Stanovnici sela Songdži bili su uplašeni, jer su veovali da im sam Đavo luta po okolini. Videli su stvorenje umotano u kože i krpe, lice i ruke su mu bili crni, u rukama je držalo štap sa oštrim vrhom. Čim bi ga videli, meštani su zavtarali kuće, spuštali prozore i puštalo svoje pse. Međutim, sićušna osoba u staroj i prvljavoj odeći sa lakoćom je uspevala da savlada i ogromnog mastifa.
Odlučeno je da se uhvati "nepozvani gost". Jednog dana su žitelji Songdžija ugledali stvorenje kako spava na drvetu.
Došli su na ideju da stave kantu vode blizu drveta kako bi mogli da je zgrabe kada sišla da je popije. Osvrnuvši se oko sebe, sišlo je sa drveta u želji da utoli žeđ, međutim, kao da je predosetila da joj se sprema opasnost i odmah se vratila na drvo.
Međutim, stanovništvo nije odustajalo, te su primenili drugu taktiku. Kako su pretpostavili da danima gladuje, te da će je miris hrane sigurno privući, jedna žena je stajala u blizini krošnje sa ribom i povrćem u rukama, ljubazno mu se obraćajući. Tada je, zapravo, videla da se ne radi ni o kakvom opasnom stovrenu, več i devojčici od nekih 10 ili 11 godina.
NE PROPUSTITE
„Ali ona je devojka, a ne čudovište“, jadikovala se žena „Šta joj se desilo, jadnica?“
Konačno, divlja devojčica je sišla, a žena je počela polako da se udaljava da bi muškarci koji su se krili u blizini pritrčali i zgrabili je. Uvedena u kuhinju zamka, nasrnula je na hranu koja joj je ponuđena, brzo je oderala zeca i počela da ga jede sirovog.
Potom su meštani uspeli da je okupaju, tada je do izražaka došao njen svetao ten i prelepe plave oči. A onda ih je začudio izgled njenih prstiju, posebno palčeva, bili su nesrazmerno dugi.
NE PROPUSTITE
Devojčica je imala smetnje u varenju od kuvane hrane, ali je mogla da odera zeca golim rukama.
Imala je oko 18 godina, ali delovala je dosta mlađe. Smestili su je u sirotište u gradu Chalons-en-Champagne, gde su je počeli učiti da priča, ali to nije bilo baš uspešno. Sa druge strane, devojčica je brzo naučila da šije i radila je to spretno i uredno, a vremenom se čak i setila da se zove Marija Anđelika de Olive. Zvali su je Memi.
Interesovanje za "divlju devojku" bilo je takvo da su dolazili ljudi iz celog sveta da je vide - od naučnika do kraljevskih porodica. Mnogi su pokušavali da otrkiju njenu životnu priču i kako je dospela u šumu.
Prema zvaničnoj verziji, zabeleženoj 1756. godine, Marija Anđelik je rođena 1712. godine u jednom od indijanskih plemena koja žive u Francuskoj Kanadi. Sa 5-7 godina prodata je u ropstvo, a devojčica je počela da služi bogatoj dami. Kada je otišla u Francusku, povela je Memi sa sobom. Brod je zahvatila oluja, a onda je na njemu izbila epidemija kuge. Dok su bili u karantinu u Marseju, Memi i još jedna devojka, Afrikanka, pobegle su.
Deset godina lutali su šumama, krijući se i preživljavajući. Mogle su da komuniciraju jedna sa drugom samo gestikulacijom, da se noću ne bi smrzli, pravile su skloništa u zemlji i jele su sve životinje koje su ulovili. Jednog dana, lovac je, čuvši šuštanje u blizini, pucao u vazduh i ranio Marijinu drugaricu. Devojčica je umrla od zadobijenih rana, a Memi je ostala sama. To ju je podstaklo da izađe pred ljude u selu Songdži.
Devojčica je poslata na odgajanje u manastir, gde je savladala jezik i pismo, naučila da se ponaša u društvu drugih ljudi, iako je bila veoma nervozna u prisustvu muškaraca i nije im dozvoljavala da je diraju. Pokroviteljstvo "divljoj devojci" pružila je vojvoda od Orleana i majka francuske kraljice Marije Leščinske.
Vremenom se Marija-Anđelika smestila u skroman stan i zajedno sa svojom dobrotvorkom Mari-Katrin Heke zapisala svoje memoare, objavljene 1755. godine pod naslovom: „Priča o mladoj divljoj devojci pronađenoj u šumi sa deset godina".
Poput života, i Marijina smrt je bila miszeriozna. Naime, pronađena je 1775. godine mrtva u svom stanu sa simptomima trovanja kumarinom, supstancom koja se koristila za ubijanje pacova i pasa lutalica. Sumnjalo se da je sobarica to uradila da ukrade novac.
Za naučnike je priča o divljoj devojci zanimljiva pre svega kao redak slučaj kada je čovek, nakon desetogodišnjeg života u izolaciji, uspeo da nauči jezik i nauči da čita i piše.
