Tog 29.marta 1933. godine u sudu francuskog grada Le Mana započeo je neobičan sudski proces. Nisu sudili pljačkašu banaka niti ubici nekog političara, već… rođenim sestrama – Kristin i Leji Papen. Šta su one to učinile?
Ukratko, ništa dobro. Njihov zločin je svojom surovošću potresao Francusku. Još više je šokirala sama priroda tog nasilja – ono što se obično naziva "bezumnom okrutnošću". Pored toga, izgled sestara Papen, njihova naglašena ženstvenost i privlačnost, nikako se nije uklapao u težinu zločina za koji su bile optužene.
U noći, 2. februara 1932. godine, policija je u jednoj vili pronašla tela ubijenih vlasnica – majke i ćerke Lanselen. Ovaj zločin je šokirao i najiskusnije istražitelje.
Lanseleni su bili ugledni buržuji, ljudi čiji način života nije imao nikakve veze sa kriminalom. Takvi ljudi obično umiru prirodnom smrću, u dubokoj starosti. Zato je šok policije bio još veći kada su u kući zatečene i ubice, koje, zapravo, uopšte nisu ni pokušale da pobegnu. To su bile sestre Papen.
Šta se o njima moglo reći?
Nikada ranije nisu bile osuđivane. Otac im je nestao još dok su bile deca. Majka je radila gde god je mogla, pokušavajući da ih prehrani, ali u tome nije previše uspevala, zbog čega su devojčice detinjstvo provele u sirotištima. Ipak, nisu postale ogorčene na svet i nisu gajile iluzije – znale su da mogu da se oslone samo na sebe. Ubrzo su postale kućne sluškinje.
Porodica Lanselen, koliko god to danas zvučalo čudno, imala je sreće sa sestrama Papen. Pre nesrećnog februarskog dana radile su kod njih punih sedam godina. Lanseleni su ih tretirali dobro – bez sitničavih primedbi, sa pristojnom platom od 300 franaka. Sestre su bile štedljive, nisu trošile više nego što je bilo potrebno i uspele su da uštede skoro 20 hiljada franaka – značajnu sumu za to vreme.
Moglo bi se reći i da su sestre Papen imale sreće s poslodavcima, jer su pre toga promenile čak devet kuća. To je bilo neobično, s obzirom na to da su ih svi opisivali kao vredne, uredne i marljive. Ipak, nigde nisu uspevale da se dugo zadrže. Ali činilo se da je sve to ostalo daleko iza njih.
Tog dana, 2. februara, sestre Papen su bile same kod kuće, jer su majka i ćerka Lanselen otišle u kupovinu i zatim na ručak kod prijatelja. Kada je pala noć, u kući je nestalo struje. Sestre su se povukle u svoju sobu i legle u krevet, ali ubrzo su čule buku u prizemlju. Kristin je sišla i naišla na gazdaricu, koja je bila vidno uzrujana i grubo ju je izgrdila. Zašto? Na to pitanje više niko ne može da odgovori.
Kasnije, na sudu, Kristin se prisećala da ju je "gospođa Lanselen" vređala najgorim rečima, ali joj nije pretila. Kristin je zgrabila limeni bokal i udarila ženu. Njena ćerka je pritrčala majci u pomoć. Nastala je borba, praćena vriskom. Na buku je dotrčala i Leja i pridružila se sestri. Sukob je bio kratak, ali surov. Majka i ćerka Lanselen su ubijene na licu mesta.
Kasnijom istragom otkriveno je da, uprkos prividnoj idili, Lanseleni nisu bili tako blagonakloni prema poslugama. Jednom prilikom, Leja je slučajno ostavila papirić na tepihu u salonu, a kada ga je gazdarica ugledala, naredila joj je da klekne i podigne ga. Kada se Leja sagnula, žena ju je uštinula za rame. To ju je iznenadilo – do tada je mislila da su Lanseleni ljubazni i prijatni. Možda su te večeri sve maske pale.
Međutim, istražitelji tom događaju nisu pridavali značaj. Smatrali su da sestre preuveličavaju kako bi sudiju navele da im ublaži kaznu. Njihove šanse da izađu na slobodu bile su gotovo nepostojeće – javnost je potpuno stala na stranu porodice Lanselen. Novine su s oduševljenjem prenosile reči gospodina Lanselena, koji je, čak i dok je svedočio, govorio o sestrama Papen kao o poštenim i vrednim devojkama.
Ipak, istraga je razjasnila uzrok nestanka struje u kući Lanselenovih. Krivac je bio gvožđe za peglanje. Sestre su se već neko vreme žalile gazdarici da je pokvareno i da bi trebalo da ga zameni, ali ona nije obraćala pažnju na to. Umesto da ga baci, gazdarica ga je odnela električaru, koji ju je uverio da je ispravno. Ali, kada su sestre sledeći put pokušale da peglaju, struja je nestala u celoj kući.
U mraku nisu mogle da nastave s poslom i čekale su gazdaricu da se vrati. Kada su ona i njena ćerka konačno došle, Kristin je, kao starija sestra, krenula da im objasni situaciju. Umesto objašnjenja, izbila je svađa, a zatim i tuča.
Tela je prvi otkrio ne policija, već otac porodice, Rene Lanselen. On je odmah pozvao policiju, koja je na mestu zločina zatekla i sestre – koje se nisu ni skrivale. U pojedinim novinama se pojavila informacija da su se zaključale u svojoj sobi i da su vrata morala biti razvaljena sekirom, ali se na suđenju ispostavilo da je to bila novinarska senzacionalistička izmišljotina.
Naravno, vest o dvostrukom ubistvu odmah je dospela na naslovne strane svih novina. Verovatno ne bi bilo preterano reći da se gotovo cela Francuska podelila u dva tabora. Veći deo društva zahtevao je primerenu kaznu za sestre Papen, a neki manji deo njihovu smrt. Međutim, bilo je i onih koji su mislili drugačije. Prema mišljenju levo orijentisane štampe, poput "L’Humanité", devojke su zasluživale svako moguće sažaljenje, čak i potpuno oproštaj. Čime su se rukovodili ti novinari?
Francuska levica smatrala je da su sestre Papen idealne žrtve velike i surove klasne borbe. Ipak, manje pristrasna javnost bila je razumnija. Po njihovom mišljenju, na sve novinare bez izuzetka uticala su dva faktora – neobičnost samog zločina i određena doza skandaloznosti. Ali u jednom su se svi slagali – oba tabora nisu sestre Papen posmatrala kao obične ljude. Bez obzira na to što su počinile jeziv zločin, tretirali su ih kao zveri. Veći deo društva smatrao ih je opasnim životinjama koje nemaju mesto u civilizovanom društvu, dok su drugi u njima videli priliku da ih žrtvuju političkim igrama i ideološkim borbama. Što se samih sestara tiče, do njih nikome nije bilo ni najmanje stalo.
Istraga je uspela da utvrdi da se gospođa Lanselen nije svađala sa poslugom samo zbog neispravne pegle i prigovora na neurednost. U javnost je dospeo podatak da je još 1929. godine, iskreno dirnuta marljivošću svojih sluškinja, odlučila da se umeša u njihov privatni život. Do tada je nastojala da ostane po strani, ali očigledno nije odolela. Naime, veći deo zarade sestara išao je njihovoj majci, koja u tom trenutku više nije imala nikakvu ulogu u njihovim životima.
U suštini, to je za nju bio novac sa neba – bez ikakvog razloga, svakog meseca primala je značajnu sumu, barem za standarde francuske provincije. Gospođa Lanselen to nije mogla da podnese, zbog čega je od tog trenutka cela plata išla onima koji su je i zaradili – sestrama Papen. Istraga je takođe otkrila da su sestre bile zahvalne zbog ovog gesta svoje poslodavke, koja im je bila potpuni stranac, toliko da su je u privatnim razgovorima nazivale "mama".
Njihovi odnosi s majkom bili su krajnje loši. Kasnije je sama majka tvrdila da su 1929. godine jednostavno prekinule svaki kontakt s njom. Neko vreme pokušavala je da obnovi vezu sa ćerkama, ali one nisu reagovale na njene pokušaje. Lanseleni, kojima ovo nije bila tajna, primetili su da su od tog trenutka sestre, i ranije sklone zatvorenosti, postale još povučenije.
Od ostalih rođaka nisu mogle da očekuju ni toplinu ni podršku. Na nepoznat način, štampa je uspela da prikupi informacije o njihovoj porodici. Ispostavilo se da je njihov deda bio epileptičar, da je rođak završio u umobolnici, a da je neurotični ujak se obesio u sobi.
Sestra Papen nisu bile svesne buke koju je njihov slučaj izazvao u javnosti. Za lokalne zatvorske stražare postale su s jedne strane svojevrsna atrakcija, a s druge – dodatna briga. Starija sestra, Kristin, veći deo vremena provodila je ležeći na podu ćelije, očajnički dozivajući svoju sestru. Zatvorski lekar je odlučio da je obuzda ludačkom košuljom.
Već sledećeg dana, devojka je zatražila da razgovara s istražiteljem, kojem je izjavila da njena voljena sestra nema nikakve veze s ubistvom. Međutim, sud to nije ni razmatrao – smatrali su da Kristin samo pokušava da zavede istragu na pogrešan trag. Uostalom, u tom trenutku, Leja je već priznala svoje učešće u zločinu.
Suđenje, koje je izazvalo nezapamćenu pažnju u Le Manu, završilo se, kako se i očekivalo, osuđujućom presudom. Kristin je osuđena na smrtnu kaznu, dok je Leju čekalo deset godina prinudnog rada. Prema sudu, ona je bila pod uticajem svoje starije sestre i zaslužila je blažu kaznu. Neki lekari otišli su i korak dalje, otvoreno tvrdeći da se Lejina ličnost potpuno "rastopila" pod Kristin.
Savremeni psiholozi smatraju da bi danas Kristin Papen dobila dijagnozu paranoidne šizofrenije, što je 80 do 90 godina od trenutka kada je zločin počinjen. U današnje vreme, takvi pacijenti mogu da dobiju neophodnu medicinsku pomoć, ali tadašnje metode lečenja nisu omogućavale takva "čuda". Što se Leje tiče, ona je bila gotovo potpuno zdrava – doduše, stidljiva, nesigurna, previše potčinjena svojoj sestri, ali mentalno zdrava.
Kasnije je sud preinačio presudu Kristin, te joj je smrtna kazna zamenjena doživotnom robijom. Preminula je 1937. godine. Leja se, nakon izlaska iz zatvora, vratila majci i nastavila da radi kao sluškinja. Preminula je 2001. godine, u 89. godini života, piše portal "Dzen".
NE PROPUSTITE
Zašto je Zoran Marjanović tražio da uradi intervju na dan sahrane svoje supruge za čije je ubistvo optužen?
