Vraćajući se u kuću po zaboravljene ključeve čula sam svekrvu dok me ogovara: Kad je rekla šta planira, skamenila sam se

Stepenište me je dočekalo hladnoćom i odjekom koraka. Bio je to peh - u žurbi sam ostavila ključeve od auta kod kuće. Sada moram da se vratim, gubim dragoceno vreme. I još imam sastanak sa kupcem za sat vremena...

Dok sam hodala do svog sprata, usporila sam. Iza blago otvorenih vrata našeg stana čuo se glas moje svekrve Tamare. Pričala je telefonom, očigledno nesvesna mog prisustva. U početku nisam ni slušala - nikad ne znaš šta je radila i o čemu je pričala. Ali kada sam čula svoje ime, nehotice sam se ukočila na mestu.

- ...da, možeš li da zamisliš, ova moja je potpuno izgubila kaiš! - odzvanjao je svekrvin glas. "Ona samo uništava našu porodicu." Andrjuša je potpuno izmakao kontroli, prestao je da me sluša...

Pribila sam se uza zid, osećajući kako mi kolena izdajnički drhte.

- Ne, Lusi, ovo više ne može da traje. Nisam odgajala svog sina da bi mu neki skočnik gazdio. Znaš li šta je nedavno rekla? Da je vreme da žive odvojeno! Možeš li zamisliti?

Pauza. Negde na spratu ispod, vrata su se zalupila, ali nisam mogla da se pomerim.

- Naravno, imam plan. — Tamara snizi glas do zavereničkog šapata. "Sećaš se kako smo se poslednji put rešili one nervozne devojke koja se motala oko Andrjuše?" Ovde će, naravno, biti teže, u braku su... Ali ja sam već počela da glumim. Malo po malo, kap po kap... Andrjuša će i sam shvatiti kakva je ona zaista.

U grlu mi je bila knedla. Vizija mi je plivala, ili od suza ili od iznenadne slabosti. Pred očima su mi bljesnule tri godine braka: beskonačno prigovaranje moje svekrve, njene "nasumične" primedbe, stalni pokušaji da zabiju klin između mene i Andreja... Smatrala sam da su to obične porodične teškoće, mislila sam da sa vreme bi sve bilo bolje. Ali ispada...

"Glavna stvar je pažljivo postupati", nastavila je Tamara. "Mora da ode sama." Andrjuša mi neće oprostiti ako se otvoreno mešam. Ali već vidim kako ona počinje da se lomi. Još malo - i ona će pokazati svoje pravo lice... Polako sam odstupila, pokušavajući da hodam nečujno. Ključevi od automobila više nisu bili važni. Srce ti je tuklo negde u grlu, a u glavi ti je tukla jedna misao: "Šta da radiš dalje, znajući da osoba koja se naziva tvojom drugom majkom metodično pokušava da uništi tvoju porodicu?"

Silazeći niz stepenice, obrisala sam suze koje su izašle. Bes je polako počeo da ključa iznutra — ne histeričan, već neka vrsta hladnog, odlučnog besa. Ne, Tamara, neću tako lako odustati. Hoćeš rat? Pa ja ću se boriti. Za tvoju sreću, za našu ljubav sa Andrejom. I neka nam je Bog svima u pomoći...

Na posao sam išla taksijem. Ceo dan je prošao u magli – mehanički sam obavljala svoje dužnosti, a u glavi su mi se vrteli isečci naslućenog razgovora. Do večeri je trebalo doneti odluku: da kažem Andreju ili da ćutim? I što je najvažnije, kako da ga ubedim da veruje meni, a ne svojoj majci?

Uveče dugo nisam mogao da započnem ovaj razgovor. Andrej je sedeo u stolici i gledao vesti na svom telefonu, a ja sam se pretvarao da čitam knjigu. Linije su mi lebdele pred očima.

"Andrej..." konačno sam odlučila. - Moramo da razgovaramo.

Podigao je glavu i video sam oprez u njegovim očima. U poslednje vreme ovaj izraz se sve češće pojavljuje.

- O čemu?

- O tvojoj majci. "Pokušala sam da govorim mirno, iako je unutra sve drhtalo. - Jutros sam slučajno čula..."

- Opet? "Oštro se uspravio u stolici. — Marina, dokle je to moguće? Zašto se svaki razgovor svodi na pritužbe na moju majku?"

- Ovo nije žalba! samo želim da kažem... - Znaš šta? — Andrej je ustao, nadvisivši se nad mnom. - Umoran sam od toga. Stalno tražiš razlog za svađu. Mama nam kuva, čisti, pomaže u svemu. Sve što radiš je da se žališ!

Njegove reči su pogodile. Pogledala sam svog muža i nisam ga prepoznala. Gde je otišao osećajni čovek sa kojim sam se udala sa razumevanjem?

"Andrej, slušaj..." Glas je izdajničko zadrhtao. "Čula sam tvoju majku kako danas razgovara telefonom." Ona je direktno rekla da želi...

- Znači, prisluškivala si? — Lice mu se izobličilo. "Sada i nju špijuniraš?"

- Nisam špijunirala! Vratila sam se po ključeve i slučajno čula...

- Slučajno? – gorko se osmehnuo. - Tebi je sve slučajno. Slučajno sam ovo čuo, slučajno sam primetio... Znaš šta ja mislim? Samo si ljubomorna. Ne možeš da se pomiriš sa činjenicom da imam još nekoga osim tebe.

Ukočila sam se otvorenih usta. Nisam mogla da zamislim kako je mogao tako da iskrivi stvarnost?

"Andrej", šapnula sam, "tvoja majka čini sve da uništi našu porodicu. Sama je to rekla. Ona ima plan..."

- Dosta! - Skoro je viknuo. - Ne želim da slušam ovo! Mama nam želi samo najbolje. Ti si ta koja neprestano stvara probleme niotkuda. Ti... ti si jednostavno previše osetljiva!

Skoro je ispljunuo poslednje reči. Okrenuo se i izašao iz sobe, zalupivši vratima. I ostao sam da sedim, gutajući suze. U susednoj prostoriji posuđe je tiho zveckalo - Tamara je spremala večeru, kao da se ništa nije dogodilo.

"Previše osetljiva..." Ove reči su mi odjeknule u glavi. Setila sam se kako je pre nekoliko dana moja svekrva rekla telefonom: "Sam Andrjuša će shvatiti koliko je histerična..." To je to. Njene reči su se već ukorenile u njegovom umu.

Otišla sam do prozora. Moje bledo lice ogledalo se u tamnom staklu. šta da radim? Kako doći do nekoga ko ne želi da čuje? Kako spasiti svoju porodicu ako se vaš glavni saveznik pretvorio u neprijatelja?

Na porodičnoj večeri je bilo neobično tiho. Andrej je jeo koncentrisano, izbegavajući da gleda u mom pravcu. Tamara je, naprotiv, zračila dobronamernošću.

- Andriuša, da li ti se sviđa? — Dala je sinu još kotleta. — Pripremila sam ga po svom posebnom receptu. Da li se sećate kako ste ih voleli kao dete? - Veoma ukusno, mama.

- A ti, Marinočka? — U njenom glasu su se čule note meda. - Ne jedeš ništa. Možda nije ukusno?

Nasmejala sam se snažno:

- Sve je u redu, Tamara. Jednostavno nema apetita.

- Oh, dušo, to je zato što si na poslu ceo dan. Ona je odmahnula glavom. Može li biti apetita kada žena ne brine o kući? Evo me u tvojim godinama...

"Mama", tiho ga je prekinuo Andrej, "ne počinji".

- Šta, "ne počinji"? Volim te, sine. Samo sam zabrinuta. Danas dolazim - stan nije očišćen, košulje nisu ispeglane...

Držala sam viljušku sve dok mi zglobovi nisu pobeleli. — Radim, Tamara. Imam važan projekat.

"Naravno, naravno", klimnula je sa razumevanjem. — Rad je svetinja. Samo ovde je porodica... Andrjuša, da li se sećaš Olečke, ćerke mog prijatelja? Kakva štedljiva devojka! I radi, i kuća se održava u savršenom redu...

- Zašto ovo radiš? - Nisam mogla da podnesem. - Zašto se stalno trudiš...

- Marina! — Andrej udari dlanom o sto. - Prestani! Mama je samo zabrinuta za nas.

- Zabrinut? - gorko sam se nasmejala. "Ona metodično pokušava da te okrene protiv mene!"

"Gospode" Tamara je pritisnula ruku na grudi, "zašto to radim?" Andrjuša, čuješ li kako mi priča?

"Čujem", promrmljao je kroz zube. - I umoran sam od toga.

Ustao je od stola, uz prasak odgurnuvši stolicu.

- Znaš šta, Marina? Mama je u pravu. Potpuno si prestao da budeš žena koju sam oženio. Ta Marina nikada ne bi...

- Nema te Marine! - I ja sam skočila. - Zato što ta Marina nije znala da je u ovoj kući rat! Rat u kojem ne mogu ni da se odbranim jer moj muž...

- Dosta histerije! — Zgrabio je jaknu. - Odlazim. Moram da razbistrim glavu.

Ulazna vrata su se tako zalupila da se staklo zatreslo. Ostala sam da stojim, gledajući u prazninu. Tamara je tiho jecala iza nje:..

Nečujno sam izašla iz kuhinje. U ušima mi je zvonilo, a lice mog muža stajalo je pred mojim očima - zao, vanzemaljac. "Potpuno si prestala da budeš ta žena..." Ali to je upravo ono što je njegova majka želela. I uspela je.

Nije bio kod kuće skoro jedan ujutru. Jurila sam po stanu, ne nalazeći mesto za sebe – ili sam počela da perem sudove, pa počela da brišem već čiste police, ili sam samo sedela u mraku, gledajući kroz prozor retka svetla fenjera.

Zvuk ključa koji se okreće u bravi naterao me da se trgnem. Andrej je mirisao na hladnoću i cigarete, što je značilo da je sve ovo vreme sedeo u svom autu pored reke. Znam njegove navike.

- Zašto ne spavaš? - promrmljao je izuvši cipele. — Sutra idem na posao.

Naslonila sam se na okvir vrata:

- Moramo da razgovaramo.

- Marin, hajde da to uradimo sutra, ok? Umoran kao pas...

- Ne. — Prekrstila sam ruke na grudima. - Sada.

Teško je uzdahnuo, ali je ušao u sobu. Srušio se na sofu i čak nije skinuo jaknu.

"Andrej", sela sam pored njega, osećajući kako mi ruke izdajnički drhte. - Ne mogu više ovo.

- Opet dvadeset pet...

- Umukni. — Glas mi se slomio. - Pusti me da završim. Imam tri godine, čuješ li? Tri godine sam se trudila da budem idealna snaja. Kuvala, čistila, ćutala kad mi je tvoja majka dala prase za svinju...

- Da se ​​nisi usudila tako govoriti o mami!

- Kako da govorim? - Skoro sam vrisnula. - Kako to želiš da nazoveš? Kada namerno presoli hranu, a onda ti se požali da ne znam da kuvam? Kada moja omiljena šolja "slučajno" padne? Kad te pozove na posao i kaže ti kakva sam ja loša žena?

Ćutao je, samo su mu se čvorići pomerali.

- Znate li šta je najvrednije? — Ustala sam i prošetala po sobi. - Zašto vidiš sve ovo? Ali ti se pretvaraš da se ništa ne dešava.

- Šta da radim? Izbaciti sopstvenu majku?

- Ne. Moraš da biraš - ili ja ili ona.

Tako je naglo skočio da sam nehotice ustuknula:

-O čemu pričaš? Kakav izbor? Ovo je moja majka!

- A ja sam tvoja žena! — Udarila sam pesnicom o sto, zaboravljajući na bol. - Ali očigledno ovo ništa ne znači?

U hodniku je škripala podna daska — Tamara mora da je prisluškivala. I dođavola s tim.

"Ukratko, tako", udahnula sam. - Daću ti nedelju dana. Ili ćemo iznajmiti stan i početi da živimo kao naša porodica, ili... ili ću podneti zahtev za razvod.

To je to. Said. Noge su mi bile slabe, a oči su me pekle.

- Sedam dana, Andrei. Odluči - ili tvoja majka ili naša porodica.

Zaključala sam se u kupatilo i pustila vodu do kraja, da ne čujem kako zalupi vratima. I briznula sam u plač, klizeći niz zid na hladne pločice. Gospode, hoću li zaista morati da odem? Zar stvarno neće razumeti?..

Uplašio me je alarm. Nekako sam otvorila oči, natečene od suza, i zaspala tek ujutru, na sofi u dnevnoj sobi. Andrej se nikada nije vratio kući.

U kuhinji je zveckalo posuđe. Tamara je spremala doručak, pevušila je nešto ispod glasa. Htela sam da se provučem, ali sam čula glas svog muža.

- Mama, ne znam šta da radim.

Ukočila se iza vrata, zadržavajući dah. - Naravno da hoćeš, sine! — U glasu svekrve trijumfovao je. "Ona ti je sve olakšala." Kada postavi uslove, neka ode.

"Ti ne razumeš..." progovori Andrej tupo, sa bolom. - Ne mogu je izgubiti. Ja... volim je, mama.

Kašika koja je padala je zveknula.

- Šta je sa mnom? - glas Tamare je zadrhtao. -Hoćeš li ostaviti svoju majku?

- Ne želim nikoga da ostavim! Bilo je očaja u njegovom glasu. Ali svaki dan vidim kako to nestaje. Kako plače noću. Kako se trudi... trudi se da svima bude dobar, a mi...

Kratko je stao. U kuhinji je vladala tišina.

"Znaš", rekao je iznenada tiho, "kada sam juče sedeo pored reke, stalno sam mislio: izgubiću Marinu. Pa šta dalje? Hoću li živeti sa tobom dok ne ostarim? I šta onda? Ostaću sam, jer nikog sličnog sebi neću naći. Ona je... ona je posebna, mama."

Pritisnula sam ruku na usta, zadržavajući jecaj.

"Gospode", jedva čujno prošaputa Tamara. - Šta sam uradila... Stolica koja se povlačila je škripala. Utrčala sam u kupatilo i zatvorila vrata. Srce mi je lupalo kao ludo.

Tamara je bila neobično tiha ceo dan. A uveče je pokucala na vrata moje spavaće sobe.

- Može? Izgledala je starije i iscrpljeno. - Marina, moramo da razgovaramo.

I shvatila sam: nešto se promenilo. Nešto važno.

- To je sve, izgleda. — Andrej je doneo poslednju kutiju u naš novi stan. - Možeš izdahnuti.

Gledala sam Tamaru kako se nespretno pomera na pragu. Za ove dve nedelje se mnogo promenila - iznemogla se, kao da je ostarela nekoliko godina odjednom.

"Uđi, mama", dala sam joj šolju čaja. - Sedi.

Utonula je u stolicu, drhtavim rukama stežući šolju:

- Marina... kćeri. žao mi je. Htela sam da bude bolje, ali ispalo je...

Glas joj se slomio. U tišini se moglo čuti kako voda kaplje iz loše zašrafljene slavine.

"Znaš", uspela je da obuzda drhtanje u svom glasu, "kada sam čula da Andrjuša priča o tebi... odjednom sam videla sebe spolja. Gospode, šta sam uradila? Na kraju krajeva, ti ga voliš. Zaista ljubav."

"A ja...", trljala je oči maramicom, "mogla sam sve da pokvarim." Zbog svoje sebičnosti, zbog straha da budem sama...

Andrej je ćutke stavio ruku na njeno rame.

"Sada će sve biti drugačije", rekla je odlučno. - Obećavam. Bez mešanja, ne..." gorko se osmehnula, "planovi". Živi svoj život. A ja... naučiću da budem dobra svekrva. Da li je istina.

Pogledao sam je i videla ne neprijatelja, već jednostavno usamljenu ženu koja je previše volela svog sina. Koja se plašila da izgubi i poslednje što joj je preostalo.

Majka nastradalih Sare i Valentine: Pustite me da oplakujem decu u miru