Sergej Golovkin je rođen u Moskvi 1959. godine. Naizgled obična porodica sa ocem inženjerom i majkom domaćicom, ipak su čuvali svoje sramotne tajne. Što je duže Golovkinova majka živela sa njegovim ocem, to se više povlačila u sebe, kao da je pokušavala da se apstrahuje od spoljašnjeg sveta.
Tata je bio šaljivdžija i duša društva u javnosti, ali u porodičnom krugu nije smatrao da je potrebno da krije svoju surovu prirodu. Pored toga, mnogo je pio. Tokom njegovih pijančeva, pojavila se njegova druga ličnost, koja je uznemiravala njegovog sina. Sam Golovkin nije priznao činjenicu nasilja od strane svog oca, ali će kasnije psihijatri reći da je seksualno zlostavljanje postalo glavni okidač za slom dečje psihe. Maltretiranjem slabih, Fišer će se osećati moćno, čime će očeva moć nad njim biti manja.
Budući manijak Fišer bio je odličan učenik, završio je školu sa srebrnom medaljom, ali je tokom celog školovanja bio glavni izopštenik u razredu. Golovkin je bio lošeg zdravlja, nije znao da komunicira, bio je neprivlačan, nestašan, sa bubuljicama na licu, koje su bile predmet ismevanja njegovih školskih drugova.
"Ne samo da si štreber, nego si i zastrašujuće ružan," govorili su mu. I Fišer se bacio na studije. Posebno je voleo filmove i knjige o ratu; Obožavao je scene u kojima su nacisti ismevali civile. Tinejdžer je nekoliko puta gledao scene vešanja mladih partizana.
Tada je, sa 13 godina, došao na ideju da obesi mačku. Ubivši nesrećnu životinju, Golovkin je doživeo nešto poput olakšanja - mentalna napetost koja ga je mučila je na neko vreme nestala. Golovkinu se toliko dopalo ono što se dogodilo da je sledeći put spustio čajnik u akvarijum.
Zanimljivo je da je, sa takvom ravnodušnošću prema bolu živih bića, Fišer nakon škole otišao da studira zootehničara u školi pri Akademiji Timirjazev. Nove studije, novi školski drugovi - Fišer je imao priliku da se pokaže na drugačiji način, ali je i dalje izbegavao one oko sebe i žestoko mrzeo devojke.
U starijim godinama, dogodila se još jedna epizoda koja će „zatvoriti“ psihu budućeg manijaka: Golovkina su napali maloletni huligani, slomili mu nos i izbili prednje zube. Starost napadača - 12-14 godina - na kraju je odredila profil budućih žrtava manijaka: Golovkin je osetio želju da se ruga školskoj deci, da vidi kako pate...
Nakon što je diplomirao na Akademiji Timirjazev, Golovkin se zaposlio u Moskovskoj ergeli broj 1 u selu Gorki-10 (Odincovski okrug, Moskovska oblast). Godinu dana kasnije, 1982. godine, Sergej Golovkin je prvi put pokušao da napadne tinejdžera. U šumi je sreo dvanaestogodišnjeg školarca i počeo da mu priča, ali dečak je brbljivog muškarca smatrao sumnjičavim i pobegao je. Tako je Golovkin zaključio da mora iznenada napasti.
Dve godine kasnije, 1984. godine, prvi put je uzeo nož i otišao u šumu. Budući serijski ubica je čekao svoju žrtvu u pionirskom kampu „Romantik“. Prislonio je nož dečaku koji je istrčao da krišom puši i odveo ga u šumu, gde ga je obesio o drvo. Ali pionir je preživeo! Međutim, produžena hipoksija mozga dovela je do encefalopatije - dete je ostalo invalid. Ali to ga nije sprečilo da identifikuje manijaka tokom sukoba 9 godina kasnije.
Golovkin je odlučio da počini svoj sledeći zločin dve godine kasnije: zgrabio je šesnaestogodišnjeg tinejdžera koji je sakupljao brezov sok u blizini stanice Katuar. Otac je pronašao telo svog sina i odmah je osedeo. Godinu dana kasnije, zootehničar je ponovo otišao u lov i ponovo je izabrao pionirski kamp, ovog puta „Zvezdni“ u selu Ugrjumovo.
Psiholozi kažu da su serijske ubice poput ajkula - kada jednom okuse krv, ne mogu da se zaustave. Ni Golovkin nije mogao da se kontroliše; želeo je da ubija sve više i više. Nešto u njemu zahtevalo je nove žrtve, novo oslobođenje psihe.
Zato je odlučio da počini novi zločin mesec dana posle pionirskog kampa. Ubio je šesnaestogodišnjeg Moskovljanina koji je trčao kros-kantri u Meščerskom parku. Ovde je ubica prvi put skoro uhvaćen na delu i shvatio je da je ubijanje na mestima sa puno ljudi opasno. Trebalo mu je da pronađe utočište gde bi mogao da muči svoje žrtve do mile volje i da ne gubi vreme. Istovremeno, Golovkin je stekao nadimak Fišer.
Kada su istražitelji ispitivali prijatelja preminulog pionira iz logora Zvezdni, on je rekao da je na dan ubistva bio sa žrtvom, i da su njih dvojica, neposredno pre zločina, sreli čoveka koji se predstavio kao Fišer. To je bilo ime junaka školskih horor priča tog vremena, otmičara dece.
Dve godine kasnije, Fišer je kupio auto i plac na samo 500 metara od Jeljcinove dače i nedaleko od njegovog radnog mesta. Ovde je ubrzo opremio garažu sa tajnim podrumom, u kojem se nalazilo sve za mučenje.
"Iskopao sam podrum u garaži, gde sam prvobitno planirao da napravim radionicu. Ali onda sam dobio ideju da koristim podrum za vršenje seksualnih činova i zločina", kasnije je ispričao Golovkin.
Pošto je imao jazbinu, manijak je promenio svoj stil ponašanja sa tinejdžerima. Čekao bi ih na stanici, ljubazno bi im ponudio prevoz kući, a usput bi smislio ideju da zajedno opljačkaju prodavnicu. One koji su pristali, odvodio je u garažu i ubijao, one koji su odbili, dovozio je usput. U tom trenutku, Golovkin je sebe zamišljao kao neku vrstu „urednika društva“: on ne samo da ubija, već oslobađa društvo potencijalnih kriminalaca.
Da bi sprečio one koji su živeli u blizini ergele gde je radio da vide školsku decu u njegovom autu, Fišer ih je stavljao u prtljažnik. Tinejdžeri su verovali da je takav manevar neophodan zbog tajnosti - na kraju krajeva, bili su mladi razbojnici. U tome nema ništa čudno.
Ovaj scenario je besprekorno funkcionisao, broj Golovkinovih žrtava je nastavio da raste: u avgustu 1990. godine, manijak je brutalno mučio jednu, a u oktobru iste godine, dvoje školske dece je umrlo u njegovom podrumu. Kako su meseci prolazili, žrtve su se množile, a Fišerova tortura je postajala sve sofisticiranija.
Manijak je počinio svoj najstrašniji, krvavi masakr u septembru 1992. godine, kada je namamio trojicu prijatelja u svoju garažu. Sreli su Golovkina na stanici Žavoronki i složili se da pomognu svom novom drugu da ukrade cigarete iz skladišta. Golovkin ih je sve doveo u svoje skrovište i ugurao u podrum.
"Jeste li čuli za Fišera? To sam ja!“
"Rekao sam im i da su mi jedanaesti, da ću ih sada ubiti – i kojim redom“, podelio je detalje Golovkin tokom istrage.
Bio je uveren da će i ovaj zločin ostati nekažnjen, ali Fišer je napravio ozbiljnu grešku u proceni. Kada sam sreo tinejdžere na stanici Žavoronki, u društvu nisu bila trojica, već četvoro školske dece. Jedan je odbio da „ide u pljačku“, što ga je spasilo od strašne smrti. I po prvi put, istraga je dobila portret kriminalca.
Ako mislite da Fišer nije tražen svih ovih godina, grešite. Formiran je poseban istražni tim iskusnih operativaca, koji je proučavao sve rute i tragove koji bi mogli dovesti do manijakovog traga.
"Tokom pregleda mesta zločina, iz ostataka tinejdžera po imenu Nikita izvučen je pramen kose. Veštačkim pregledom je utvrđeno da ne pripadaju žrtvi. Bila je to (...) kosa drugog tinejdžera koji je ubijen pre godinu dana. Ova okolnost ukazuje na to da se zločinac bavio žrtvama na jednom mestu – "bolnici"", rekao je Jevgenij Bakin, viši istražitelj za posebno važne slučajeve u Generalnom tužilaštvu Rusije.
I odjednom je sreća pogodila - dečak-svedok se setio da se stranac koji je odveo njegove prijatelje predstavio kao Sergej i rekao da je zootehničar, vodeći radnik u proizvodnji. Golovkin je brzo identifikovan, ali nije pritvoren: tela poslednje tri žrtve manijaka do tada nisu bila pronađena. Nema tela, nema posla.
Tokom ispitivanja, detektivi su pokušavali da slome kriminalca oko osam sati bez uspeha. Hteli su da puste Fišera, ali se onda umešao šef odeljenja za krivičnu istragu Glavne uprave unutrašnjih poslova Moskovske oblasti, Nikolaj Čekmazov. Naložio je da se osumnjičeni zadrži u pritvoru do jutra.
Golovkin se uplašio i pomislio je da su pronađeni neki dokazi protiv njega; noću u svojoj ćeliji pokušao je da izvrši samoubistvo. U međuvremenu, istražiteljima je izdat nalog za pretres Fišerove garaže. Pretraga upravo u tom podrumu ostala je zauvek u sećanju detektiva. Kao što je rekao jedan od operativaca: „I sam đavo bi odatle pobegao u užasu.“
Podrum je bio prekriven osušenom krvlju: tragovi su ostali na zidovima, noževima, sekiri i na školskoj uniformi. Saznavši da su detektivi pronašli podrum, Golovkin je priznao i pokazao mesto gde su sahranjena tela. To je bio kraj za njega. Kada su istražitelji iskopali tela, kosa dečaka je bila seda.
Tokom jednog od ispitivanja, istražitelj je zamolio manijaka da objasni šta je tačno radio sa svojim žrtvama. „Dovedi sina i pokazaću ti“, nasmešio se Fišer. Takođe je objasnio zašto se nije oženio i imao decu: „Plašio sam se da ću svom sinu učiniti isto što sam uradio tim dečacima.“
Istraga je rezultirala 11 ubistava tinejdžera uzrasta od 12 do 16 godina, koje je Golovkin počinio od 1986. do 1992. godine. Ispitivanjem je utvrđeno da je manijak bio uračunljiv, što znači da mu je pretila smrtna kazna. Tokom suđenja, Fišer je ostao ravnodušan prema onome što se dešava oko njega, a usred procesa je čak izjavio da za sebe zahteva smrtnu kaznu. Pošto je dobio najvišu meru kazne, Fišer je iznenada promenio mišljenje o smrti i počeo je da traži pomilovanje preko svog advokata. To mu je odbijeno.
Kažu da su pre pogubljenja dželati prekršili pravila i Fišeru posebno rekli da ga vode na streljanje, kako bi Golovkin osetio dubinu straha koji su sve njegove žrtve doživljavale.
