Trenutak najveće sreće za svaku majku je rođenje deteta. Vranjanke Goca i Tanja prve porođaje pamtiće još po nečemu. Goca se porodila u vranjskom porodilištu 28. avgusta na Veliku Gospojinu, Tanja dva dana kasnije.
Poznavale su se i pre toga, jer grad u kome su živele nije veliki, a i generacijski su bile bliske. Međutim rođenje prvenaca njima je donelo još nešto posebno čvrsto neraskidivo, prijateljstvo, ali ono pravo....
"Posmatrala me je iz bolničke sobe na Ginekologiji dan nakon što je porođena....na svet je donela sina plavookog dečačića. Porođaj joj nimalo nije bio lak rađena je epiziotomija sa 31 koncem, kako mi je objasnila.
Tog dana sam zbog trudničkih bolova i ja primljena u bolnicu. Bila sam u terminu za porođaj. Cele noći sam imala bolove zbog kojih sam, ne bi li umanjila njihovu jačinu šetala hodnikom u pripremi za porođaj koji je usledio narednog jutra. Rodila sam devojčicu, koja je zaplakala čim sam je ugledala. Imala je ćerkica po rođenju neobično dugu crnu kosicu i jak plač
kojim se oglasila, a koji je označio i jednu novu etapu u životu naše porodice", započinje priču Tanja.
Otkriva šta je posebno ganulo na početku prijateljstva.
"Nakon što su moju ćerku odneli u boks kod ostalih beba , a mene prebacili u bolnički krevet da se oporavim posle porođaja, ona je ustala iz bolničkog kreveta i sa flašom soka od borovnice u rukama jedva hodajući zbog još sveže rane nakon porođaja, došla da me obiđe. Moja Goca, moja Palanzinka (porodični nadimak). Borovnica me je osvežila, jer sam u trudnoći kuburila sa anemijom.
Dok je još bila u mojoj sobi čula sam kako me suprug doziva da izađem na terasu da me vidi, jer tada pre više od tri decenije posete porodiljama nisu bile dozvoljene. Pokušala sam da ustanem, ali bezuspešno zavrtelo mi se u glavi i morala sam da odustanem.
Pored mene je i dalje bila moja Goca. Izašla je na terasu i mom suprugu objasnila da je sve u redu, ali da sam ja još uvek iscrpljena od porođaja i da moram da odmaram".
Od tada je naše prijateljstvo samo dobijalo na jačini.
"Svakodnevno smo bile u kontaktu, zbog naših beba njihovog napredovanja, odrastanja. Lepo vreme koristile smo za boravak napolju i duge šetnje sa bebama u kolicima. Kućne posete bile su učestale. Delile smo svoje iskustvo brige, radost zbog prvih zubića, prohodavanja, a onda i prvih izgovorenih reči naše dece. Postali smo porodični prijatelji, naši muževi drugari, na obostrano zadovoljstvo.
Rado se i danas prisetimo svih rođendana, svećica na torti, zajedničkih letovanja, dočeka novih godina. Prelepo i neponovljivo.
Godine su prolazile deca su već stasala u predškolce. Neverovatno da su Gocin sin i moja ćerka postali najbolji drugari. Uvek zajedno u dečjim nestašlucima, igrama, priredbama, maskembalima. Nikada se nisu međusobno sukobljavali već su se razumeli baš kao i mi.
Nakon četiri i po godine rodila sam drugo dete, sina. Moja Goca takođe. Samo nekoliko meseci kasnije iste godine na svet
je donela još jednog sina. Dečaci vršnjaci odrastali su zajedno..."
Evo i jedne anegdote i danas se nasmejemo kad se setimo...
"Kad je moja ćerka bila mala govorila je: "Mama vodi me negde da se igram, ja pitam gde, a ona kaže kod mog druga, i kod teta "Goce Palazinke" A onda naši prvenci kreću u prvi razred naravno u istom su odeljenju kod iste učiteljice. Zajedno rešavamo prve zadatke, prva slova, učimo da čitamo".
Mlađa deca druženje provode u igri. Na kraju prvog polugođa drugog razreda moja prijateljica porodično odlazi za Kanadu.
"Rastanak nije lak . Bilo je i suza i zagrljaja i obećanja da ćemo biti u kontaktu i da će ona kad god bude mogla dolaziti u Vranje.
I tako je, čujemo se, dopisujemo pijemo kafu gledajući se na video poziv. Naravno da mi uvek nedostaje u svim situacijama rado bih svaki trenutak svog života podelila s njom. Nedostaje i meni i svojoj sestri koju sam jako zavolela pored nje.. Vecika je postala i moja sestra s razlogom...
Daljina nije jednostavna. Radujemo se svakom njenom dolasku i ponovnom susretu, trudeći se da što više vremena provedemo zajedno. Naša deca su odrasla, samostalni svoji...... dobri i dragi ljudi. Srećne smo što su i oni u kontaktu"
A onda i ovogodišnje prelepo iznenađenje. Moja Goca Palanzinka je ponovo u Vranju. Doputovala je u maju sa sinovima, divnim momcima iz Kanade. Sreći nema kraja. Toliko se smejemo, uživamo u zajedničkim trenucima. Kada bi me neko pitao zašto je ona moj veliki, najveći i pravi prijatelj spremno bih odgovorila: "Zato što ima najveće srce na svetu, kao planinu i dušu!!! A DA ima dušu ne može svako" kaže na kraju Tanja.
Stil / Tatjana Stamenković
· Reaguj
