Stoja, Anica, Goja i Živana Zarić, četiri sestre kojima se divi celo selo Mrtvica, u osamdesetim godinama rade po ceo dan na svom velikom imanju, nemaju penzije, ali sve sebi stvore, nikada se nisu udavale i zbog toga ne žale, ne skidaju crninu zbog tuge za bližnjima, a ispod marama kriju se mila lica sa blagim osmesima, dok njihova sudbina retko može i da se zamisli.
- Pre nepune dve godine umrla nam je peta sestra, zato sada nosimo crninu, pre toga smo je godinama nosile za roditeljima. Naš otac i majka imalu su šestoro sinova, svi su umrli dok su bili mali. Ostalo je nas sedam sestara, dve su se udale i one su isto pokojne. Nas pet je ostalo da živi sa roditeljima u kući, mnogo smo ih voleli, bilo nam je lepo i nismo hteli da se odvajamo od njih. Tuga za njima ni danas ne prolazi. Nikada nismo žalile što nismo imale brak, da smo htele, mogle smo se udati - pričaju složno sestre.
Najstarija je Stoja, ima punih 86 godina i ona je prva među jednakima.
- Ona je glavna, kod nje stoji i novac. Ali mi sve zajedno radimo i tako isto i odlučujemo. Naravno da se i posvađamo, ali to sve brzo prođe. Najbolju dušu ima Goja, iako deluje da je ljuta i neraspoložena - nije, samo je najstidljivijia. Navjeći živac sam ja, umem da planem, a najžilavnija je Anica - kaže najmlađa Živana, koja stalno ima osmeh na licu i veoma je vedre prirode.
Anica tvrdi da niko ne može da joj izađe na crtu kada je rad u polju u pitanju.
- Pitajte koga hoćete u selu, niko ne radi koliko ja mogu, a i moje sestre. Više i od muškaraca. Imamo i živinu i stoku, traktor i svu potrebnu mašinerija, kola. Kad se ujutru probudimo, ne znamo gde ćemo pre. Imamo krave, bikove, ovce, svine, kokoške, guske. Velika polja pšenice, sena. Same kosima i skupljamo travu, namirujemo životinje, vodimo veliko domaćinstvo. Nemamo penzije, moramo raditi, još i socijalno plaćamo. Ali ništa nam ne treba, sve sebi same stvorimo, samo da nam Bog da zdravlja - priča Anica koja smatra da su tako vitalne zato što više gladuju nego što jedu:
- Mi više gladujemo, nego što smo site. Slabo doručkujemo, ručak ponesemo u polje, a od posla ni ne stignemo ceo da ga pojedemo. Tu je večera, koja je uglavnom redovna. Piletinu jedemo samo praznicima, ovako skuvamo neko jelo, imamo sve posejano.
Kuća u kojoj žive sređena je pod konac, a dvorište ukrašeno predivnim cvećem.
- Nama je izgorela rodna kuća. Tada smo prešli da živimo u kačari, pa smo malo po malo sređivali. Sada nam ništa ne treba, mi sve volimo, imamo i komšije i kumove sa kojima pijemo kafu, a drugi mogu i da nas mrze i da nas vole, to nas ne zanima - kaže Stoja.
Podvlače da ako nadležni organi ne mogu da im pomognu, ne moraju bar ni da im odmažu. Anica je na pitanje zašto nosi crninu,kroz šalu rekla da ju je ubula država.
- Ima od toga godinu dana, natovarile smo seno, 120 bala, kada smo ih prevozile prikolicom, zakačila se bandera, ubila me. A zvali smo da je poprave, i nisu dolazili. Slomila sam ključni kost i cetiri rebra. To jos nije popravljeno - priča Anica, koja je u 82. godini najveselija i najvitalnija.
Ne kaju se ni zbog čega, postupale su onako kako su želele i osećale, te kako ih najčešće pitaju da li im je žao što nisu imale muža, sve odlučno negiraju.
- Mi smo tako odabrale, imale smo prilike, nismo htele. samo ima pravo izbora. Gledamo i kako se mnoge žene pate u braku, nama je zajedno lepo. Radimo i obezbeđujemo sebi za život. Živana, iako deluje najveselija i da najmanje radi, nije tako. Ona i kuva, i sređuje kuću, ali ide i u polje i štalu, šta je potrebno - priča najstarija sestre Stoja i dodaje:
Imamo mnogo zemljišta. Za poslove koje ne znamo da radimo, kao što je sejanje, platimo radnika. Moramo da odvojimo za to, za ogrev. Balirale smo pre same, ali to više ne možemo. Kako radimo, tako nam je - zaključila je.
