Sadam Husein, irački lider poznat po diktatorskoj vladavini, ostao je upamćen kao jedna od najkontroveznijih figura u svetkoj politici. Nakon puča 1979, u kojem je svrgnuo prethodnika, postao je predsednik Iraka i na toj poziciji je ostao do 2003. godine .
Tokom svoje vladavine bio je optužen za zločine protiv čovečnosti, uključujući i upotrebu hemijskog oružja protiv Kurda u Anfal kappanji 1988, kao i masakr šijitskih muslimana posle pobune u Barsi 1991. Njegova brualna represija nad političkim protivnicima i manjinskim grupama dovela je do patnje i smrti mnogo Iračana.
U martu 2003. godine, SAD i Velika Britanija pokrenule su invaziju na Irak, pod opravdanjem da Sadam Husein gomila oružje za masovno uništenje. Otpor iračke vojske slomljen je za tri nedelje, ali Husein je nestao u vidu lastinog repa. Vašington je ponudio rekordnih dvadeset pet miliona dolara za hapšenje iračkog diktatora, a u tzv. “Crvenoj zori”, možda najvećem “lovu na čoveka” u istoriji, učestvovalo je gotovo šest stotina vojnika.
Nakon osam meseci potrage, uhapisli su Huseina 13. decembra 2003. godine nedaleko od njegovoga rodnog Tikrita, a ovaj dan je zapamćen kao početak sloma nemilosrdnog tiranina, kako su ga okarakterisali.
Pronađen je u rupi specijalno dizajniranoj za skrivanje jedne osobe, s ugrađenim ventilacijskim sistemom i poklopcem od stiropora na vrhu.
U “rupu za pacove”, kako su sklonište kasnije zvali, Amerikanci su hteli da bace granatu, ali Husein je odlučio da se preda. Nekadašnji gospodar života i smrti izgledao je kao skitnica, zarastao u bradu, prepun buva i slomljenog pogleda.
Dana 5. novembra 2006. godine na suđenju je doneta presuda po kojoj je Sadam Husein kriv za zločin protiv čovečnosti kada je naredio ubistvo 148 šiita u gradu Dujailu 1982. godine i osuđen na smrtnu kaznu vešanjem.
Kada je sudija pročitao presudu, Sadam je uzviknuo: "Alah je najveći!" i "Živeo Irak. Živeo irački narod!" Najviši irački apelacioni sud je, 26. decembra 2006. godine, potvrdio presudu i kaznu Sadamu. Sud je izjavio da presuda mora biti izvršena u roku od 30 dana.
U dva meseca, koliko je čekao izvršenje presude, njegovu ćeliju u Bagdadu čuvali su američki vojnici. Neočekivano, prema čoveku kojeg su prvo mrzili za to vreme počeli su gajiti gotovo prijateljska osećanja.
Vic, kako su ga nazivali (akronim od “Very Important Criminal”), u svojim poslednjim danima pisao je poeziju i brinuo o maloj bašti koju je posadio ispred ćelije. U noćnim satima, slušao bi radio i pušio cigaru. Katkad su mu se u tim aktivnostima, uz malenu električnu grejalicu, znali pridružiti i njegovi čuvari.
Pogubljenje Sadama Huseina je obavljeno 30. decembra 2006. godine u 6:10 po lokalnom vremenu.
Pre nego je povučena poluga na vešalima, Sadam je počeo da recituje stihove iz Kurana, koje nije uspeo da izgovori do kraja: “Potvrđujem da nema drugog Boga sem Alaha, a Muhamed...”, i to su bile njegove poslednje reči.
Na iznenađenje mnogih, stražali koji su sa njim provodili poslednje dane u momnetu kada je izdahnuo osećali su veliku tugu.
"Osećao sam se kao sam ga izneverio. Gotovo da sam se osećao kao ubica, kao neko ko je oduzeo život čoveku s kojim se zbližio", ispričao je vojnik iz Ohija Adam Rogerson, a potom je i otkrio kako se Husein oprostio od stražara:
"Okrenuo se i oprostio od nas. Rekao je da smo mu bili prijatelji. Neki od nas su plakali, a on je bio tužan zbog toga. Bilo je...ludo. Učestvovao sam u mnogim borbama, ali ništa ne može pripremiti čoveka za takvu situaciju".
Isitče da mu je smrt Sadama Huseina trauma za čitav život.
"Svakodnevno živim s tim demonima. Suđeno mu je zbog njegovih zločina i dobio je kaznu kakvu je dobio. Ne kažem da je nije zaslužio. Kažem da, kao 22-godišnji vojnik, možda nisam bio spreman za to", zaključio je svojevremeno.
