Pre mnogo godina, ispričana je priča o Rene i Tajleru Zigel. Mladom zaljubljenom paru koji su započeli vezu pre nego što je on otišao u rat i doživeo jezivu nesreću, a Rene je rekla da je, kada se Tajler vratio kući, osećala društveni i zajednički pritisak da se uda za njega, inače bi ona bila devojka kojoj je bio važniji izgled nego ko je on.
Tajler je rekao je da je uopšte ne krivi kada su raskinuli i da nikada nisu trebali da se venčavaju, ali da su oboje osećali da moraju da prođu kroz to da bi nešto „dokazali“. Intenzivna medijska pažnja prema ovim dvoje mladim ljudima stvorila je jednu veoma tužnu priču koju vam prenosimo u celosti:
- Bili su srednjoškolski u malom gradu, Metamore, Ilinois, na Srednjem zapadu, zaljubljeni do ušiju. On završava srednju školu, postaje američki marinac i biva poslat u Irak. Kada se vrati, pre nego što ode na svoju drugu službu, on je prosi. Ona ima 18 godina, a on 21 i jedva čeka da se vrati kući, Međutim njegova služba je prekinuta. Bombaš samoubica eksplodira u blizini njegovog kamiona i on zadobija užasne, životno promenljive povrede.
Dva dana kasnije, on je u San Antoniju, u Teksasu, u vojnomedicinskom centru Bruk. Ona prvi put napušta svoj rodni grad da bi letela tamo sa njegovom majkom kako bi mogli biti pored njega. Njegove povrede su teške, imaće brojne operacije i ona će biti uz njega sve vreme. Proći će godina i po dana pre nego što se svi vrate kući. U međuvremenu, ona će se useliti kod njegove majke. Povratak kući je trijumf, on je heroj, a ona je njegova heroina.
Njihova posvećenost jedno drugom je inspirativna i čvrsta kao stena. Venčaju se. Ona ima 21 godinu, a on 24. Venčanje je 7. oktobra 2006. godine i taj datum je proglašen državnim praznikom. Dan Rene i Tajlera Zigela.
Njihovu romansu je opisao časopis The Sunday Times. Planiraju da osnuju porodicu. Ljubav pobeđuje sve.
Posle nešto manje od godinu dana oni se razvode. Ispostavilo se da ljubav ne pobeđuje sve. To je mit.
Metamora u Ilinoisu, udaljenom dva sata vožnje od Čikaga je ona vrsta malog grada kakvu ljudi ne napuštaju. Tajeva mama, Beki, radila je kao konobarica u "Porodičnoj fontani", lokalnom restoranu na trgu, kada je 1979. godine upoznala Tajevog oca, Džefa, koji radi u građevinarstvu i odgajio je dva sina - Tajlera i Zaka.
Taj, sada 25-godišnjak, živi sam u kući koju je delio sa Rene pre nego što se ona iselila. Bili su u braku manje od godinu dana, još uvek su dobri prijatelji. Taj veruje da je sada u novoj vezi i da živi sa „nekim“ tipom. Ali ne zna mnogo o tome, kaže. Nema animoziteta kada govori o njoj. Još uvek postoji nekoliko uramljenih fotografija, na kojima se njih dvoje smeju, snimljenih pre nesreće. Postoje i venčane fotografije, i iako je očigledno da je to dom 25-godišnjeg muškarca koji nije sklon pranju sudova, Reneino prisustvo nije nestalo.
Beli frižider je prekriven šarenim fotografijama. Prijatelji, bebe prijatelja i nekoliko grupnih fotografija Taja sa njegovim vodom, pre napada. Postoji jedna koja se posebno ističe. Zapanjujuće je – Taj sam, opušta se u pustinji između raspoređivanja. Njegovo dečačko lice je zgodno i nevino, telo snažno, vitko i robusno, plava kosa mu je kratko ošišana i leži na pesku, ruke sklopljene iza vrata, osmehuje se dok gleda u kameru. Samouveren i pun samopouzdanja.
Nema sentimentalnosti u njegovom glasu dok zuri u fotografiju kako je nekada izgledao i objašnjava da je Rene postavila tu fotografiju jer joj se svidela.
Lice na toj fotografiji više ne postoji. On je bio u vozilu sa još šest marinaca, patrolirajući blizu Al-Kaima, severozapadni Irak, kada se bombaš samoubica zaleteo u njih.
Njegova leva ruka je sada patrljak – amputirana je ispod lakta. Na desnoj ruci prsti su mu odneti – ostala su samo dva – a palac na nozi je kalemljen umesto palca. Slep je na jedno oko, a uši su mu spaljene. Deo njegove lobanje je implantiran u masno tkivo u njegovom torzu, kako bi ostalo održivo i vlažno za buduću upotrebu, a plastična ploča je postavljena da pokrije mesto gde je nekada bila kost na njegovoj lobanji. Ima šrapnele u glavi, a iznad obrve ima rupu u lobanji. Njegove povrede su toliko ozbiljne da je čak i nedavna infekcija sinusa, koja je značila odlazak u bolnicu, ogromno medicinsko iskušenje.
Ipak ne uznemirava ga gledanje fotografija iz prošlosti, iako ponekad oseća nostalgiju.
Tajev mlađi brat, Zak, 22, takođe je marinac. I on je bio u Iraku. Bio je u istoj jedinici kao i Taj, a Taj objašnjava da je Pit, marinac koji ga je izvukao iz kamiona kada je goreo, bio Zakov vođa odreda. Ponosan je na svog brata i ne povlači paralele. Smatra da na odluku njegovog brata da ode tamo nije trebalo da utiče ono što mu se dogodilo.
Jer „Taj je i dalje Taj“ i to je više od samo površne rečenice. Ljudi koji su ga poznavali od ranije prepoznaju da iako je spoljašnjost
transformisana, njegova ličnost jeste ostala nepromenjena. Njegova opuštena ličnost prkosi njegovom izgledu, pa je lako
zaboraviti obim njegovih povreda.
Njegova majka, Beki, preuzela je medicinsku negu – zavoji se još uvek moraju menjati – ali Taj
ne želi da joj dozvoli da obavlja kućne poslove. On nosi svoj veš kod roditelja jednom nedeljno i s vremena na vreme joj dozvoljava da usisava.
Poseduje parcelu zemlje, 24 hektara, i planira da izgradi kuću. Nalazi se u šumi i izgledaće kao brvnara. Već ima planove sprata. Taj je kupio zemlju pre nego što se oženio – planirali su da zajedno izgrade kuću na njoj. Kada je prvi put otišao u Irak, Rene je još uvek bila u srednjoj školi. Plakala je kada je otišao i njihova jedina komunikacija bila je preko „puža“ jer vojnici tada nisu imali internet vezu. Jednom nedeljno im je bio dozvoljen petominutni poziv, ali Taj se odrekao svojih minuta – nije voleo da telefonira kući. „Bilo je previše prestimulacije. Nije bilo uznemirujuće – samo previše o čemu je trebalo razmišljati.“
Vratio se kući leta 2003. godine, a tri nedelje kasnije, Renin otac je poginuo u nesreći sa kvadom. Držala se Taja za podršku i tada nije mogla da zna kakav će uticaj imati gubitak oca, emocionalnu prazninu koju će stvoriti ili da bi je to moglo dovesti do braka za koji nije bila zaista spremna.
Taj kaže da on i Rene nikada nisu bili „dirljivi“, čak ni pre venčanja. Kada to kaže, on prenosi odbojnost prema taktilnim iskazima naklonosti. Ono što takođe želi da prenese jeste da njegov uski emocionalni raspon nije povezan sa njegovim povredama.
Ali kada je u pitanju njegov pas, to je druga stvar. Ovih dana, Dobs, živahni jednogodišnji bokser koga obasipa neograničenom toplinom i pažnjom, postao je njegov stalni pratilac.
„Ništa se nije desilo,“ kaže on, govoreći o raspadu braka, objašnjavajući da ga nije izazvao jedan događaj. „Ništa nikada nije bilo zaista pogrešno. Jednostavno nije bilo kako treba. Ulazak u brak? Nikada ranije nisam bio oženjen. Mislim da smo bili dobro. Venčanje – bilo je tako isplanirano."
Posle toga, nije bilo medenog meseca. Odmah su započeli bračni život, a pošto nijedno od njih nije moralo da radi, to je značilo da mogu da postoje bez određene rutine.
„To je drugačiji život. Koga god da oženim ne mora da radi – dobijam plaćene beneficije od VA [Veterans Affairs] naknade. Nikada ne moramo da brinemo o novcu.“
Deluje pomireno – da bi do njihovog raskida došlo bez obzira na sve, samo bi trajalo duže. „Bilo je mnogo stvari koje sam pogrešno uradio. Svakodnevne stvari. Stvari koje dečaci rade, a devojke mrze. Oboje se slažemo – način života je imao svoje izazove.“
On govori o tome kako nije morao da radi i kako je to doprinelo njihovom padu. Više nego bilo šta drugo. Nakon što su se razišli, slagali su se bolje nego ikad, kaže on. Svako bi se bavio svojim danom i viđali se napolju.
„Nije tako čudno kao što sam mislio da će biti.“ A njegovo emocionalno stanje? „Oh, moje emocionalno stanje je ionako van svake mere.
Postoji mnoštvo lekova na recept sa narandžastom bočicom."
37 takvih bočica stoji na njegovom stolu. Jedna je protiv bolova, jedna je antacid, postoji bočica morfijuma za „glavobolju“.
Kaže da je ranije pokušavao da se skine sa njih i da nije bilo dobro. „Ne do te mere da poželi da se ubije ili nešto slično, ali zovu to posttraumatski stresni poremećaj“ i najverovatnije će ih uzimati do kraja života. Ali naglašava da nije u stanju sličnom zombiju i da je još uvek sposoban da oseća svoja osećanja. „One su da me izvuku iz kuće.“
Što se tiše Reneinog ljubavnog života kaže: „Pretpostavio sam da će naći nekoga. Prilično sam opušten oko većine stvari.“ Ljubomoran? Tužan? „Ne znam. Verovatno malo od oba u početku.“
Što se tiče njegovog ljubavnog života kaže da povremeno ide na sastanke, ali ne zna kako da gleda na njih „Teško je reći –
da li dobijam sažaljenje ili pravu stvar? Ponekad se brinem, ali onda šta god. To je kao kada vidiš tog idiota koji bulji, i ja im dam minut da pogledaju. Ne krivim ljude što gledaju – ne viđate često ljude poput mene. Ali kada to postane očigledno… Prilazio sam odraslim muškarcima i govorio: „Šta želite da me pitate?“ I dok završimo razgovor, oni me na kraju časte pivom.
„Nije drugačije ni sa zabavljanjem. Samo imam stav da ako nisi dovoljno zreo da se nosiš sa tim, onda mi gubiš vreme.“
Taj nije imun na stvarnost – nekim ženama će biti teško da vide dalje od toga kako on izgleda. On saoseća i kaže da ne može da zamisli
koliko im je teško. Ali njegov stav odaje stabilno samopouzdanje i bilo da je stvarno ili izmišljeno, on je dovoljno intuitivan da shvati da ga to čini privlačnim.
„Ne možeš biti ovakav, a da ne budeš samouveren. Kad bih izgledao ovako kako izgledam, a da nisam samouveren? Šta bih uradio?“
Postoje ljudi koji se ne zadržavaju na negativnom. Taj je jedan od njih. Ali sa zabavljanjem, odbijanje može doći brzo – ponekad čak i pre nego što neko dokaže da je vredan upoznavanja i on to zna.
„Moram imati dobre „probijače leda“.“ Zastaje. „Kao, 'hej, želiš li da vidiš rupu u mojoj glavi?'“
Ponekad, priznaje, oseća se usamljeno, ali se tako osećao i kada je bio oženjen. Pred kraj, spavao je na kauču.
Tajeva majka, Beki, kaže da kada je Taj prvi put otišao u Irak, bila je uplašena. Bilo je to pre nego što je rat zaista počeo i obučavali su ih za hemijsko ratovanje.
„Ali uvek sam mislila da će biti dobro“, kaže ona. „Drugi put kada je otišao, kada sam ga zagrlila na rastanku i on je krenuo prema meni i pogledala sam ga, taj mali glas u pozadini moje glave rekao je: 'Nikada neće biti isti, nikada neće biti isti.' Bilo je u mom stomaku. Jednostavno sam znala.“
Odbacila je svoju intuiciju, ali čvrsto tvrdi da je oduvek znala. Toliko da kada je stigao poziv da je povređen, njena prva reakcija je bila, kaže, olakšanje. „Znala sam da će se nešto loše desiti – jednostavno nisam znala šta.“
Ali nije znala koliko je to ozbiljno dok ga nije videla prvi put u bolnici na Badnje veče u Teksasu. Na pitanje da li se ikada plašila da će Rene promeniti mišljenje o veridbi kada ga vidi, Tajeva mama odlučno odgovara: „Ne. Nije bilo sumnje u mojoj glavi da ga voli i da će ostati uz njega. Ali bila je mlada.“ A kada je pitaju da li je mislila da će njihov brak trajati, nastaje duga tišina.
„Ko to ikada zaista zna?“ Uzdahne, pa nastavlja. „Nije bilo iznenađenje kada su se rastali.“
Nakon što su doneli odluku, Taj je otišao kod nje, a Rene je otišla pravo kod svoje majke.
„Ja sam mama dečaka“, kaže Beki. „Dobijate mnogo manje informacija. On je došao i rekao da će napraviti pauzu i da će se prijateljski odnositi. To je bilo to.“
Znala je da su već neko vreme radili svoje stvari. I da su se udaljili.
„Pitala sam ga: 'Taj, jesi li dobro?'“ Ona se smeje. „Taj nije verbalna, ekscentrična osoba. On je, iznenađujuće, rekao: 'U redu je.'
Beki se ne brine da li će upoznati nekoga novog. „Hoće“, definitivno kaže. „Ako je to neko ko će se zaljubiti u njega – zaljubiće se u njega. Svi vole Taja.“
Ona ne veruje da je Rene otišla zbog Tajevih ograničenja i bez oklevanja izražava svoj stav. „Uvek ću voleti Rene, bez obzira na to šta ko kaže ili misli. Uvek ću je voleti jer je bila tu kada mu je najviše bila potrebna. Kada mu je trebalo da zna da nije važno.“
Mora da je bilo teško što je njen drugi sin poslat u Irak nakon onog što se dogodilo Taju. Niko ne želi da mu dete ide u rat. Zak
je došao i razgovarao sa njom pre nego što se prijavio kao dobrovoljac, i ona je znala da će otići.
Taj se prijavio sa svojim najboljim prijateljem, Badijem Robisonom, kada su bili u srednjoj školi. Zajedno su prošli kroz vojni kamp i bili su raspoređeni u Irak u isto vreme, na dva puta, u različitim vodovima iste čete. Badi je bio u Faludži kada je saznao da je Taj dignut u vazduh. Njegov kapetan mu je rekao da Taj ima manje opekotine i prelome kostiju. Nije znao sve detalje. „Srce mi je
palo kada sam čuo ime Tajler Zigel.“ Badi je visok, zgodan i izuzetno stidljiv.
„Trebalo je nekoliko dana da se sazna šta se zaista dogodilo. Razgovarao sam sa mojom mamom. Znala je da je to više od manjih opekotina. Shvatio sam da je to više od „ništa strašno“. Ali nisam znao punu ozbiljnost dok nisam otišao u San Antonio i video ga prvi put, nakon što sam se vratio kući iz Iraka. Ne mogu da opišem kako je bilo. Ali kada sam razgovarao sa njim – osim fizičkog izgleda – bio je potpuno isti.”
Badi poznaje Rene koliko i Taja. Znao je da imaju problema jer kada bi Taj izlazio, Rene ne bi bila sa njim.
„Ne pričamo o našim osećanjima. To je muška stvar. Saznao sam da se razvode kada mi je rekao. Rekao je da je još uvek voli, ali da je to bilo najbolje. Verujem mu.”
Priznaje da je bilo malo besa, ali zatim dodaje: „Ako je Taj bio u redu sa tim, zašto ne bih i ja bio u redu? Saosećam sa njim. Nikada nisam prošao kroz razvod.”
Većinu vremena, on i Taj razgovaraju o muzici. I, kao i Beki, ne brine da li će Taj krenuti dalje i ponovo se zaljubiti.
„Neko će mu videti kroz kožu i videti njegovo srce“, kaže on. A šta je sa njegovim ličnim osećanjima prema Rene? Badi se smeši. „To je
teško pitanje.“ Ne žuri pre nego što odgovori, pažljivo birajući reči. „Mnogo je poštujem što je ostala uz Taja. Preselivši se u San Antonio... pomogla mu je da prebrodi najteži period u životu. „Nije da je mrzim. Mislim da i Rene ima dobro srce. Samo mislim da je ono što se desilo Taju možda bilo nešto preveliko. Ne znam da li više ne želi da se nosi s tim. Možda joj je dosta toga i želi da krene dalje.“
Primetio je i da se ono što se najviše promenilo kod njegovog prijatelja to što je sada društveniji nego što je nekada bio.
„Pre nego što je dignut u vazduh, obojica smo bili stidljivi. Bili smo potpuno isti. Sada se ne plaši da priđe nekome koga ne poznaje i da razgovara sa njim. Ne krije se. Ljudi ga očigledno gledaju, ali on hoda pravo napred.“
Desio se samo jedan incident gde je bilo problema. Izlazili su iz bara i gomila lokalnih studenata se rugala Taju. Došlo je do tuče.
„Rugali su mu se, nazivali su ga nakazom. Ne možeš to tek tako da ignorišeš. Neko ima drskosti da to uradi nekome ko je služio svojoj
zemlji, štiteći ih?“
Bliski su otkako su imali šest godina. Vidi kako mu najbolji prijatelj pati i patio je sa njim. „Najteži deo za mene? U početku je bilo samo to što sam ga video. Kada sam otišao u bolnicu, prošla sam pored njega jer nisam znao da je to on. Sada? Ništa nije teško. Kada neko kaže Tajler Zigel – pomislim na to kako je sada. Slažemo se kao što smo se uvek slagali. Uvek će biti tako.
„Taj ne izlazi i ne govori mi sve što ga muči. Ne želi da ga ljudi sažaljevaju. Ali znate da mora da pati svaki dan.“ )
Kada je Dona Klajn prvi put čula da se Taj i Rene razdvajaju, bila je ljuta na oboje. Klajn je Reneina majka.
„Nisam bila sigurna da su uložili celo srce u to“, kaže ona. I veruje da su trebali da uspore pre nego što su se venčali. „Ali nije bilo
vremena. Bilo je tako ludo. Da su oboje odustali na minut, nisam sigurna da bi do venčanja došlo. Nisu odvojili vreme da se odmaknu.“
Ona spekuliše da su posle te dve godine u Teksasu samo želeli da se vrate normalnom stanju. Mislili su da će venčanje biti
to. Ali niko nije razmišljao o tome šta je posle venčanja.
„Rene ne žali ni za čim“, kaže Dona. „Imali su probleme i zajednički su odlučili da se razdvoje. Naravno, bila sam šokirana. Bila sam povređena.“
Bilo je, priznaje ona, mnogo pritiska na njihov brak – svi zdravstveni problemi kroz koje su prošli, boraveći u Teksasu. „Da nije dignut u vazduh, i da se stvari nisu dogodile onako kako su se dogodile... ne znam. Ne mogu da odgovorim na to.“
Teško joj je da shvati kako se – nakon svega kroz šta su prošli – ovako završilo.
„Da li sam srećna što su razvedeni? Ne. Nisam veliki pobornik razvoda. Oboje su bili povređeni. Rene se nije udala misleći da će se razvesti godinu dana kasnije. To nije baš ono što je želela.“
Na pitanje da li je Rene bila zabrinuta zbog toga šta bi ljudi mogli da misle o njoj – da li se oseća krivom – ona odgovara: „Rene se ne oseća krivom što je ostavila Tajlera, jer ne vidi Taja onako kako ga drugi ljudi vide. Ona ga vidi onakvim kakav je bio pre četiri godine, a ne onakvim kakav je danas.“
Rajan Roman, 21, je Renin najbolji prijatelj. Posle Done, on je bio prva osoba koja je saznala za razvod. „Čim se to dogodilo, došla je
odmah kod mene. Pozvala je i rekla da želi da razgovara. Rene, kaže on, bila je uplašena. Nije želela da ima 22 godine i da se razvede. „Rekla mi je da se plaši da će ljudi misliti loše o njoj jer je ostavila Taja. Ali nije ostavljala Taja – to je bila obostrana odluka. Brinula se da će steći lošu reputaciju jer je Taj povređen i da će je ljudi kriviti.“
Dona objašnjava da čak ni posle venčanja nisu bili ostavljeni sami. „Volela bih da su imali više vremena, bez medijske pažnje.
„Rene oseća da je gotovo. Dosta je bilo. Želi da krene dalje. Verujem da bi stvari bile drugačije da joj otac nije poginuo. Prebrzo su se uključili – i prebrzo izašli. Znam da Rene voli Taja. Da li je zaljubljena u njega onako kako treba da voliš muža narednih 50 godina? Izgleda da nije. Ali ne mislim ni da je on. Mislim da bi oboje ostali u tome da jedno od njih nije pokrenulo razgovor o tome kuda stvari vode.“
Bajka, kakvu poznajemo, nije bila suđena. Bili su previše mladi da bi se venčali. Previše mladi da bi shvatili mogućnost da ih je ono što ih je dovelo do doživotne veze bila želja za sigurnošću u neizvesnom svetu.
Nema misterije, nema implozije, nema tragičnog zaključka. Bilo je faktora koji su se sabirali. Faktori koje u to vreme nisu mogli da predvide. Da brak ne bi nadoknadio posledice Tajovih povreda. Da ne bi nadoknadio gubitak i tugu koju oseća mlada žena koja gubi oca.
Svi su sumnjali da je prerano – da možda nije ispravno. Ali niko se nije oglasio.
Drugi, stranci, projektovali su na njih ono što su morali da veruju. Bili su veći od života. Rene je personifikovala hrabrost i
snagu. Ali imala je samo 18 godina. I niko nikada zapravo nije poznavao Taja i Rene. Čak ni Taj i Rene.
Ali ovo nije kraj njihove priče. Izašli su iz braka sa toplinom i naklonošću jedno prema drugom – bez besa i međusobnog optuživanja.
Ona je bila tu kada mu je najviše bila potrebna, i stala je uz njega. To je više nego što će mnogi ljudi ikada imati u braku. To je nešto što će uvek deliti.
