristijane i pokušaj ubistva Britni kao deo sporazuma o priznanju krivice. Godine 2005, Vrhovni sud SAD je presudio da osobe koje su bile mlađe od 18 godina kada su počinile zločine ne mogu biti osuđene na smrt za te zločine. Pošto je Monik imala 17 godina u vreme ubistava, osuđena je na doživotnu robiju sa pravom na uslovni otpust nakon 40 godina.

Prema Švarcu: „Iz moje perspektive, ona zaslužuje da bude u smrtnoj ćeliji sa svojim bratom, ali Vrhovni sud Sjedinjenih Država ju je spasao.“ Tokom izricanja presude, i ona se izvinila za svoje postupke. Obraćajući se Britni – koja nije bila prisutna – rekla je: „Saosećam sa tobom. Žao mi je zbog svega. Jedini pozitivan aspekt cele ove situacije je hrabrost i istrajnost koju si pokazala.“

Nakon napada, Britni su usvojili Džudi i Bil Himel. Tamara je 2008. godine ispunila Britninu želju za dug život kada se odrekla roditeljskih prava i potpisala otvoreni ugovor o usvajanju sa hraniteljima koji su se brinuli o njoj nakon napada.