1989. godine, tokom jesenjeg raspusta, ceo naš razred je otišao na izlet u Lenjingrad. Za tri-četiri dana, ne mogu preciznije da kažem. Program je bio intenzivan: ekskurzije, pozorište, pešačke ture po gradu...
Vratili smo se ujutru. Imali smo sedišta u dva susedna vagona: deo razreda u jednom vagonu, deo u drugom. Sećam se da smo drugarica i ja otišli da vidimo kako se slažu naši drugovi. Momci su se okupili u jednom kupeu i igrali karte.
A na samom početku njihove kočije bila su dva Cigana - stari i mladi. Obojica su tako... prilično civilizovani, jasno sređeni. A onda je jedna od devojaka iznenada odlučila da traži gatanje...
Starija Ciganka je u početku odbila: Mislim da nije, valjda. A mlada se uopšte nije upuštala ni u kakve razgovore, kao da je bila potpuno nema. Onda je, ipak, žena izvadila svoje karte (nije pogledala predloženi špil, rekla je: "Vaši ljudi lažu") i počela da predviđa svima nešto.
Odmah da primetim: Ciganka nikome nije tražila novac. I pretpostavila sam, ne ozbiljno, činilo se, više iz zabave. Ostala sam malo povučena - iz nekog razloga nisam imala želju, čak ni u šali, da saznam bilo šta o svojoj budućnosti.
Onda su nam se pridružili momci. A ciganka se, gledajući jednog od momaka, nekako rastužila... I brzo završila s gatanjem.
Moja drugarica i ja smo sedele u ovoj kočiji dugo, skoro do večeri. A kad smo se vraćali u svoje mesto, zadržala nas je Ciganka.
Rekla je prijateljici: "Nemoj se udavati dve godine, bićeš udovica."
I dugo me je gledala – pravo u oči. Onda je rekla:
- U tebi teče tuđa krv, devojko...
Tada sam već znala da sam za svoje roditelje usvojena ćerka. Nisam znala sa sigurnošću, naravno, ali sam bila devedeset posto sigurna u to. A moj azijski izgled je govorio sam za sebe. Tako da nisam bila posebno iznenađena ovim rečima.
Ciganka je takođe rekla da će mi život biti težak, ali neću ostati usamljena.
Zatim je klimnula glavom prema kupeu u kojem su sedeli momci:
- A taj čupavi dečak neće dugo živeti... Smrt hoda pored njega...
Koliko se sećam, moj prijatelj i ja nismo baš verovali gatari. Ali i dalje sam se osećala nekako nelagodno.
...šetala sam na venčanju prijatelja u oktobru 1991. godine. Nisu prošle ni dve godine od gatanja u vozu.
1995. godine njen muž se utopio...
Naš drug iz razreda - "taj čupavi dečak" - umalo nije poginuo pred vojskom. Proleteo je pod auto na motociklu. Ali je preživeo. A kada se vratio posle službe, udario ga je voz...
I sada sigurno znam da u meni teče kazahstanska krv. Živim... teško. A o usamljenosti... nadam se da mi to zaista ne preti.
Jednom rečju, ima nečeg... mističnog u ovim predviđanjima. Ali bolje je ne znati ništa unapred - nekako je mirnije...
NE PROPUSTITE
Andreana Čekić u humanitarnom izdanju kviza Mozaik
